Превео: Ж. Никчевић
Одговарају савремени руски писци, понабољи…
Јевгениј Водолазкин:
Кад ме људи питају за мог омиљеног писца, обично одговарам: Гогољ. У ствари, има више фаворита. Ово је случај кад се не може без парадокса. Гогоља волим више од… (овде следи шири списак), али њих у исто време не волим мање од Гогоља.
Зашто Гогољ? Зато што ми је он од свих класика најмање разумљив. Притом не мислим на ниво садржаја. Сећам се најважнијих истраживања о Гогољу из мојих универзитетских дана, и то ми је у реду. Али не разумем где он налази своје речи. Имам утисак да је он налетео на неки до сада непознат рудник речи, где речи као да су исте, али само квалитетније. Неки у буквалном смислу резервоар речи, који се чувао специјално за њега.
Његови текстови се не могу назвати лепим у општеприхваћеном смислу (знам људе који би их радо лекторисали). Ти текстови су пре некако неовдашњи – у односу на књижевност и земаљски живот уопште. Стога су његове речи погодне за описивање и свакодневног живота и нечег мање очигледног. Као кад би човек ходао обалом језера, окренуо се – и испоставило се да је дуго ходао по води. Сви други су остали на обали, схвативши да је немогуће ходати тако. Али он хода.
„Мртве душе“
Набоков је својевремено говорио да не треба прецењивати друштвени, па ни историјски одјек Гогољевих текстова. Потпуно поштена мисао: за мене Гогољева дела пребивају у метафизичком подручју. Овде можемо говорити о јуродству као једном од највиших облика светости. Како се каже у једном певању, јуродиви се дању подсмева свету, а ноћу га оплакује. Односно, лековит је само смех онога ко је у стању да тугује. У Гогољевој верзији: „Често кроз смех видљив свету теку свету невидљиве сузе“. За мене, то је кључ „Мртвих душа“.
Леонид Јузефович:
Писац којег сам страствено волео у младости и коме сам се бескрајно дивио. Његов неупоредиви хумор ме и даље очарава. Хумор је кварљива роба, али код Гогоља он скоро два века не застарева. Он је најсмешнији и најмрачнији од наших класика, најфантасмагоричнији и најмистериознији, најусамљенији. Он нема претходника, његова генеза је мистерија. Појавио се као ниоткуда и као супстанца која није сасвим материјална није оставио за собом ни децу ни наследнике. И поред свог огромног утицаја на руску књижевност, никад није имао правих наследника. У мојим раним причама посвећеним Уралу у 19. веку, безуспешно сам покушавао да га опонашам, а затим сам га учинио омиљеним писцем детектива Путилина, главног јунака мојих ретро детективских прича.
„Прича о томе како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович“
Постоји много разлога зашто волим ову ствар, али навешћу само три. Прво, облачан дан се овде назива „болесним“, што је немогуће заборавити. Друго, овде се много пре Набокова и скоро први пут у руској књижевности појављује camera obscura: „Соба у коју је ушао Иван Иванович била је потпуно мрачна, јер су капци били затворени, а сунчев зрак, пролазећи кроз рупу на капку, попримио је дугину боју и, ударивши у супротни зид, насликао на њему шарени пејзаж оцртаних кровова, дрвећа и хаљина које су висиле у дворишту. само у обрнутом облику.”
Коначно, сећам се да сам наглас читао ову причу свом осмогодишњем сину, и кад сам стигао до последњих редова, мој дечак је почео горко да плаче. Разумем га. Можда се нигде другде у целокупној светској књижевности не преноси са таквом силином страшна хладноћа монотоног и узалуд протраћеног живота.
Алексеј Саљњиков:
Чини се да је прво што сам чуо о Гогољу била прича о томе како су његов гроб отворили, а он је тамо лежао преврнут. Тада су у посете ишле читаве породице, одрасли су између осталог делили хорор приче ове врсте, а ми смо прислушкивали. Тада сам вероватно имао шест година. Затим је био серијски филм „Мртве душе“ са Александром Каљагином у улози Чичикова. У свему што се дешавало на екрану, мени се причињавало нешто мистично, чинило се да иза поступака главног јунака стоји окултна мотивација, мислио сам да ће се у последњој епизоди све ово открити, али тада, као дете, само сам осетио разочарење, јер у финалу није било демона који из портала излазе у пакао. Чичиков се није показао као некромант који би купљене сељаке подигао из мртвих и одвео их негде да преузму свет. (Не баш то, али сам очекивао нешто блиско.) Да бих разјаснио ствари које су ми биле нејасне, пронашао сам књигу у породичној библиотеци и прочитао је. Није постало јасније.
Нешто касније нашао сам се у нечему попут позоришне трупе, и био сам дивље инспирисан да читам улоге. Чак сам то радио и код куће. Најлогичније је било за овај хоби користити драмска дела, и дошао сам до „Малих трагедија“ и „Ревизора“, опет пронађених код куће. Од тада, ма колико поставки „Ревизора“ да гледам, све ми се чини да нешто не ваља – не поклапа се са сликама у мојој глави које су оцртане у детињству.
„Виј“
Како да се не сетимо готово јединог совјетског хорор филма који никад нисмо успели да одгледамо? Кад сми се ја и филм поклопили у ТВ програму, „Виј” је већ био прочитан, и то више пута. И ту је све било веома импресивно. Посебно, наравно, то како се у филму комсомолка из „Кавкаске робиње” претворила у летећу вештицу.
Судбина Николаја Васиљевича, његов стваралачки пут сам по себи је нешто као једно поглавље из уџбеника о спистељском мајсторству, које показује да судбина није увек благонаклона према таленту, да се ту може свашта десити и да се са таквом реалношћу морамо помирити. И бескорисно је подражавати његов непоновљиви стил писања, његово оштро око (и оштар нос). Може се само пожелети да се досегне овај врхунац списатељске пажње и проницљивости. У свакодневном животу, кад моја жена пита колико пице да наручи, ја одговарам: „Довољну количину“.
Извор: Иксра
