Пише: Мића Вујичић
Да ли је пливање дало ритам роману Базен – упитали смо на почетку разговора Ану Вучковић, чије је ново дело објавила издавачка кућа Партизанска књига. Каже да би се могло овако рећи, пошто је делове писала у налетима, на махове, као кад замахнете руком. „Некад сам на базену жустра и фуриозна, роним, мењам стилове, таква су и поједина поглавља. Некад сам сетна и болећива, па тако пливам, успорено и тромо.“ Понекад је у медитацији, па су одређене целине „зен баште“.
Петнаест животних прича исписаних по линијама купалишта које се напослетку укрштају. Зашто сте изабрали базен?
Будући да сам интроверт, надала сам се да нећу морати да комуницирам ни са ким и да ћу моћи мирно да пливам и ћутим сат времена. Испоставило се да је то немогуће, јер људи желе контакт. Тамо ме је сачекала галерија најразличитијих сапливача, са којима сам се зближила у ритуалима, у мимоилажењима у траци, додавању фенова и кључева. И пре него што сам неке од њих упознала, ја сам их посматрала. Све је почело од господина из траке поред чија ми је физиономија деловала као у каквог јужноамеричког нобеловца, његова отменост, постура тела и уво. Онда сам се сусрела с баком која је била толико лепа и негована, са пунђом, минђушама и шминком, да ме је подсетила на филмску диву, а онда и с човеком за кога бих могла да се закунем да је раних осамдесетих био југословенска њу вејв звезда.
Кренуло је, дакле, од лица…
Кренуло је од људи, не од базена као симбола или архитектонске чињенице. Нису они директно, нити њихове праве биографије, условили писање књиге. Скицирала сам претпоставке о њима. Ко су? Замишљала сам биографије, слично Сорентину у Неважним тачкама гледишта. Базен је изабрао мене, у фази у којој нисам имала идеју да пишем нешто ново, већ искључиво да се рекреирам. Кренуло је само, органски.
Базени су врста статусног симбола. Онај градски је друго! То дивно показује филм Пливач. Нема га у тој Чиверовој причи, већ једино оних у двориштима луксузних вила које главни јунак повезује, скачући из једног у други, желећи да „доплива“ до „куће“…
На почетку се питам зашто је базен уопште толико фасцинантан. Ископана рупа напуњена водом. Зашто је постао статусни симбол? Зашто кад кажемо: кућа са базеном, мислимо на недостижно? Зато што бисмо морали да платимо и неког да нам гигантском цедиљком вади мушице и лишће…
Желела сам да подухватим сва значења базена, сва његова обличја, од срцоликог базена глумице Џејн Менсфилд, преко раскошног и титравог бањског у згради сецесије, до оног у коме пливам, а то је оронули градски базен, доступан свима. Ипак, више од свих разлика, желела сам да пренесем колико је бивање у базену поље слободе, за све, ма какав базен био, ма ко пливачи били.
Слажете се са коментаром из предговора да сте написали причу о декаденцији друштва на умору?
Допада ми се да ми читаоци открију слојеве и идеје који ми нису били на уму. Дешава ми се често и изненади ме, јер сматрам да сам чак и превише јасна у намерама и изведби. Писање Базена било је чиста радост, баш сам уживала смишљајући паралелне и фиктивне биографије, мета светове, смишљајући вињете о људима који ми пливају у сусрет. За мене су јунаци живи и пунокрвни, они су радост живота и виталитет. Наравно, живе у одређеном контексту, развијали су се и ницали у потпуно другом систему.
Нема сумње да говорите о класама. Не заобилазите биро!
Звучаће апсурдно, али биро је једно од мојих омиљених места. Док сам била незапослена, а била сам дуго… Бити формално незапослен представљало је истовремено поље слободе, непристајање на систем. Не бити у систему, а заправо бити у систему бироа за незапослене, где најчешће не могу помоћи, већ вам, као мени, дати бомбону и рећи да се јавите за три месеца. Утиснула сам два елемента која су део мене, који се не искључују и које обожавам: гламур и социјалу. Ја их у свом животу често комбинујем… Помало генерацијска ствар… Оно што је нашој генерацији представљано гламуром.
На пример?
Стаклена полица с разним пићима, виенета сладолед који се сече, куповање целог ананаса који се онда на столу држи како статуа. Изузетно су ми занимљиви рилови на Инстаграму који показују нашу балканску социјалу и поимање гламура. Дирљиво, никако за подсмех. Из тог чворишта расте књига, јер базен може бити гламурозан, али могу да дођу сви.
У статусном смислу битни су и хотелски базени?
Кад их се домогнемо, сви се правимо да су шведски столови и хотелски базени нешто нормално, нешто што нам припада. Блам нас је да се одушевимо, јер ће испасти да смо сељачине. Хотелски базен има посебну ауру: делује да је потребно – заслужити га. Патетично, дирљиво и надасве људски.
Очито се настављате на претходни роман.
Несвесно се, али очигледно наслањам на прошлу књигу Yugoslav. Сусрећу се људи разних класа, па и они који су из гламура спали на социјалу. Поменуто питање ме је баш дирнуло. Има ту нечег од онога како смо ми, још мали, доживели крај Југославије. Више кроз боје и одблеске него кроз догађаје. Замућени преображај гламура у социјалу… Већина јавних базена грађена је у Југославији. Сада су углавном пропали и мусави, а никли су нови, ексклузивни. Постоје симултано. Бирајте.
Наратор есејизира, игра се називима београдских улица. Заједно ходамо Булеваром краља Александра, некадашњим Булеваром револуције. Имате ли утисак да ту стаје цео 20. век? Од излога до излога. Занатлије, мода осамдесетих, продавнице гаџета…
Јако волим Токинове Теразије. Не само због последње сцене смештене у мој крај Звездаре. У његово време – љута периферија и кукурузиште. Читавог живота упућена сам на Булевар, стално идем горе-доле. На њему се исто сусрећу гламур и социјала. Један потез се зове Лион, по отменом француском граду, ту су се некад продавали парфеми и фини материјали. Други део, од Цветка нагоре, где живим, кум зове Букурештом. Иако је Букурешт леп! Тиме хоће да каже да ту креће катаклизма. Чести су огласи да неко хоће стан, али никако изнад Цветка. Ето, изгледа да је све у контрастима на које сам навикла. Радо их примећујем и бележим.
Уколико говоримо о 20. столећу, показали сте шта је значило бити славан у том времену.
Циљате на омиљено поглавље у књизи, о фиктивној југословенској глумици Светислави Лави Кондић. Некаквој мешавини Милене Дравић и Оливере Катарине. Иако велика звезда, она иде на јавно купалиште и буни многе, јер не знају да ли се ради о скромности, жељи да буде једна од нас, или пак осиромашењу. Највише сам уживала радећи на поглављу „Лава“, јер сам могла да по узусима нашег створим паралелни свет, нову биографију која је огледало прошлог. Света у коме је она чекирала сва поља, удала се и за ватерполисту и за енформелисту, дружила са Титом и Јованком, Јагодом Буић, Рафаелом Кара. Посебно ми је било занимљиво да смишљам њене фиктивне филмове, међу којима је и никад снимљен Код вечите славине по Настасијевићу.
На више места помињете Средњу Европу.
Средња Европа је раскошна, елегантна, каткад китњаста. Ту је пуно сецесије, грађевина које подсећају на колаче, и колача који подсећају на грађевине. Искрзане зелене плочице базена на који идем подсетиле су ме на глазуру колача, испод које су цигле и малтер, ред једног, ред другог, попут коре и фила. Асоцијативни низ одвео ме је до средњоевропских бања и купатила, посебно оних у Мађарској, где су раскошне и хале и плочице и колачи.
Мића Вујичић: На Словенској плажи, крајем деведесетих, догодила ми се чудна ствар
Привлачи вас сецесија?
Обожавам сецесију. Задовољна сам кад успем да опишем речима нешто физички тако раскошно и декоративно. Архитектура и храна имају посебно место. Од детињства ме фасцинирају… На путовањима, а богами и у Београду, редовно фотографишем лукове, превоје, опеке, а онда уживам кад могу да их преметнем у речи.
А мотив анђела? Негде говорите о „реликвијама“. Данас су популарне теретане, али питање „тела“ сагледавате из другачије, реалније перспективе. Не заборављате чукљеве! Ни утробу, пупчану врпцу.
Љупко, обло, безазлено налик дебелим анђелчићима. Разлог? Лепота описа. Да је у тексту све пластично, опипљиво, јестиво. Мој стил. Али, на вишем нивоу, анђели су значајни јер нас воде у поље уживања, што базен јесте. Утопија, рајски предео. Телесно је изразито важно! На базену се суочавамо са сопственом несавршеношћу. Идем корак даље. Јунаци пригрљују своју такозвану несавршеност; сало, чукљеве; људско. Славе га. Инфекција, комплекси, укључујући Едипов, знак су живота. Живи смо. Са свим комплексима, наносима, траумама и страховима бацамо се у воду, у прапостанак. Можда је опште, мегаломански, али надам се да читаоцима пружам прегршт утисака, тема и теза, а да ће се они ухватити за оно њима значајно и маркантно.
Рецимо за хипстере?
Да. Хипстери су таргетирани као површни и иритантни, али сам их тематизовала као оне који препознају стару вредност и дају јој ново значење. Оживљавају је новим контекстом, ма колико некоме деловао површно и лажно. Оронуло може за тили час да постане гламурозно.
Биографија
Ана Вучковић је завршила драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, а затим и мастер студије филмологије на истом факултету. Новинарка је Радио Београда 2 и колумнисткиња Сити магазина (City Magazine). Објавила је књиге Епоха липса јуче (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Плишани солитер (2007), Surfing Serbia (2012)и Yugoslav (2019). Њене приче објављене су у збиркама групе аутора Крик! и Краљица Лир и њена деца (2017), а песме у 33. броју Рукописа, зборника поезије и кратке прозе младих с простора бивше Југославије.
Извор: Радар
