Пише: Бела Хамваш
Енохова апокалипса очувала нам се у веома окрњеном облику у грчком рукопису из другог века пре Христа. Рукопис представља само петину оригинала, сачувана су укупно тридесет два поглавља. У другој половини 18. века пак енглески путник Џемс Брус пронашао је цело дело у Абесинији, донео га у Европу и поклонио оксфордској библиотеци „Bodley“. Од тада је начињено много превода дела, а једва да се може сагледати број књига који се њиме баве.
У прошлом веку се најпре веровало да је Енохова апокалипса написана два-три века пре Христа, али никако није старија од петсто година. Реч је о карактеристичном продукту предњеазијске апокалиптичке струје, говорило се, ова струја је започела у Предњој Азији отприлике 600. године пре Христа и потрајала до краја александријског периода, до 300. године после Христа.
Било је, међутим, истраживача који су настанак Енохове књиге стављали у много даљу прошлост. Неки су говорили о неколико хиљада година, а појединци су рекли да је дело написано непосредно после потопа. Ако су ови истраживачи у праву, онда је Енох живео или 8000, или 12000 година пре Христа, јер се у новије време потоп везује за ове две године. А да је у тесној вези с пропашћу Атлантиде, као што верује Мерешковски, могуће је. Многи говоре да је Енохова књига најстарија књига човечанства, од ње су старије само Хермес Трисмегистос и Веда, а заправо не потиче из времена после потопа, него још пре њега.
Све су то нагађања. Значај Енохове књиге јесте у томе што о њеној вредности не пресуђује то када је њен аутор живео и када ју је писао, као што никада вредност једне књиге не зависи од тога када је она написана. Ко из ње прочита само неколико реченица, безрезервно ће осетити да нема ни говора о делу новијег настанка. У Европи се књига чита већ две хиљаде година. Почев од Климента Александријског до Димитрија Мерешковског њоме су се бавиле на хиљаде истакнутих мислилаца. И нико никада није довео у сумњу да ово дело, које познајемо под називом Енохова апокалипса, треба сматрати једном од вечитих књига човечанства.
Енохова књига говори о пропасти првог човечанства, о томе шта је претходило потопу. Пророк прича да је један део анђела, надгледници, с арханђелом Азезелом, напустио небо и започео недопуштене односе с кћерима човечијим. Из њихових љубавних односа рађали су се џинови који су гутали сва добра људи, гомилали грех на грех, починили толико насилних злодела да се земља обратила небу за помоћ.
У то време се Еноху, кога књига назива праведним човеком и гласником истине (gramateus tes dikaiosunes), јавља анђеоски гласник. Гласник му наређује да оде код палих надгледника и да им саопшти пресуду Господара Неба: нека се припазе пали надгледници, јер за њихове страшне грехе нема опроштаја и доћи ће време када ће бити вечно проклети. Када су надгледници чули пресуду, запрепастили су се. Обузео их је, као што се у тексту каже, tromos kai phobos: ужас и дрхтање. Замолили су Еноха да у њихово име напише небу проклињући да им испослује опроштај.
Енох је начинио спис, отишао у пустињу и тамо га гласно прочитао. Анђели неба су узели Еноха, уздигли га у царство духова и извели пред лице Господа. Цар царева је у својој ватреној палати живом речи одговорио на преклињања и поручио надгледницима: требало је ви да преклињете за људе, а не људи за вас. Молбу је одбио и потврдио суд о проклетству. Надгледнике је осудио да за вечита времена буду завезани и бачени у дубину земље. њихову децу, џинове, да буду проклети на крају вечних времена, а дотле да буду „изван закона“.
Потом су анђели неба повели Еноха по царствима другог света, у земљу ватре, преко просторије ветрова. Он је видео стубове који придржавају небо, најудаљенији део света, гледао је анђеле очи у очи, видео је хаос, дворану судилишта, дрво спаса и врт истине.
Сага о Вешцу Анджеја Сапковског: Улога технологије у рађању нових митологија
Гле, рекао би данашњи човек, и то је један од митова древног доба. А за то време размишља: на колико специфичан начин се меша у овој причи неухватљива истина с невероватном маштом. Лакше је тумачење. Ништа није неухватљиво, ни невероватно. Није у питању веровање или неверовање. Намера је једна једина: разумети. А што се разумевања тиче, овај пут то одиста није тешко. Треба објаснити тек неколико основних речи и цела ситуација ће бити јасна.
Прва је име Енох. Енох, као што баштина каже, потиче из Сетовог племена. Сет је био трећи син Адама и Еве, рођен је после Каина и Авеља. Причу о Каину и Авељу сви знају из Библије. Многи су вероватно чули и за то да је Авељ потицао од првог људског пара и да је био божије човечанство, небески човек чији се жртвени дим уздизао, а Каин тамни, материјални човек којим су владале страсти, срџба, освета, јед и зато је дим његове жртве ишао према замној материји, према материји у којој је живео и од које је очекивао своје блаженство. Каин је из освете и љубоморе убио Авеља. Тамно и материјално човечанство које потиче од првог пара људи уништило је небеско човечанство.
То је смисао приче о Каину и Авељу.
Сет, трећи син, није био ни материјални, ни небески. Сет је био човек. Истински, човеков човек, међу условима и околностима материјалне природе, али је у срцу сачувао велику мистерију свога порекла. Сет раденик, радни човек који се овде бори и пати и рве са својом судбином, али је богобојажљив, покоран, никада није мрачан, јер у њему нема дивљих страсти, никада није небески, јер у њему нема небеских ватри него је увек човек. Енох о себи каже: целокупна његова делатност односила се на анђеле и на људе светог живота.
Најважнија карактерна ознака Сета: живи доле, али гледа горе. Сетов син је истински човек, гласник истине, кога страсна тама Каинових потомака не може пореметити. Племе Сетово је „со земље“. Једина му је делатност бринути се о човеку и трудити се око његовог спасења. Ова брига није знање, него назор срца: вера.
Човечанство је знало да су велики пророци, апостоли древног доба Сетови синови. Ови велики мудраци и доброчинитељи су исто тако Кинез Лао Це, као и Мексиканац Квецалкоатл, Египћанин Хермес Трисмегистос,
Иранац Заратустра и Грк Орфеј. Ибн Херун, у књизи коју је написао о древним религијама, каже да је у давна времена најраширенија била Сетова религија. Шта то значи? Значи да је вера човечанства била топла хуманост, богобојажљива покорност, питома вредноћа, али пре свега стрпљиви мир.
Сетова баштина се изгубила на почетку историје. Тек веома ретко и понекада нађе се по један истински човек, гласник истине, који је изнад мрачних страсти каинита и објављује чисту хуманост. У том човеку нема ништа упадљиво, никакве ванредне узвишености, ништа неразумљиво и зачуђујуће; једино је: човек. Али истински човек.
Енох је потицао из Сетовог племена, он је у човечанству, које су искварили Надгледници и џинови, био једини који је имао везу с Господарем Неба и њему се могло поверити да моли за оне који су заронили у кал. Једини је Енох сачувао небеску искру чистоте која се налази у човековом срцу и тако је једино он био достојан и у стању да ступи пред лице Господње.
Ту треба започети разумевање Енохове апокалипсе. Пророк није написао књигу за то да ужасне и изазове страх. Оно што је написао, то је хтео свет духа и то он саопштава човечанству. Онима који желе да се очисте, показује пут; онима који су заслепљени страстима и потонули у грехове, открива пресуду. Друга реч коју треба разумети у Еноховој књизи јесте шта значи: анђео. Код Еноха анђео има два имена. Прво: ангелос – анђео. Друго: егрегорос, дословно значи Будан, али значи и надгледник. Анђели и Будни, као што је писао Дионисије Ареопагита на основу древне баштине: „гласницима је задатак да смисао ћутања Бога саопште свету.“ Анђели су бића светлосног тела, који објављују свету оно што се налази у адитону. Адитон је супротност јавном обреду: дубока мистерија која се одиграва унутра. Анђели преносе и објављују ове неме мистерије обавијене ћутањем Бога. Библија их на више места назива Бен Елохим, Божијим синовима.
На почетку су и анђели издајници били бића са светлосним телом и као судеоници божанске мистерије боравили су у свету духова. Али су пожелели задовољства људског меса и крви и тиме су се укаљали. Материјализовали се. Из противзаконитог односа надгледника и кћери земље рођена су незаконита бића: џинови, гиганти, нефилим, као што каже Енох. Ови изопаченици и развратници, као што пише књига, снагом која безмено превазилази људску снагу и знањем које безмерно превазилази људско знање опљачкали су земљу, прогутали њена добра, понашали се насилнички, сејали неслогу, мржњу, ширили страсти рата, крвопролића, освете, грамзивости. Један део њих су физичка бића, други део, као што каже Енох: невидљиви су, то јест демонски духови.
Земља је постала плен ових злих демона. човек је беспомоћан у односу на њих. Али и небески анђео. Нефилим је, као што Енох каже: „изван закона“. Неописиво је насилан, бесраман, крволочан, похотан, грамзив, похлепан, зао, подмукао, опсцен, лажљив, каљав дух. То је дух који је покварио материјалну природу и укаљао чистоту људске душе.
Енох приповеда да су надгледници, када су ступили у забрањени љубавни однос са кћерима земље, овима одали скривена знања. Покалази су им тајне биља, тајне корења, шта се, од чега се шта може кувати и справљати. Научили су људе да топе метале, како се праве сабље, оружје, штитови, стреле, алати, накит; научили су их тајнама озвезданог неба, звездочатњи, шминкању лица, справљању опојних средстава. Надгледници, који су у свету духова били судеоници мистерије адитон и познавали тајне Бога обавијене ћутањем, сада су одали ове тајне. После разумевања Сетове баштине и бића анђела следи трећа тачка: треба схватити шта значи знање палих анђела.
Нема сумње да је човечанство, пре него што су надгледници слетели на земљу, живело у благословеној безазлености. Било је безгрешно, јер је мрачно племе Каиново искоренило небеско човечанство. Али није знало шта је алат, шта је занат, није познавало топљење метала, писмо, крвопролиће, науку. Свему су их научили пали анђели. Једино знање човечанства било је Сетово знање: сећање на порекло с неба и закон чистог живота, који ће човека поново одвести у свет духова. Човечанство није познавало земљоделство, занате, уметност, алате; живело је у златном добу, хранило се воћем, било је безбрижно и ведро.
После заноса љубавних ноћи надгледници су кћерима земље шапутали прве тајне: како да удесе своје лице, кожу, косу и нокте, како да преврћу очима, како да ходају, како да извијају гласом како би биле што привлачније и неодољивије. Потом су их научили коришћењу чаробних речи и справљању чаробних напитака и бојењу и изради накита, убијању животиња и једењу меса и изради ножева и мачева. Научили су их ономе што се данас назива техником. Што је пре тога било мистерија обавијена ћутањем Бога, сада је то постао јавни занат. Али невоља није била у томе што надгледници нису знали кључ ни смисао мистерије, јер, као што је рекао Господ: „боравили сте у Царству небеском, али све тајне ипак не знате, знате само за проклето знање и то је било оно што сте кварним срцем пренели женама“.
А шта је био тај грех, више не знамо. По Бадеру, зато што више не умемо да га починимо. Можда су у праву они који кажу: као успомену на овај грех уведен је обред обрезивања. Успомену на грех однела су са собом воде Потопа.
Вода пресуде спрала је грех: са Содомом и Гомором, можда, као што сматра Мерешковски: с Атлантидом, али у сваком случају са првим човечанством које је живело пре велике пропасти, човечанством које се још гледало очи у очи с надгледницима и које је непосредно суделовало у забрањеним знањима, овај грех и ово знање су се заувек изгубили.
Али ако и не знамо шта је био овај грех, последице греха и знања од тада свака генерација види и искуси. Веома је лако могуће да је ово знање било у вези с оним што данас уопштено називамо насиљем . Свако зна да је насиље нека ужасна магична сила која се поближе не може одредити, неко страшно празно зло. Почива на непознатим чиниоцима, али сви знамо да ни један од ових непознатих чинилаца није добар, није чист, није духован. Насиље је демонско. То је оно што су надгледници шапутали на уво током љубавних ноћи кћерима земље? Од тога су се обезнаниле жене? Страшна празнина тога је била оно што су кћери земље понајпре пожелеле када су почеле да извлаче обрве и фарбају лице, почеле да се ките перјем побијених птица? „А пресуда заводљивим женама јесте да вечито остану сирене“, каже Господ: сирене, то јест птице заводљивог гласа, чудовишта са шареним перјем. За вечита времена ће постати оно што су хтеле бити: њихова ће бити заводљивост, шарено перје и замамна песма и више неће бити људи, неће бити душе, него сирене. То је њихова казна. Та сила је почела да коље животиње како би се њиховим племенитим крзном жене уресиле?
Зато је почело ровање по планинама за зрном злата како би се начинио накит и обесио око врата и провукао кроз уво, кроз уво у којем је још одјекивала издаја надгледника? Али је започело још и од тога страшније и неизрецивије од чега се чак ужаснуо и Цар царева када је овако рекао: „Уз помоћ ових тајни жене ће починити своја злодела на земљи против човека“ Шта је та тајна? Шта је тај грех? Шта је та магија? Свако зна да постоји, али је нико никада није видео и не уме да је именује. Шта значи та страшна магијска сила, то проклето знање које су надгледници „кварним срцем рекли женама“?
„Нема за њих мира“ – ouk estin eirene, гласи прасуда Господара над Војскама. Нема више спокоја ни поравнања на земљи све док и кап овога знања живи у човечанству. Било му је мало Сетово знање? Мало је било људима да живе у безазленој једноставности и благословеном спокоју само зато да би извршавали закон? Требало им је знање? Вештина? Требало им је шарено перје птица, злато, гвожђе, оружје, сабља, накит, машина, мастило, перо, папир, писмо, наука, техника? Требало им је оно што је овим најављено и дошло, законито и неизбежно: раздор, завист, пометња, квареж? Била им је потребна ужасна моћ? Била им је потребна кавга, побуна, зло што су надахнули демони који су били изван закона? Па ако им је све то било потребно, нека им буде. Целокупно човечанство је доспело изван закона. И: ouk estin eirene– нема за њега мира. Па има ли?
Нефилим, непосвећени, незаконити синови зле моћи, који су донели на земљу крвопролиће, насиље, неправду, похотљивост и покварили човечанство. Због тога је човечанство морало да пропадне. Господ је пустио на земљу воду пресуде и пропало је цело човечанство, изузев Ноја и његове породице.
Мерешковски каже: Енохова књига прича о пропасти првог човечанства, али говори другом човечанству. О томе говори прва реченица књиге: „Оно што сам видео нисам видео за данашњу генерацију, него за оне који ће доћи у далекој будућности“. Намењено другом човечанству? Али које је то друго човечанство? Данашње? По Мерешковском, Енохова апокалипса је најсавременија књига. Човечанство се и данас налази тамо где је онда било. Снага духова нефилима није саломљена, чак никада није била већа него данас.
Зато из Енохове књиге ми, људи који живимо на крају другог човечанства, више разумемо него што су разумели и могли да разумеју људи који су живели у било којем другом добу. Више разумемо него они. Можда чак и више него што бисмо смели. Страховито разумемо у њој све речено, али још стравичније сваку прећутану реч. О нама је реч? Не. Ово човечанство о којем говори Енох нисмо ми. Али оно човечанство којем говори Енох јесмо ми?
Ми смо она генерација која ће „доћи у далекој будућности“? Ми смо они заслепљени који смо људску незакониту моћ раширили на целу земљу: на утробу планина, на дубине мора, на прашуме, на животиње, на рибе, на биљке, на птице, на обојене народе, на сиромашне и потлачене, и видећи ову незаконитост земља већ дозива небо?
Шта је оно што је уништило прво човечанство, пита Мерешковски, и шта је оно што уништењем прети другом човечанству? Еноха су анђели – анђели неба – посветили у читање тајни звезда и ту је видео да ће свет једном пропасти од воде и једном од ватре. У грчкој баштини то је објављивао и Орфеј: смрт првог човечанства од воде (хидатосис) и смрт другог човечанства од ватре (екпиросис).
Али исто то се знало и у Максику и знао је и египатски првосвештеник Тот и знао је и Заратустра. По Мерешковском, Енохова апокалипса је најсавременија књига, јер је упозорење нефилимима, њиховој силној, незаконитој моћи, деци новца, таштине, грамзивости, науке да после давне смрти од воде сада јена прагу смрт од ватре, екпиросис, сагоревање света које ће од грешника очистити земљу која лелече.
Има још једна реч коју код Еноха треба разумети, мада реч ни један једини пут не искрсава у књизи. Та реч је: апокалипса. Апокалипсом се назива оно дело које говори о суду натприродних духових сила. Апокалипса дословно значи: ревелатио, односно објављење, откровење. У пренесеном смислу коначна реч, страшни суд. Енохова књига је апокалипса, односно неопозива, објављена пресуда духа над животом и поступцима човечанства.
Савремени човек, који је од детињства навикао на мисао да се човечанство развило посредством одабирања врста у борби за опстанак из животињског света у оно што је и у шта га његова цивилизације високо уздиже изнад примитивног древног човечанства, овај савремени човек ову апокалипсу или разуме веома тешко, или уопште не разуме. Када чује ту реч, никада не може да пригуши неко узбуђење које се разликује од свих других. Радознао је, али је истовремано и ужаснут. Каква загонетна и страшна реч!
Желео би да је разуме. Смешка јој се и прави циничне примедбе, али у срцу зна да је смешак лажан и опаске без значаја. На овом месту, разуме се, нема чак ни покушаја да неко поколеба модерног човека у његовом напредовању. Реч је о једној јединој ствари: разумети. Разумети Еноха и шта значи реч: апокалипса.
Не само Енох и заједно с њим предњеазијска баштина, него целокупно древно човечанство једнодушно су учили да је приликом стварања света свако духовно и природно биће и ствар били на свом месту и постојање свега овога одређивала је мера вечитих закона стварања. Ову закониту меру Хераклит назива логос. Међутим, Творац није створио бића као средства како би закон слепо и махинално испуњавали; свако биће је располагало слободом и испуњавање законске мере свако је добровољно и будно требало да прихвати.
У уводу Енох говори о овој мери. Погледајте, каже, звезде, Сунце, Месец, годишња доба, животиње, биљке, све постојеће одржава закон и сви живе у непромењеном поретку. „А ви нисте испунили заповест Господа, него сте је прекршили.“
Одмах на зачетку времена било је створења која су ову њима даровану слободу искористила не за испуњење законске мере, него за њено кршање. Током путовања по другом свету Енох је изнад хаоса видео седам огромних звезда које су лебделе изнад ништа везане једна за другу. На питање шта то значи, Еноху је анђео пратилац рекао: ових седам звезда је напустило путању коју им је закон одредио и хтеле су да оду на самосталну путању; по наређењу Господа везане су и као казна окачене су изнад хаоса.
Када су надгледници напустили небо и ступили у недопуштене односе с кћерима човека, такође су прекршили закон. Целокупно биће земље постало је незаконито. Када су жене уз помоћ тајног знања почеле да се шминкају и да се ките крзном и перјем и да чине своје опачине против људи и када су људи уз помоћ анђела издајника почели да пљачкају дубине земље, планине, шуме, мора, животињски и биљни свет, прекршили су закон. Човечанство је доспело у стање изван закона, јер је, као оних седам звезда, на недопуштен начин искористило слободу и прекршило меру.
Постоје људи који запажају ову ситуацију и сматрају је неподношљивом.
Осећају да је ситуација, ма и на тренутак, неподношљива, незаконита, вечита мера бића је прекршена. То су они које Енох назива праведним и светим и одабраним. Ти људи већ током свога живота предузимају све како би поново поштовали закон, како би својим мислима, речима и поступцима поново одржали вечиту меру. Целокупна грешност на земљи постала је немогућа због кварног бића које је настало посредством Каина и Надгледника. Јер се није покварило поједино биће човека, него се уопште целокупно људско биће искварило.
Праведници су, међутим, дубоко па тили у овом кварежу и на сваки начин су желели да ублаже грехове. Овде на земљи нико не може живети без греха: на другом свету се налази оно место где ће се „у мудрости суделовати и више се неће грешити ни у немару, ни у страсти… када се више неће грешити и неће се испаштати казна… и неће се искусити суд срџбе. људи који греше само из нехаја или страсти, односно греше само због слабости, а не живе исквареним срцем“, они неће искусити суд срџбе. Ови људи који се још за живота врате закону, који свом снагом желе да испуне меру, који незаконито биће у себи озакоњују поново, они ће избећи суд.
Они људи, међутим, који у свом животу безбрижно живе у незаконитом земаљском животу, који ни не примећују ово кварно биће, који мирне савести греше, гомилају грех на грех, насилни су, ташти, грамзиви, похотни, славохлепни, лажу, размећу се, охоли су, завидљиви, похлепни, властољубиви, они ће бити осуђени. Јер човек је слободан и закон се, истина, може прекршити, али јаој ономе ко злоупотреби своју слободу и прекрши закон.
Један део људи већ у животу бива осуђен, јер непрекидно суди себи, односно себе осуђује признавајући вечити закон над самим собом. То су праведни и изабрани. Други део људи пак, као што каже Енох: „ако у животу не потпадне под суд“, ипак неће моћи избећи суд, него ће бити као седам звезда које су прекршиле меру, биће везани и окачени изнад хаоса. Ови ће људи бити подвргнути суду. Суд није ништа друго до што Господар Духова лично свакога испита да ли је живео по закону, или против закона, да ли је поштовао меру, или ју је прекршио. Ко ју је поштовао, односно ко је још у свом животу сопственом вољом и одлуком „доспео под суд“, он ће на другом свету заузати место међу свецима и праведницима. Ко није поштовао закон, односно биће у себи није поново учинио законитим, „није доспео под закон“ када „добро и зло буде раздвојено“, када се „добри предају вечном животу, а зли вечној смрти“.
Савремени човек верује да је судњи дан претерано ужасно привиђење религиозне маште, нека страшна масовна трагедија. Према древном човеку, оно што се збива на судњи дан бескрајно је једноставно: незаконито људско биће враћа се закону. То значи: суд. Смисао судњих дана: закониту суштину бића човека поново васпоставити на целој линији. Кварно биће учити опет истинитим. То је универзални и колективни суд: апокалипса. Апокалипса је коначни суд изречен човечанству, људском бићу које су Каин и надгледници искварили, његово враћање закону: они који су праведни, биће подржани, који нису праведни, биће предати ништавилу.
Ето специфичног размишљања древног доба које је за савременог човека постало тако страно. Ето смеше необичне поезије, мита, метафизике и визије, од које ништа није тако далеко као данашње раздобље. До краја прошлог века модерни човек је био расположен да оде само до Грка; само је још Грке био склон да прихвати озбиљно. Ситуација се од тада битно изменила. Откривене су велике културе Азије, Африке, Америке и научили смо да поштујемо дух Црнаца, Арапа, Иранаца, Тибетанаца, Индијанаца. И откривају се споменици древног доба пре Грчке: египатска, кинеска, индијска дела. Свет се проширио и продубио. Најпре смо открили културе страних народа; и открили смо древно доба. По свом значају нема томе сличног модерног открића.
Међу великим књигама древног доба кинески Тао те ђинг сачувао је мистерију древног човечанства; Веда је сачувала такву светлост да је у односу на то све што је човек мислио – тама; Хермес Трисмегистос сачувао је такве тајне до којих смо тек на крају приспели да их сричемо. Енох је из древног доба сачувао нешто сасвим друго: строгу и чисту једноставност првог патријархалног човечанства.
Први део, који говори о побуни анђела, пун је појединости које су узвишеније једна од друге. Небеска визија је тако потресна и моћна, мало је таквих људска рука исписала. Други део, пророчке визије и беседе, објављује озбиљан и достојанствен морал Сетове оставштине. Савремено доба овде може да ступи у непосредну близину човека древног доба. Трећи део, сновиђења, нарочито ће умети поштовати они који су вични модерној психологији. Ово је таква симболична визија чија тајна и није тако велика. Човек чија се машта само мало уздиже изнад просека, већ ће на другој страници разумети о чему је реч и нехотично ће дати за право Хераклиту када каже: границе душе нећеш достићи чак и ако превалиш огромне путеве.
Објаснити све делове књиге био би такав задатак који би захтевао двадесет пута дужи увод. Сасвим је стилско обележје што Ених час говори у првом, час у трећем лицу. На више места се поистовећује с Нојем. И реч Господа је каткада у првом, каткада у трећем лицу. Посебно би требало говорити о симболичном значењу појединих речи, као што је, на пример, Мудрост која, као што књига каже, „не настава на земљи“ и преселила се на небо међу анђеле.
Ова Мудрост није ништа друго до Хохма коју је Филон касније назвао Софија и све до Јакоба Бемеа била је стално једна од главних личности мистике. Требало би проговорити и о томе како се спомени на потоп јављају у египатској, иранској, кинеској, индуској, индијанској баштини и како Енохов Ноје одговара индуском Мануу, мексичком Квецалкоатлу, перуанском Манко-Капаку, египатском Манесу, иранском Џем Шиду. Наравно, требало би проговорити и о улози „белог бика“ у сновиђњима, животиње коју у Ирану поштују под именом Каимортс, али се може сусрести и у Египту, на Криту, у Грчкој, Индији и Кини. Требало би поменути важније станице у литератури о Еноху, почев од александријског раздобља до 19. века, до Јакоба Лорбера, до великог мистика који је целу књигу посветио Еноху и до Димитрија Мерешковског који у књизи Тајна запада говори у духу Енохове апокалипсе. Везе и објашњења могли би много тога да рашчисте, али је сада циљ један једини: бацити поглед на дух древног човечанства. А то је добро учинити што непристраснијим оком на које се што мање утиче.
Извор: Феномени
