Пише: Милош Лалатовић
У задње вријеме се као ријетко кад помињу последња времена, Откривење Светог Јована Богослова и све што прати уопште причу о крају свијета, доласку Антихриста, другом доласку Господа Исуса Христа и његовом Страшном суду.
Сву ову причу је посебно актуелизовала ситуација са ратовима у Украјини и Израелу, али доста се причало о томе и годинама прије. Нарочито се са појавом нуклеарног оружја увећао страх људи од смака свијета. И то траје од завршетка Другог свјетског рата. Свако мало звецкање оружјем између великих сила код обичног човјека, било гдје у свијету, ствара језу и питање, да ли је то последње вријеме сада… Апостоли у својим Посланицима говоре о последњем времену још у доба њиховог овоземаљског живота. Код Бога је вријеме може се рећи релативна категорија “хиљаду година је као један дан, и један дан као хиљаду година“. Ипак, двадесети вијек са својим свјетским ратовима, који су однијели огроман број жртава, појавом екстремно убитачног оружја, промјеном стила живота већине људи , моралне декаденције, учинио је феномен последњих времена опипљивим, док је у ранијим периодима он био више као апстрактни појам. Кад погледамо историју видимо да су се свјетски процеси дешавали у дугим временским интервалима. Ништа се није догодило одједном. Рецимо, Византија је вјековима пропадала, Турци нијесу одмах створили моћну империју после Косовског боја, није читав балкански нити византијски простор освојен. Косовски бој се десио 1389.године, а Цариград је пао 1453. То је доста дуг период, иако се нама чини са ове дистанце као да се то све одједном десило или у кратком времену.
На основу историје можемо посматрати и феномен последњих времена као процес. Тај процес се може пратити од почетка хришћанства, али ипак се интезивирао са падом европских монархија, посебно за православне народе, падом руске монархије и стравичног убиства царске породице, које је по многима имало ритуални карактер. Али ни ово се све није десило изненада. Припремало се вјековима. Тајна безакоња је дуго времена дјеловала тајно, да би све више и више излазила на површину. Све је резултирало појавом Првог свјетског рата, као чира који је пукао, након дугог и дугог тињања. Свијет до тад није ништа слично видио, а вјероватно ни могао замислити. Можда је већ тада човјечанство требало озбиљно да се замисли и спозна да нешто дубоко није у реду. Али, изгледа да није, јер је само нешто више од двије деценије након Првог избио још крвавији велики рат. И врло необичан. Као да је у себи скупио сву дотад тајну и мрачну страну људске природе изнијевши је на површину и загадивши њом свијет. Ипак, после њега чинило се да се свијет мало примирио. Звецкало се оружјем и одмах након њега, али се одлагао тај сукоб Русије за западним силама, а прије свега Америком. Ево, у ове наше дане тај сукоб се на неки начин десио, на најнеочекиванији начин. У Украјини. Шта год ко мислио о овоме сукобу, не вјерујем да је он руском народу ни издалека пријатан. Не знам да ли је Русија могла да избјегне ово, али сигурно да је врло жалосно што гину невини или мање невини људи ко год били, посебно у сукобу блиских братских народа. Ствар са готово свим ратовима почевши од Првог свјетског рата је смутња. Не могу се ухватити тачни и прецизни разлози шта су и ко људи што ратују, због чега, гомила супростављених идеологија на истој страни против друге, неразумијевање самих људи који су еуфорично спремни да погину за циљ, који ни њима баш није јасан.Психологија свих ових ратова може се подвести под колективно лудило или психотичне епизоде, које код великог броја трају и читав живот, чак је преносе и следећим генерацијама. Узрок ове психозе је подпадање под пропаганду са било које стране. Значи гомила некаквих непровјерених информација се препричава тамо-овамо, раније по кафанама, њивама, новинама, памфлетима, а сад по интернету. Кад је ранија пропаганда могла толико да заведе људе, можете замислити шта може садашња…
Која су времена последња и да ли су то ова, не знам, али у сваком случају за људе побијене у овом актуелном сукобу, као и свим сукобима, ма са које стране, већ је наступило на неки начин последње вријеме. Последње вријеме за сваког човјека је кад напусти овај свијет.
