Preveo: M. M. Milojević
Skrivena istorija diplomatije koja je podbacila – ali koja daje vredne lekcije za buduće pregovore
U rano jutro 24. februara 2022. godine ruske vazduhoplovne snage napale su mete širom Ukrajine. U isto vreme moskovska pešadije i oklopne snage pohrlile su u zemlju sa severa, istoka i sa juga. U danima koji su usledili, Rusi su pokušali da okruže Kijev.
Ovakvi su bili prvi dani i nedelje invazije koja je mogla da dovede do ukrajinskog poraza i njenog potčinjavanja Rusiji. U retrospektivi, deluje gotovo čudesno što se to nije desilo.
Ono što se dešavalo na bojnom polju relativno se dobro razume. Ono što je slabije objašnjeno i ispitano jeste jednovremena intenzivna diplomatska delatnost u koju su bile uključene Moskva, Kijev i niz drugih činilaca, koja je mogla da dovede do mirovnog namirenja svega nekoliko nedelja nakon od izbijanja rata.
Do kraja marta 2022. godine, iz niza ličnih sastanaka u Belorusiji i Turskoj i virtualnih susreta na upriličenim video konferencijama proistekao je Istambulski kominike, koji je opisao opšti okvir za mirovno namirenje. Ukrajinski i ruski pregovarači onda su otpočeli sa radom na tekstu mirovnog sporazuma, i ostvarili su priličan napredak u njegovom formulisanju. Ali u maju, pregovori su doživeli slom. Rat i dalje besni i od tada su u njemu stradale desetine hiljada ljudi na obema stranama. Šta se desilo? Koliko su blizu uključene strane bile okončanju rata? I zbog čega nikada nisu završile formulisanje sporazuma?
Kako bismo osvetlili ovu često zanemarenu a kritično važnu epizodu ovoga rata, ispitali smo nacrt sporazuma koje su razmenile dve strane, neke detalje o kojima ranije nije izveštavano. Takođe smo obavili razgovore sa nekoliko učesnika u razgovorima kao i sa zvaničnicima koji su u to vreme obavljali dužnosti u ključnim zapadnim vladama, kojima smo garantovali anonimnost kako bismo mogli da razgovaramo o osetljivim pitanjima. I pregledali smo brojne savremene i novije intervjue i izjave ukrajinskih i ruskih zvaničnika koji su obavljali dužnosti u vreme razgovora.
Mnogi od ovih intervjua dostupni su na Jutjubu ali nisu na engleskom jeziku tako da nisu šire poznati zapadnoj publici. Na kraju, pažljivo smo ispitali vremenski sled događaja od početka invazije do kraja maja, kada su razgovori prekinuti. Kada se sve ove činjenice ispitaju i međusobno slože, ono do čega smo došli je iznenađujuće – i moglo bi imati značajne posledice na buduće diplomatske napore za okončanje rata.
Usred moskovske agresije bez presedana, Rusi i Ukrajinci su skoro zaključili dogovor
Neki posmatrači i zvaničnici (uključujući i najistaknutijeg među njima, ruskog predsednika Vladimira Putina) su tvrdili da je na stolu bio predlog dogovora kojim bi se okončao rat ali da su Ukrajinci odstupili zbog kombinacije pritisaka njihovih zapadnih zaštitnika i kijevskim sopstvenim prenagljenim pretpostavkama o ruskoj vojnoj slabosti.
Drugi su u potpunosti odbacivali značaj ovih pregovora, tvrdeći da su obe strane samo izvodile manevre kako bi dobile na vremenu za prilagođavanje situaciji na bojnom polju ili da su nacrti sporazuma bili neozbiljni.
Iako obe interpretacije u sebi sadrže zrno istine, one više zamagljuju nego što otkrivaju. Ne raspolaže se sa jedinstvenim krucijalnim dokazom [o prirodi i toku pregovora, prim.prev.]; ova pripovest izmiče pokušajima jednostavnog objašnjavanja. Nadalje, ovakvi monokauzalni prikazi izostavljaju u potpunosti činjenicu koja se, gledajući unatrag, čini neobičnom: usred moskovske agresije koja je bila bez presedana, Rusi i Ukrajinci su gotovo završili sastavljanje sporazuma kojim bi se okončao rat i kojim bi se Ukrajincima pružile multilateralne sigurnosne garancije, što bi popločalo put ka trajnoj ukrajinskoj neutralnosti i, u budućnosti, njenom članstvu u Evropskoj uniji.
Iz velikog broja razloga, međutim, krajnji sporazum je bio teško dohvatljiv. Kijevski zapadni partneri su oklevali da se uključe u pregovore sa Rusijom, između ostalog i zato što bi njima tim pregovorima mogle da se nametnu nove obaveze u pogledu osiguravanja ukrajinske bezbednosti. Javno raspoloženje u Ukrajini postalo je tvrdokornije kada su otkriveni ruski zločini u Irpinju u i Buči. I uz neuspeh ruskog okruživanja Kijeva, predsednik Volodimir Zelenski je postao uvereniji da, uz dovoljnu zapadnu podršku, može da izvojuje pobedu na bojnom polju.
Na kraju, iako su strane pokušale da razreše dugotrajne sporove oko bezbednosne arhitekture nudeći izglede za trajno rešenje, kako tekućeg rata tako i regionalne stabilnosti, oni su prerano pokušali da postignu previše. Pokušali su da obezbede jedan obuhvatni sporazum čak i u vreme kada je postizanje pukog primirja bilo van domašaja.
Danas, kada su izgledi za pregovore sumorni i odnosi između strana gotovo i da ne postoje, bavljenje istorijom događaja iz proleća 2022. godine može da deluje kao nepotrebno zamaranje koje nudi malo uvida koji su neposredno primenljivi u sadašnjim okolnostima. Ali Putin i Zelenski su sve iznenadili svojom uzajamnom spremnošću da razmotre dalekosežne ustupke kojima bi se okončao rat. Mogli bi ponovo sve da iznenade u budućnosti.
Uveravanja ili garancije?
Šta su Rusi hteli da postignu invazijom na Ukrajinu? Dana 24. februara 2022. godine Putin je održao govor u kojem je opravdao invaziju spominjanjem neodređenog cilja denacifikacije države. Najrazumnije tumačenje denacifikacije bilo je da Putin nastoji da zbaci vladu u Kijevu, i možda da tokom tog nastojanja ubije ili zarobi Zelenskog.
Ipak, nekoliko dana pošto je invazija pokrenuta, Moskva je otpočela da ispituje iznalaženje mogućeg prostora za postizanje kompromisa. Rat za koji je Putin očekivao da bude puka vojna šetnja pokazao se sve samo ne jednostavnim vojnim poduhvatom, i njegova rana otvorenost prema razgovorima sugeriše kako je već tada napustio zamisao otvorene smene režima. Zelenski, kao što je to činio i pre rata, izrekao je smesta interesovanje za ličnim susretom sa Putinom. Iako je odbio da direktno razgovara sa Zelenskim, Putin nije imenovao pregovarački tim. Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko obavljao je posredničku ulogu.
Razgovori su počeli 28. februara u jednoj od Lukašenkovih seoskih rezidencija u selu Lijaskavič (Liaskavichy) tridesetak kilometara od belorusko-ukrajinske granice. Ukrajinsku delegaciju predvodio je David Arakhamia (Davyd Arakhamia), skupštinski predvodnik Zelenskovljeve političke partije, a u njoj su učestvovali i ministar odbrane Oleksij Režnikov, predsednikov savetnik Mikailo Podoljak i drugi viši zvaničnici. Rusku delegaciju predvodio je Vladimir Medinski, viši savetnik ruskog predsednika koji je ranije obavljao dužnost ministra kulture. Među njenim članovima su bili i zamenici ministra odbrane i spoljnih poslova.
Na prvom sastanku, Rusi su izneli niz teških uslova, efektivno tražeći ukrajinsku kapitulaciju. Ovako nešto bilo je neprihvatljivo kao polazište pregovora. Ali kako se moskovska pozicija na bojnom polju i dalje pogoršavala, njeno stanovište za pregovoračkim stolom postajalo je sve manje zahtevno. Tako su 3. i 7. marta zainteresovane strane održale drugu i treću rundu pregovora, ovoga puta u beloruskom mestu Kamjanjuki (Kamyanyuki) u neposrednoj blizini poljske granice. Ukrajinska delegacija iznela je sopstvene zahteve: da se smesta ustanovi primirje i da se uspostave humanitarni koridori za evakuaciju civilnog stanovništva iz ratom zahvaćenih područja. Izgleda da su tokom treće runde razgovora Rusi i Ukrajinci po svoj prilici po prvi put pregledali nacrte sporazuma. Prema navodima Medinskog, ovo su bili ruski nacrti, koje je delegacija kojoj je bio na čelu ponela iz Moskve i koji su verovatno odražavali moskovsko insistiranje na ukrajinskom neutralnom statusu.
U ovom trenutku, neposredni razgovori uživo doživeli su slom koji je potrajao skoro tri nedelje, iako su delegacije nastavile da komuniciraju preko aplikacije Zum. U ovim razmenama mišljenja, Ukrajinci su počeli da se usredsređuju na pitanje koje će postati središnje u njihovoj viziji razrešenja rata: bezbednosne garancije koje bi obavezale druge države da pribegnu Ukrajini u odbranu ukoliko je Rusija ponovo napadne u budućnosti. Nije u potpunosti jasno kada je Kijev po prvi put otvorio ovo pitanje u razgovorima sa Rusima i zapadnim državama. Ali je 10. marta 2022. godine, ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba, koji je tada boravio u Antaliji u Turskoj, na sastanku sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovim, govorio o „sistematskom, održivom rešenju“ za Ukrajinu, dodajući da su Ukrajinci bili „spremni da razgovaraju“ o garancijama koje bi im dale države članice NATO i Rusija.
Ono na šta je Kuleba po svoj prilici mislio jesu multilateralne bezbednosne garancije, aranžman prema kojem se uzajamno suprotstavljene sile obavezuju da garantuju bezbednost trećoj državi, uobičajeno pod uslovom da će ova ostati nesvrstana u odnosu na bilo koju od garantnih sila. Ovakvi sporazumi su mahom skrajnuti posle Hladnog rata. Dok su savezništva poput NATO osmišljena da očuvaju kolektivnu bezbednost protiv zajedničkog protivnika, multilateralni sporazumi o garancijama osmišljeni su da spreče sukob između garantnih sila u vezi sa svrstavanjem države kojoj su garancije date, i da posledično osiguraju bezbednost te države.
Ukrajina ima gorko iskustvo sa manje snažnom verzijom ovog oblika sporazuma: multulateralna bezbednosna uveravanja (assurance) nasuprot garancijama (guarantee). Godine 1994, ona je potpisala takozvani Budimpeštanski memorandum, pridružujući se Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja kao država koja ne raspolaže nuklearnim oružjem i saglasila se da odustane od onogo što je tada bio treći po veličini arsenal nuklearnog naoružanja na svetu. Zauzvrat, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Države su obećale da neće napasti Ukrajinu. Ipak, nasuprot uvreženom pogrešnom razumevanju, u slučaju agresije protiv Ukrajine, sporazum je zahtevao od strana potpisnica samo da sazovu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ne da se upuste u odbranu Ukrajine.
Ruska opšta invazija –i surova realnost u kojoj se Ukrajina sama borila u egzistencijalno važnom sukobu –naveli su Kijev da iznađe način da se agresija okonča i da se osigura da se nikada ne ponovi. Četrnaestog marta, baš u vreme sastanka preko Zuma dve delegacije, Zelenski je objavio poruku na svom kanalu na aplikaciji Telegram pozivajući na „normalne, učinkovite bezbednosne garancije“ koje neće „nalikovati onima iz Budumpešte“. U intervjuu sa ukrajinskim novinarima dva dana kasnije, njegov savetnik Podoljak objasnio je da ono za čim je Kijev težio jesu „apsolutne bezbednosne garancije“ koje bi zahtevali „od strana potpisnica… da ne stoje po strani u slučaju napada na Ukrajinu, kao što je to sada slučaj. Umesto toga, one bi trebalo da aktivno brane Ukrajinu u sukobu“.
Insistiranje Ukrajine da ne bude iznova prepuštena sama sebi je potpuno razumljivo. Kijev je želeo (a i dalje želi) da ima pouzdanije mehanizme od ruske dobre volje za osiguravanje svoje buduće bezbednosti. Ali dobijanje garancija bilo bi teško. Naftali Benet je bio izraelski premijer u vreme kada su obavljani razgovori i koji je aktivno posredovao između dve strane. U intervjuu sa novinarom Hanohom Daumom koji je postavljen na internetu u februaru 2023. godine, od se prisetio da je pokušavao da odvrati Zelenskog od čvrstog država u vezi sa pitanjem bezbednosnih garancija. „Postoji vic o momku koji pokušava da proda Bruklinski most prolazniku“, objašnjavao je Benet. „Rekao sam: ‘Amerika će vam dati garancije? Ona će se obavezati da za nekoliko godina, ukoliko Rusija nešto prekrši, pošalje vojnike? Nakon napuštanja Avganistana i svega ostalog? Rekao sam: ‘Volodimire, to se neće desiti’“
Preciznije rečeno: ukoliko Sjedinjene Države i njihovi saveznici nisu bili voljni da pruže Ukrajini takve garancije (na primer, u obliku članstva u NATO) pre rata, zašto bi bili spremni na nešto slično nakon što je Rusija tako živopisno demonstrirala spremnost da napadne Ukrajinu? Ukrajinski pregovarači formulisali su odgovor na ovo pitanje, ali na kraju, nisu uverili svoje riziku nesklone zapadne kolege. Kijevski stav bio je taj da, kao što je novonastali koncept garancija nagoveštavao, Rusija takođe bude garant, što bi značilo da se Moskva suštinski slaže da će drugi garanti biti dužni da intervenišu ukoliko ona napadne. Drugim rečima, ukoliko se Moskva suštinski saglasi da bilo koja buduća agresija protiv Ukrajine znači rat između Rusije i Sjedinjenih Država, ona ne bi bila sklona da iznova napadne Ukrajinu, podjednako kao što nije sklona da napadne članice NATO.
Izvor: Foreign Affairs
Nastaviće se…
Četvrti dio: https://zurnal.me/semuel-cherap-serge-radchenko-razgovori-koi-su-mogli-da-okonchau-rat-u-ukraini-chetvrti-dio/
