Benjaminu Netanijahu mogu se uputiti različite kritike, ali mu se ne mogu odreći dve osobine – politička hrabrost, na samoj granici drskosti, i politička veština, dostojna velikih majstora parlamentarnih i stranačkih borbi. Početkom marta 2015. godine pred oba doma američkog Kongresa i uoči potpisivanja nuklearnog dogovora sa Iranom, Benjamin Netanijahu se usudio da oštro kritikuje politiku američkog predsednika – i to baš segment spoljnopolitičke agende koji je Obama još tada podvodio pod nasleđe koje će istorijski odrediti njegov mandat. Netanijahu je u spoljnu politiku, svojevrsnu izraelsku geopolitičku doktrinu, uneo element krajnje usredsređenosti vođen jasnim uverenjem – da Izraelu preti egzistencijalna opasnost, te da je on – i samo on – pozvan da se protiv te opasnosti bori.
U doba kada se politika u velikom delu sveta pretvorila u brigu o komunalnim poslovima, ovakva uverenja deluju anahrono. Manje anahrono deluje veština stranačke borbe – posle višestrukih izbora, nestabilne koalicione vlade njegovih protivnika i naposletku dugotrajnih pregovora s političkim saveznicima Netanijahu je krajem prošle godine uspeo još jednom da postane premijer Izraela. No i najveći majstori političke veštine umeju da preteraju.
Nastojanje nove većine u Knesetu, koju čini premijerov Likud zajedno s poslanicima krajnje desničarskih i ultrareligioznih stranaka, nastoji da usvoji pravosudnu reformu koja bi – prema kritičarima – narušila temeljne vrednosti izraelskog političkog ustrojstva. Ili, kako bi to rekli neki najistaknutiji antitrampovski delatnici u SAD – „našu demokratiju“. Zagovornici promene ovog ustrojstva upućuju da reč nije ni o kakvom narušavanju demokratije već naprotiv – omogućavanju izabranog zakonodavnog tela da kontroliše neizabrane, i kako desničari smatraju izrazito pristrasne, pravosudne činioce. Politički rečnik, sprega pravosudnih činilaca, medija i „civilnog društva“ uz verbalnu podršku SAD upućuju na poznatu tehniku – u više navrata oprobanu na Bliskom istoku poslednjih desetak godina. Rizik pogoršanja odnosa sa SAD, u vremenima krajnje složenih geopolitičkih odnosa, predstavlja dodatni faktor koji potkopava opstanak izraelskog premijera.
Bibijevo rizično filigranstvo
Fragilnost političke semantike često upućuje na vrenja i cepanja u nekoj političkoj zajednici. Za demonstrante u Tel Avivu reforma pravosudnog sistema koju je predložila vlada Benjamina Netanijahua predstavlja narušavanje demokratije, poništavanje ravnoteže između različitih grana vlasti i ukidanje mehanizama kontrole vlade. Za njene zagovornike ona znači ograničenje moći neizabranog tela koje je, prema njihovim rečima, često donosilo odluke suprotstavljene njihovim vrednostima i opredeljenjima. Protesti zbog najavljene reforme su masovni. Različiti posmatrači drugačije ocenjuju broj demonstranata. Prema nekim procenama na protestima je učestvovala i trećina sekularnih Jevreja – društvena podeljenost učesnika demonstracija gotovo je apsolutna. Na njima ne učestvuju Arapi, koji čine dvadesetak odsto stanovnika Izraela. Nezadovoljni pravosudnom reformom i uopšte desničarski orijentisanom politikom, oni su nesaglasni i sa centrističkim porukama demonstranata koji nisu voljni da se odrede prema pitanju njihovog položaja i šire prema palestinskom pitanju. Levičarske stranke su na ranijim protestima u znak solidarnosti isticale palestinske zastave. Sada se takav čin obeshrabruje.
Netanijahu je privremeno ustuknuo. Usvajanje pravosudne reforme odloženo je za mesec dana. Kneset ponovo zaseda 30. aprila. Pat-pozicija nastupila je kao posledica dugogodišnje političke krize. Zbog korupcionih optužbi – koje njegove političke pristalice podvode pod još jednu zloupotrebu pravosudnih organa – Netanijahuov koalicioni kapacitet je krajnje sužen. No krajem prošle godine, zahvaljujući filigranskoj veštini izborne borbe – i nekoliko protivničkih stranaka čiji su glasovi ostali ispod cenzusa – Netanijahu je došao u priliku da formira vladu s desničarskim, nacionalističkim i ustraortodoksnim poslanicima.
Nezadovoljstvo sudskim političkim aktivizmom Vrhovnog suda ovih političkih snaga je dugotrajno. „Mi nismo oni koji nastoje da oblikuju Izrael u skladu sa svojim vrednostima, već je to Vrhovni sud“, beleži „Ekonomist“ reči Elija Paleja, predsednika Haredi instituta za javne poslove, organizacije ultraortodoksnih Jevreja, hareda. Prema sporazumu Likuda, nacionalističke ali i sekularne političke snage koju predvodi Netanijahu, i njegovih koalicionih partnera u decembru prošle godine, preduslov formiranja vlade bila je reforma Vrhovnog suda. Naime, Izrael nema pisani ustav, te Vrhovni sud tretira nekoliko osnovnih zakona kao kvaziustav. Vladajući se svojim tumačenjima ovih zakona, on ima ovlašćenja da poništi bilo koji zakon koji izglasa Kneset. Prema predloženoj reformi nove sudije birala bi skupštinska komisija odgovorna vladajućoj većini. Pristalice ove reforme ukazuju da je ovo nužnost s obzirom na to da neizabrano telo, na osnovu, kako tvrde, loše definisanih zakona, raspolaže ogromnom političkom moći, što oni nazivaju pravosudnom diktaturom.
Protivnici ove reforme smatraju da se njome sprovodi nacionalistička agenda koja upodobljuje društvo težnjama religiozne desnice. Polovinom marta predsednik Izraela Isak Hercog predložio je kompromisno rešenje – povećanje uticaja vlade u imenovanju sudija, ali da joj se uskrati potpuna kontrola ovog procesa. Vrhovni sud bi i dalje zadržao moć da nadzire Vladu i da diskvalifikuje većinu vladinih odluka ukoliko za to glasaju dve trećine članova ovog tela. Vladajuća koalicija odbila je ovaj predlog.
Netanijahuovo uzmicanje uz poziv na široke konsultacije i postizanje društvenog konsenzusa protivnici sagledavaju kao taktički potez, uz uverenje da će nastojati da nastavi sa usvajanjem reforme kada se za to steknu odgovarajući uslovi. Postoji rizik da to dovede do zamrznute pat-pozicije: ukoliko Vlada usvoji reformske zakone, može se naslutiti da će ih Vrhovni sud poništiti, a onda je gotovo izvesno da će se Vlada oglušiti o tu odluku sudu. Dva tabora u raspolućenom društvu tako će se naći jedan naspram drugog.
Demografski rizici
Kao i mnoga druga pitanja izraelske politike i ovo doseže do same srži odlučivanja o karakteru političke zajednice. Bivši premijer Naftali Benet rekao je da odavno upozorava kako je najveća pretnja po Izrael unutrašnja, te da „postoje oni koji žele podelu na dve nacije, Izraelce i Jevreje“. Religiozniji, siromašniji i konzervativniji Izrael svio se iza Netanijahuove koalicije i veruje da Vrhovni sud, izolovan od uticaja izabranih činilaca, zloupotrebljava moć. Liberalniji, sekularniji Izrael srednje klase nasuprot tome smatra da Vrhovni sud štiti političko ustrojstvo koje im odgovara. Mišljenje pristalica konzervativnih religioznih stranaka da koncentracija društvene moći u liberalnim uporištima u sudstvu, medijima i akademskim ustanovama predstavlja njenu zloupotrebu dele i sekularnije orijentisani nacionalisti. Heredi, ultraortodoksni Jevreji, prethodnih nekoliko decenija su organizovali masovne demonstracije protiv odluka Vrhovnog suda.
Liberalno orijentisani Izraelci veruju da bi uklanjanjem ovog nadzornog mehanizma bio otvoren put za dalje snaženje krajnje konzervativnih elemenata u društvu. Demografski pokazatelji potkrepljuju njihova strahovanja. Izraelski ekonomista Dan Ben David objavio je seriju članaka u listu „Tajms ov Izrael“ tokom marta ukazujući na različite ekonomske i demografske izazove sa kojima se Izrael suočava. Jedan od tih izazova, prema njegovoj oceni, jeste demografska ekspanzija ultraortodoksnih Jevreja.
Naime, od druge polovine 1970-ih ova grupacija pruža podršku različitim, uglavnom desničarskim vladama koje su joj, zauzvrat, omogućile različite društvene privilegije. Među njima je izuzeće od služenja vojske, učešća u opštem obrazovnom sistemu, kao i izdašne državne subvencije koje omogućuju da dobar deo muškaraca ove zajednice ne radi. U poznim sedamdesetim godinama prošlog veka bilo je uposleno oko 80 odsto muške populacije ove zajednice, a sada ispod 40 odsto. Brojnost ove populacije udvostručuje se svake generacije, uz ukupni fertilitet koji se procenjuje na preko šestoro dece po ženi – što je trostruko više u odnosu na sekularne Izraelke. Heredi čine oko 13 odsto sadašnje populacije Izraela, te oko četvrtine dece i odojčadi. Statističari procenjuju da će za četrdesetak godina, ukoliko se ovi trendovi nastave, polovina dece mlađe od 14 godina biti iz ove zajednice. Povrh toga, dostupni demografski podaci ukazuju da pripadnici zajednice ne napuštaju masovno svoj način života i uverenja. Hipotetičko pitanje – da li demografija determiniše budućnost – u izraelskoj politici predstavlja i praktičnu brigu.
Nagoveštaj obojene revolucije?
U demografskoj i političkoj raspolućenosti sadašnjeg Izraela stoji jedan paradoks Netanijahuove političke karijere – bezbednost i ekonomski razvoj, posebno tehnološkog sektora, bili su ključne odrednice Netanijahuovih višestrukih premijerskih mandata. Sada, snažan otpor predloženim reformama dolazi iz redova bezbednosnih struktura, sindikata zaposlenih i udruženja poslodavaca, te iz Tel Aviva, u kojem je srž izraelske tehnološke industrije. Ovaj sektor upošljava oko 10 odsto radne snage, ali ostvaruje polovinu izvoza. Izraelci izvan tog sektora stoje u ekonomskim smislu znatno slabije.
Predstavnici pojedinih tehnoloških kompanija već su zapretili da će napustiti Izrael ukoliko dođe do daljeg narušavanja političke stabilnosti. Upozoravajuće poruke poslovnog sektora uz iskazivanje zabrinutosti Vašingtona zbog sprege pravosuđa, medija i organizacija civilnog sektora upućuju na ono što bi neki nazvali obojenom revolucijom a drugi pak tehnikom državnog prevrata. Lojalnost unutar Izraela već je podeljena. Državni tužilac je nedavno proglasio odluku ministra za državnu bezbednost da smeni šefa policije Tel Aviva ništavnom, i ovaj službenik se vratio na posao.
Načelnik generalštaba, general pukovnik Herci Halevi rekao je u govoru komandantima jedinica rezervista da će vojska „poštovati naređenja države i ljudsko dostojanstvo, ali i vrednosti države Izrael kao jevrejske i demokratske države“. Veliki broj vojnih zapovednika i pilota potpisao je peticiju u kojoj navode da neće služiti diktaturi. Demonstracije na ivici nasilja, nedaleko od premijerove kuće, spremnost da se demonstracije nastave bez obzira na (privremeno) uzmicanje političkog vrha upućuju na pitanje – da li je na sceni pokušaj Netanijahuovog svrgnuća? Pitanje, na koje se ne može u ovom trenutku dati definitivan odgovor, vraća na početno podsećanje na odnos Netanijahua prema administraciji Baraka Obame i njenom spoljnopolitičkom nasleđu na Bliskom istoku.
Izraelski premijer je bio najoštriji protivnik sporazuma sa Iranom – i to je i dalje. Njegovi politički protivnici su spremni da se priklone američkom spoljnopolitičkom establišmentu, koji je Bajden dobrim delom nasledio iz ranijeg potpredsedničkog mandata, ukoliko to olakša unutrašnju politiku borbu.
Den Šapiro, američki ambasador u Izraelu u vreme drugog Obaminog mandata, ostao je u zemlji uz vrlo glasnu aktivnost usmerenu protiv Netanijahua i usaglašavanja izraelske spoljne politike s politikom tadašnjeg predsednika Donalda Trampa. Netanijahuova unutrašnja politička borba spregnuta je tako sa američkom bliskoistočnom geopolitikom – koliko će daleko odmaći iranski nuklearni program i koliko iranskog nuklearnog programa su SAD spremne da tolerišu. Netanijahuu nije strano da zaigra geopolitičkim kartama.
Da li je i ovoga puta spreman da poveća uloge?
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
