„Baštovan i smrt“, po oceni sopstvenog pisca, čak i nije roman. „Ova knjiga ne pripada nijednom žanru“, kaže. Istina – na momente deluje kao rezultat „pisanja kao terapije“, kako živeti s gubitkom… Zato, kako kaže, voli romane pisane u prvom licu, jer makar narator uvek preživi (do kraja romana).
Ima ona misao koja se pripisuje Ciceronu da je čoveku u životu dovoljno da ima vrt i biblioteku. I to nam nudi Georgi Gospodinov u svom najnovijem delu „Baštovan i smrt“. Biblioteka nije samo ovaj njegov roman nego i brojne knjige na koje se on referiše – pre svih „Čarobni breg“ Tomasa Mana, pisca koji je inače veoma važan za pisca Gospodinova (njegov prethodni roman „Vremensko sklonište“ je očigledan dokaz), a tu su i Montenj, Jejts, V. H. Odn… do mislilaca poput Avgustina.
Ali, Gospodinov se referiše i na sopstvena dela, razmišlja da li treba da menja posvete i priseća se kako je pisao u prethodnom romanu o situaciji u kojoj jednom junaku umire otac i koliko je to drugačije kad je taj junak pisac i kad je događaj stvaran, a ne fikcija. „Baštovan i smrt“ najavljen je kao najličniji roman bugarskog pisca.
Najprevođeniji i najnagrađivaniji savremeni bugarski pisac (nedavno je dobio i evropsku nagradu za književnost „Žan Mone“ za roman „Baštovan i smrt“ i za celokupno delo) Georgi Gospodinov nije nepoznat srpskoj publici; prvi prevod nekog njegovog dela na neki strani jezik bio je upravo prevod na srpski pre četvrt veka. Od tada do danas, u Srbiji je objavljeno sedam njegovih naslova i postao je blizak i ovdašnjoj čitalačkoj publici.
Iz straha da će me rasplakati
I zato, znajući kako Gospodinov piše, nedeljama sam se opirala čitanju romana „Baštovan i smrt“ (praktično otkako se pojavilo srpsko izdanje, opet u prevodu Jasmine Jovanović), gotovo detinjasto: iz straha da će me mnogo rasplakati. A onda sam se iznenadila. Dobro, jeste bilo scena zbog kojih trepavice postaju teže, ali Gospodinov vešto dozira emocije i uspeva da najavi i istovremeno odloži trenutke veće tuge naratora i tako pripremi čitaoce za njih.
„Baštovan i smrt“, po oceni sopstvenog pisca, čak i nije roman. „Ova knjiga ne pripada nijednom žanru“, kaže. Istina – na momente deluje kao rezultat „pisanja kao terapije“, kako živeti sa gubitkom… Zato, kako kaže, voli romane pisane u prvom licu, jer bar narator uvek preživi (do kraja romana).
„Reći ću ovde još i to, da glavni junak na kraju knjige umire.“
To je jedna od prvih rečenica u ovom delu, sam pisac otkriva već na prvoj strani o čemu će biti reč. I, što je najvažnije, to „otkrivanje“ uopšte ne umanjuje vrednost ovog romana. Naprotiv.
Vladimir Kolarić: Reč koja poziva – O knjizi Nenada Božovića
Odustni otac iz socijalističkog vremena
Tako roman o smrti oca od priče o ličnom gubitku poprima karakter univerzalnog. Gospodinov nas vraća i „Odiseji“, koju sad tumači dvostruko: to je i ep o odsustvu oca i o ponovnom susretu oca i sina. I Odisej ima dvostruku ulogu kod Gospodinova: on je i Laertov sin i Telemahov otac, a tek kasnije sve ono što je u epu i u mitu.
Otac u njegovom delu je i odsutni otac iz socijalističkog vremena, pripadnik onih posleratnih generacija koje posle rata u socijalizmu rade u fabrikama, ali pokreću i simboličke „fabrike šamara“. Gospodinov preispituje ljubav u kulturi koja ne pronalazi način da iskaže emocije, bilo da govori o komunističkom razdoblju Bugarske, bilo o hrišćanskoj i patrijarhalnoj tradiciji koje su i u to vreme i dalje duboko ukorenjene.
„Sabo je stao“
Čitajući ovu priču Georgija Gospodinova o ljubavi i smrti, ponovo sam se vratila i romanu „Sabo je stao“ koji je 2014. godine napisao Oto Horvat (roman je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu). To je još jedna priča o individualnom gubitku koja otvara univerzalna pitanja: smisla života, postojanja Boga… Još jedna preporuka za (ponovno) čitanje.
Ljubav i smrt jesu večne teme, ali o drugoj je, čini se, lakše pisati fikciju. Kad se piše o doživljenom i ličnom – onda književnost dobije ovakve romane, a čitalac povremeno oseti potrebu da saosećajno zagrli pisca.
„Baštovan i smrt“ možda nije najbolji roman Georgija Gospodinova; neki će i dalje više voleti njegovo „Vremensko sklonište“, neki „Fiziku tuge“. I biće u pravu. Ali, ovo jeste jedna od najiskrenijih i najlepših savremenih priča o gubitku bliske osobe. Gospodinov je priča toplo i nežno i kad se njegov čitalac rasplače čitajući, on tačno zna i šta ga boli i šta je izgubio.
Otac mi je bio baštovan. Sada je bašta.
Ne znam odakle da počnem. Neka onda to bude početak. Ovde je, naravno, reč o kraju; ali gde kraj počine?
Izgleda da sam se umokrio, rekao je otac na pragu. Stajao je u dovratku ulaznih vrata, bolno oslabio, blago pogrbljen, sa povijenošću tipičnom za visoke ljude. Dovezli su ga kasno uveče krajem novembra. Prešao je trista kilometara opružen na zadnjem sedištu ne bi li nekako ublažio bol. Uspeo sam da zakažem pregled za sledeći dan.
Upiškio sam se, ponovio je postiđen poput malog deteta; izvinjavao se uz onu svoju tipičnu samoironiju, eto, pod stare dane da se brukam.
Sve je u redu, rekao sam i, zatvarajući vrata dnevnog boravka, pomogao mu da se presvuče u hodniku.
Plašim se, kćerka mi je šapnula na uvo. Tek sada uviđam da je ona sve prva predosetila. Ja tada još nisam znao, nisam želeo da znam.
Reći ćy ovde još i to, da glavni junak na kraju knjige umire. Zapravo, čak i ne na kraju, već u sredini, ali će opet biti živ u svim pričama u vremenu posle tog trenutka. Jer, kao što je govorio Gaustin, u prošlosti vreme ne teče u jednom smeru.
Prvi put s knjigom Laze Lazarevića u rukama: Ono čega ima i čega nema u njegovim pričama
Kad sam bio sasvim mlad, iz biblioteke sam uzimao jedino knjige napisane u prvom licu, zato što sam znao da u njima glavni junak neće umreti.
Eto, dakle, ova knjiga ze zato napisana u prvom licu, uprkos tome što njen pravi protagonista umire. Samo kazivači priče preživeali i oni će jednoga dana umreti.
Ostaju samo priče.
I bašta, koju je moj otac zasadio pre nego što će otići.
Sigurno zbog toga pripovedamo – da napravimo paralelni koridor, u kojem su i svet, i sve na svetu, na svome mestu. Da bismo skrenuli priču u drugi tok kada zapreti opasnost i kada smrt krene da se približava, baš kao kada baštovan skrene vodu na sledeću leju u bašti.
Voleo bih da na ovim stranicama bude svetlosti, meke popodnevne svetlosti. Ovo nije knjiga o smrti, već pre o žalu za životom koji se završava. Ima razlike. Nije to tuga samo za saćem punim meda, nego je, možda čak i više, tuga za praznim ćelijama tog caća. Tuga za saćem kojeg se cećajy i voštane sveće dok nam dogorevaju u rukama.
Ništa strašno – kako je on to umeo da kaže.
(Odlomak iz romana objavljujemo uz saglasnost izdavača)
Izvor: RTS
