Пише: Сара Арвио
Федерико Гарсија Лорка био је изузетно способан да исприча заносне, пустошеће приче о љубави мушкарца и жене, а пошто је био геј своју страст према мушкарцима прерушавао је у песме са тек понеком личном заменом[1]. Љубав коју је описивао била је скоро увек забрањена, тако да можда можемо да кажемо и да је у њима замена за његове недозвољене и нелегалне жеље.
Прве велике Лоркине љубавне песме појављују се у Циганском романсеру[2]. Једна од њих је “Romance sonámbulo”, коју преводим као “Балада о месечарењу”[3]. Somnus на латинском значи сан; на шпанском реч sueño означава чин спавања или сањања; ambular значи ходати. Ходање у сну. Песма пре дочарава него описује стање сна које је истовремено ужасно и лепо.
Шта је то што је чини сном, или снооликом?
Песму уоквирује рефрен који се понавља и мења, а са сваком изменом се продубљује. Рефрен нам говори о зелености жудње. “Зелено, волим те, зелено” (“Verde que te quiero verde”) – егзотично, свежe и набијено чежњом. Стих уопште не губи свој сјај, нити запада у зелени мрак понављања verde и verde. Зашто је зелена толико секси, питам се; речи зелено и секси нису баш природно блиске.
Причa се фокусира на троје људи, учесника трагедије која није до краја разјашњена. Рефрен им је уткан у гласове, или су њихови гласови уткани у рефрен, што подсећа на хор грчке трагедије који алудира на чињенице из трагедије, али их не изговара. Лорка је био велики читалац поезије са свих страна света и црпео је из ње надахнуће.
Сан би могао да буде модерни Кублај кан, са зеленим рефреном одсвиран на ћимбалу. Семјуел Тејлор Колриџ назвао је своју песму “визијом у сну”; познато је да ју је написао дрогиран, под утицајем опијума.
Да могу да поновим сад
ту свирку и тај пој,
очара’о би ме његов склад,
па дуг и гласан напев мој
сазид’о би тај двор где влада лед!
И тад би рекла душа свака:
еј, тог се чувај вилењака,
јер жар му око, коса лака![4]
Ван видокруга су “брод на мору” и “коњ у планини”. Помоћ потребна при бекству, иако сви троје знају да бекства нема. “Сан о горком мору” једрама циганске девојке.
Лоркине ромaнсе су народне приче и љубавне песме, али су и пеани његовим пријатељима, тамнопутим Циганима[5] – које је шпанско друштво оцрњивало кроз историју, а живели су и свирали своје гитаре на имању његовог оца.
Али Лорка није само песник љубави. Он је и песник смрти и страха од смрти. Расположење, тон и привлачност трагичне узвишености потпуно су његови; преседана немају чак ни у шпанским романсама које је опонашао.
У Романси месечарки, као и у свим његовим романсама, Лорка помера причу у страну, али је никада не губи из вида. Он не описује своје ликове, он их призива, уз зелену ноћ и крв на кошуљи. Сан и његово окружење су у складу. Ко је та девојка, ко су ти “кумови”? Знамо да јој је пут зелена, да јој је коса зелена, а очи су јој хладно сребро. Олистала шума и сребрна луна бљеште по њој. Јако је хладно. У Шпанији “compadre” може да вам буде близак пријатељ или неко вама непознат; овде та реч, рекла бих, сугерише изненадну повезаност. Ту су двојица мушкараца и заједно се пењу на зелене високе веранде.
Један од њих каже: “Кад бих могао, младићу”. Отуда знамо да је један старији, а један млад. Груди младића прекривене су ружама од крви; он умире. Преклиње старијег да узме његовог коња и седло у замену за живот и кревет.
Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало
нож за њен огртач.
Не знамо причу девојке на огради у зеленој ноћи, нити о двојици мушкараца који се пењу на зелену терасу, а једном су груди обливене крвљу, ружама крви. Знамо да младић са ружама од крви на грудима пита старијег човека да ли би узео његовог коња, седло и нож у замену за пристојно место за починак.
Старији одговара: “ја више нисам ја / нити је мој дом више мој”.
Да није он тај који је избо младића коме су груди прекривене ружама од крви? Да ли су се старији и млађи човек борили за жену на зеленој тераси? Гласови им се преплићу. Тешко је рећи да ли обојица, младић на умуру и старији човек, желе да се попну на зелену терасу. Тераса постаје нека врста хладних небеса, осветљених месечином.
Обојица знају да ће младић умрети и да ће старији бити ухапшен; знамо то и ми. Жандари су на путу и коначно их стижу. “Пусти ме да се попнем / на зелену терасу”. Судбине им се преплићу, али не знамо како. Младић ће умрети, старијег ће одвести жандари.
Знамо да она – вољена – плаче на тераси и да младић умире. Знамо и да су руже од крви на његовој кошуљи крв заљубљеног. Метафора је код Лорке врста предивне стенографске белешке.
Лорка је био саосећајни реалиста, можда чак аристотеловски реалиста, код кога опште бива у свакој ствари. Или је можда гајио уверење слично ономе Вилијама Карлоса Вилијамса да нема идеја до у стварима и користио се сликама да би проширио осећања и значења. Био је песник метафоре и заноса. Био је и романтичар, шапуће нам то зелено лишће у песми.
Он, песник, не говори нам да је младић смртно рањен јер је у девојку са терасе био заљубљен неко други или да ју је један преотео другоме… Он нам само говори о ружама од крви на грудима младића. Руже ће нам, заузврат, рећи да то није обична крв: то је крв љубави која доспева до насиља. Ипак нас ружа очарава цветом и озлеђује трном.
Без намере да олако повучемо паралелу, али ово је Лоркина животна прича и предосећај који ће се потврдити. Као младић је често глумио сцене смрти, изводио је пробе сопствене смрти, изигравао мртваца, са пријатељима као члановима глумачке екипе. А из полицијског извештаја, написаног много година након његовог убиства и откривеног још много година касније, сазнајемо да је одведен и стрељан јер је “хомосексуалац” и “социјалиста”. То су те речи. Његово убиство било је политичко. Убијен је због љубави према човечанству и зато што је волео мушкарце. Бити убијен због склоности ка љубави значи да сте пролили крв – руже од крви.
Рефрен не само што пружа оквир песми, он је и ламент. Зелена је боја лишћа, и трске, и траве. Променљиви делови рефрена појачавају вртлог, јавља се један стих, па два, један. Реч verde – зелено – уводи у рефрен; а увек знамо који стихови су рефрен због ритма постављеног у првом стиху песме, и он избија сваки пут када се прва реч каже. (…)
[1] Хомосексуалност у Шпанији није била декриминализована све до 1979. године и реформе Франковог “Закона о друштвеној опасности”
[2] Ел пример романцеро гитано – Цигански романсеро (или “прва књига циганских романси”) написана је крајем 1920-их година, а уследиле су сјајне газеле и касиде Тамаритског дивана и сјајни Сонети о мрачној љубави. Погледајте моје препеве у Поет ин Спаин (Кнопф, 2017)
[3] На нашем језику је то “Романса месечарка”, у препеву Миодрага Гардића, и тај препев користимо за потребе овог текста (прим. прир)
[4] из Кублај кана у препеву Ранке Куић
[5] Реч гитано (Циганин) – за народ који се данас формално назива Ромима – у Шпанији се и даље користи и нема омаловажавајући призвук, осим када се користи у увредљивом контексту. Мислим да је Циганин тачнија и заснованија реч, реч коју шпански Цигани користе када говоре о себи, и задржала сам је због смисла и музикалности песме. Реч гyпсy, скраћено од Егyптиан, у енглески језик је дошла из француског почетком 16. века и односи се на тамност коже. Са друге стране, реч Роми (од домб или домба на санскриту) односи се на њихово звање музичара из доње касте у хинду кастинском систему. Према мом мишљењу, Циганин је прикладнији избор. (Назив Цигани, коришћен у различитим европским језицима, наводно, потиче од из византијске грчке речи “атсиганои” или “атхиганои” и значи “недодирљиви”, али је порекло речи и даље предмет спора историчара и лингвиста, прим. прир)
[6] Надреалистички мотивисани Песник у Њујорку и такође надреалистичке Оде биле су стилски излети, као и сви Лоркини одломци песама.
Извор: Глиф
