Пише: Марко Весић
Постоји нешто што бих, на самом почетку ’трактата о..’, назвао парадоксом младости. Премда сам сигуран да млађи читаоци ’безбрижна спавања на клупи у парку’ сматрају клишеом југоносталгије, има оних међу нама који их, насупрот томе, сврставају у најлепша сећања. Међутим, побуниће се старији, тога не би ни било да некадашњи Савез пионира – коме су, на градилишту, поклонили своју младост – није учествовао у изградњи света који ћемо ми, ви или они будући (..произвољно), уништити.
Добро питање је шта је тачно, поред хвалоспева о ’старим, добрим временима..’, остало деци деведесетих када су радост морали да пронађу у једној чаши лимунаде, делећи је, у локалном бифеу, са неколико пријатеља, неколико сати..неко време. И тако дођосмо до закључка да синтагма ’никада се није боље живело’ може да се припише сваком времену, јер нико не глорификује неко конкретно време, већ сопствену младост, правећи пар екселанс логичку грешку.
Но, нема смисла бавити се приватним епистемологијама (могу показати да резоновање није у складу са чињеницама, али не и оспоравати нечији осећај стварности или историје). Ова ванвременска категорија, дакле, чини посебан тренутак у животу појединца, али..ствара ли некакве проблеме поред притиска ’изгубљених нада у нове генерације’ и бесомучних мантри о перманентној цивилизацијској декаденцији (што представља опште филозофско, економско и историјско слепило, имајући у виду прогрес који смо као врста остварили)?
Лекција I: будућност младости лежи у њеној снази да се одупре реторици. И, истини за вољу, ствара.
Шта је, онда, парадокс младости? Он је амалгам туге за сопственом прошлошћу, имагинарном односно непроживљеном прошлошћу својих родитеља, наслеђеном искључиво кроз наратив и туђу носталгију – што је страшно колико и звучи – и, напослетку, а можда и најопасније, обухвата тугу за младошћу генерација које тек долазе. Дакле, реч је о а приори оплакивању будућности, што је својеврсни терет са којим се млади носе, а они који такав јерес чине и сами су, заборавивши на то, били у сличној ситуацији (велики Бурдије би рекао да ’структура воли да се репродукује, не да се мења’).
Анамнеза болести је јасна: садашњост је потцењена, као и младост – коју имагинација тек ретроактивно глорификује, а управо на том трагу треба да разумемо и актуелне догађаје у друштву. Милтон Фридман је својевремено говорио да ’прави либертаријанац не броји присталице’, а додао бих ни човек чија су основна права угрожена, био он студент, пензионер или радник, као и да нам ништа друго не преостаје до садашњости – ретроактивна памет је добар пријатељ искључиво салонском активизму (Лекција II).
Студентске побуне, несумњиво, нису нова појава под капом небеском, па поменимо само неке од њих (све случајности су случајне). Велики догађај био је оснивање Кембриџа почетком XIII века. Након низа сукоба студената и власти која их је оптуживала за убиство једног трговца и ремећење јавног живота у граду (!), група младих и учених људи, предвођена истакнутим професорима, основала је у Кембриџу нови универзитет. Са друге стране, борба за смањење школарина траје колико и историја универзитета (дакле, скоро 1000 година!), као и побуна против уплива црквених догми у силабусе предмета (занимљив пример су протести у ренесанси чији је циљ био искључење учења Томе Аквинског из формалног образовања, онда када смо дошли до античких сазнања, да би критика каснијих времена била упућена индоктринацији католичке цркве).
Време великих промена свакако је био и XIX век, имајући у виду важну улогу студентских побуна у револуцијама из 1848. године, односно, Пролећу народа: поред тога што су се борбе водиле за очување аутономије универзитета, бастиона прогреса и снаге нових идеја, студенти су стали у одбрану права радничке класе, залажући се за једнакост, доступност и реформу система образовања, а након нешто више од столећа, протести далеко већих размера обележиће XX век – поново упућујући критику ауторитарним властима, те конзервативном програму образовања и неједнакости. Реч је, закључујете, о мају 1968. године који ће гласно одјекивати широм света, од генералног штрајка 10 милиона људи у Француској, све до протеста против рата у Вијетнаму и Камбоџи (САД), Прашког пролећа и, касније исте године, Летњих олимпијских игара у Мексику, уочи којих је на демонстрацијама против репресивног режима убијено стотине студената. Било би речи и о Арапском пролећу, те новијим догађајима да су по среди неки други разлози бојкота, али..шта нам то говори?
У речима великог Милана Кундера који каже да је младост време када имате све одговоре, а старост када схватите да су одговори често били погрешни, у извесном смислу и има истине (осим када се користи као реторика против ’младих и зелених’, а не као похвала мудрости), премда сумњам да би се исто могло приговорити младости која је – по ко зна који пут! – устала против кршења основих људских права и слобода.
Дакле, упутити било какву критику (најчешће врло патогену, таргетирајућу и ’ван контекста’, ад хоминем врсте) на рачун ’неколицине плаћених студената’ нема никаквог смисла, имајући у виду да се од власти тражи одбрана елементарних слобода, утврђивање одговорности и транспарентност – што је дословно conditio sine quaнон политичког и економског деловања.
С тим у вези, какви су били бели, плави или жути, никога не интересује јер је тренутна ситуација застрашујућа. Историја се не понавља, она се римује како каже Марк Твен, а стога Лекција трећа гласи – плашили су се, плаше се и плашиће се за сопствену будућност јер је она у рукама гласних неистомишљеника. Из рубрике ’желим да нас чујем више’.
Ипак, да ли су млади ’умислили’ да им је лоше и шта о положају младих каже статистика? Према извештају групе Активирај се из августа 2022. године, свега 19% младих никада није размишљало о одласку из земље, док су основни разлози за то лоша економска ситуација, атмосфера у друштву, као и политичка нестабилност. Поред тога, жељу за учешћем у политици изразило је 27.7% испитаника, што је директна последица накарадног понашања владајуће гарнитуре која је тиме ’обесмислила’ политичку делатност, удаљавајући је од младих и способних грађана (пример социјалне анестетизације која владајућим, парадоксално, иде у прилог – памет је, нажалост, ретко добродошла).
Извештај КОМС-а из ове године упућује нас на образовни систем, систем вредности и недостатак демократије и правде као основне проблеме који истичу млади, а да то није само њихов ’утисак’ можемо пронаћи у извештају Freedom House-а, резултатима ПИСА тестова, те индексима демократије и владавине права (резултат од 5.41/10 нас сврстава у ’мањкаву демократију’, без слободе медија и политичког плурализма, а 64. место од 140 држава у групу друштава без независног правосуђа, заштите људских права у којој корупција на државном нивоу игра важну улогу).
Напослетку, поражавајућ је и податак да две трећине младих тврди да се често сусреће са лажним вестима, а 31% понекад. У лажима (и од лажи), чини се, највише живи старија популација. Све то, заправо, знамо, али зашто је то важно?
Наведено показује да млади нису слепи, врло су свесни друштвено-економског и политичког контекста у коме живе и њима се, управо због тога, не може лако манипулисати – што ултимативно прети режиму који у недостатку адекватних политика покушава да понуди и више него хуморескне компензације (смањење стамбених и других кредита у тренутној ситуацији може само да увреди студента који је изашао на улицу због тога што његове колеге туку неистомишљеници). У ораховох љусци, млади су можда и зелени, али нису глупи и слепи – за шта их не потплаћује и не мотивише нико до с(а)вести, разума и правде.
Дотакнимо се, врло кратко, добре старе ’на младима свет остаје’. Ако мало боље размислимо, овај исказ је вишезначан и – чудан. Прво, тривијалан је, наизглед, закључак да ће сутра данашња омладина чинити зреле и одрасле људе који привређују, стварају своје породице, доносе важне друштвене одлуке и..Аха! Дакле, не питају се млади, већ се питају одрасли који су некада били млади и којима је некада требало обезбедити здрав животни, академски и политичко-економски простор за њихов развој до одраслог доба. Међутим, ко најчешће изговара ову крилатицу? Старији, поручујући тиме да је ’њихово време прошло’ и да је свет, поново, у рукама младих (као да у њиховим није управо сад када се заправо и са разлогом питају!), делегирајући, тиме, одговорност на младе који се, понављам, не питају. Парадокс! Млади, тако, остају усамљени, а ова крилатица празан скуп графема и фонема, чиме долазимо до следеће лекције.
Лекције IV: Младост је напокон узела ствар у своје руке, онда када старост – овлашћена позицијом, искуством и знањем (..или би бар требало да је тако) – није! Такође, не заборавимо да садашњи пензионери, које критикујемо због политичких одлука, нису одувек били пензионери, они су изданци односно младост неког другог времена, а деведесетих су били – гле чуда! – одрасли, зрели људи..
Аргументи против студентских побуна, закључујемо, не стоје. Младост је устала у борби за сопствена и, де јуре, уставом загарантована права, а проблеми са којим се госпел група Левијатан суочава су следећи: поред тога што ће им садашњи млади нужно, кад-тад видети леђа (осим уколико се не трансформишу у какве киборге – сетимо се Епа о летећем таксију..), млади немају (политичку) предисторију, што госпел-гарнитури отежава контранаратив и реторику која се сада своди на измишљено плаћеништво и на незапамћене покушаје социјалног остракизма, остављајући их без ’покрали сте, уништили, издали..’ етикета чију (анти)логику апсорбује искључиво њихова публика.
Надаље, млади имају ’мање’ да изгубе од ’родитеља двоје деце’, запослених на ’одређено време’ и фотељаша са политичким декубитисом, па је негде и логично да је младост подстакла ’старост’. Ипак, постоји једна занимљива ствар на коју би нас подсетио Мизес: Интелектуалци би јако волели ’да се питају’, иако се често суздржавају од политичког деловања, што је довело до неприхватљивог става да политици нема места на факултету. Не!
Лекција V, коју су нам успешно показали млади, јесте да политици јесте место на универзитету, али није политичким партијама! Напослетку, академија је простор размене знања колико и вредности, убеђења и практичних политика, критике, размишљања и неслагања – иако стоји да је једини легитиман начин политичког ангажмана артикулисан кроз страначно деловање, те треба бити пажљив. Улица је, стога, одраз не само свеопштег неповерења, те разочарења у репертоар госпел-гарнитуре, већ и практична пројекција осећаја да се ствари ’не могу променити другачије’, имајући у виду заробљене медије и институције, напослетку (и на почетку!) појединце – који гласно говоре ’само смо у затвореном простору факултета сигурни’.
Опростићете ми на неформалном обраћању, али није ли то толико страшно? На трагу свега наведеног, пријатељ ме је подсетио на редове Милутина Ускоковића из романа Чедомир Илић, који говори управо о животу једног студента са почетка XX века:
„Капетан Мишино здаље, где се налази Велика школа, имало је нечега пријатељског, свога. Оно је било као општа ђачка кућа, непобедан бедем који је пркосио свакој реакцији. Полиција није смела ући ту; за ђаке је пак било стално отворено. Могло се ту склонити од жандармске потере, испред кише или кад човек не зна куд ће. Увек би се нашло друштва и водили се занимљиви разговори о паметним стварима.“
Ако мене питате, младост је положила испит и успешно се одупрела сумњивој мудрости старијих. Пропричала је гласно и са јасним захтевима којима се ’не излази у сусрет’, већ који морају бити испуњени, а важно је само да у томе истраје. Можда не делимо ставове о слободном тржишту, енергетској транзицији и питањима постбиолошке еволуције – то сада није ни важно и не сме бити разлог поделе – али сам сигуран да држимо до демократије и мириса надолазеће слободе. Живели!
Извор: Талас.рс
