Пише: Елис Бекташ
шетајући по мјесечини пажњу ми привуче свјетлуцање на стази
као да се некоме благо разасуло
клекнем и подигнем један од тих драгуља и утврдим да сам се преварио
али се још више обвеселим јер то бјеху ријечи од опсидијана
чисте и сјајне ријечи моје младости
хитро као вјеверица накупих прегршт бљештавих логолита да ми буду драга успомена па још хитрије испразних џепове и разбацах их крај пута
јер и најдража успомена може бити доказ или барем индиција у истражном поступку
а полиција би могла постављати неугодна питања о онима којима сам те ријечи упућивао
уколико неко пријави њихов нестанак
