Достојанствени лирик цетињски добро је знао како туку кише јесење и како боли даљина завичајна, каже син великог пјесника, Божидар Боња Ивановић, подсјећајући за Радио Црне Горе како су настајали Лесови стихови. Лесо је пјесме дуго „носио у себи”, слагао стих по стих, ослушкивао и одмјеравао, не журећи с биљежењем. Лесо није писао пјесму, она је у њему настајала… Дорађујући у себи стихове, брусио их је, тражећи што љепши и чистији израз.
Има на свијету мирних и добрих људи што нечујно и тихо газе као да ногом ступају по памуку. Творац тих антологијских стихова Александар Лесо Ивановић био је један од њих.
Је ли то (стихови) тако заиста, господине Ивановићу?
Па знате шта, у овом тренутку могу да се сјетим једног детаља са сахране Лесове, кад је доктор Нико Симо Мартиновић управо говорио ту пјесму и на неки начин је он представио као Лесову аутобиографску пјесму, пјесму која говори о њему највише и баш паметим тај тренутак. Он је тако изговарао те стихове, а волио је Леса пуно, били су они добри пријатељи и мислим да је на најљепши начин у ствари и он показао да сте ви у праву и да је то заиста његова аутобиографска пјесма, јер је заиста на тај начин говорећи о тим људима и довољно рекао о себи.
Александар Ивановић био је судбински везан за своје Цетиње. Да ли је оно за њега било нека врста усуда?
Па ја знам да је он био заиста везан за Цетиње, да једноставно да није било неке потребе, он не би нигде ни ишао. Волио је он, пратио је све догађаје у свијету, знао је шта се догађа и у Паризу, и у Лондону, и у Америци и пратио је све, не само из области књижевности, догађаје у свијету културе и науке, читао је пуно, пратио је не само дневну штампу, него све стручне часописе, пуно је читао, тако да је он заиста био у току свега. Али, кажем, да му је неко понудио, не знам шта, да било гдје пође, не би никад ишао из свог Цетиња, један пут је једино морао да иде у Београд и то је било путовање на клинику и тамо је настала та пјесма путовања на клинику.
Ријетко је одлазио из Цетиња, али је добро знао како боле тишине завичајне.
Да, па јесте, јер он кад би негдје отишао, онда је имао жељу у велику још већу да се врати назад, да се што прије врати, некако је тај крај, љепота тог краја, та духовност, та нека дубина простора, та нека традиција црногорска, љепота ријечи која је постојала. Цетиње је имало стварне сликаре, имало је умјетнике, имало је пуно способних дивних људи. Он се дивио тим људима, он је волио Цетињане, он је волио своје људе и цијенио их је највише. И ја бих у овом тренутку могао једну паралелу да извучем, сјећајући се њега колико је волио наше људе. Данас ми некако превише пажње посвећујемо странцима. Мислим да је то једна заблуда велика наша, ја сам то говорио чак прије 20 година кроз шах, кад смо странце уважавали много више него своје домаће шахисте и ево резултати нека говоре о томе.
Да, Лесо је пјевао о обичном човјеку. Какве је то поруке слао читаоцима његових пјесама?
Па, он је практично изражавао неку своју осјећајност кроз то. Он је студирао на свој неки начин тај однос човјека према природи, начин човјековог живота, обичног тог човјека као природног бића. Дакле, независно од тога шта је он, ко је тај човјек, које су његове улоге, функције или било какве друге позиције. Једноставно човјек као природно биће и он је ту његову судбину доживљавао и кроз себе и кроз своју судбину у зависности само од неке специфичности. Рецимо, он је живио у једној породици међу, 13-оро дјеце, толико их је било у породици мог ђеда Јокана и бабе Јанице, Лесових родитеља. Он је био један међу 10-торо браће.
Дакле једна велика породица и сва љепота живљења у младости, али онда и туга кад почну болести, многи су се млади разбољели и умирали, у ратовима су нестајали један за другим, и ту би требало тражити такође неку Лесову патњу која је на неки начин кроз његову поезију, кроз пјесме значила и олакшање од сваког бола који је носио са собом .
Велики пјесник отишао је рано, али га је умјетничка смрт заобишла. Он и даље живи са нама у својим пјесмама.
Па, он живи, ја се радујем, пуно људи мене заустави, пита и данас за књигу стихова, за пјесме, за Леса. Интересују се људи, рецитују се његове пјесме, чак се их компонују пјесме. Тома Здравковић је први компоновао ту пјесму Кари Шабанови прије 30 или више година, па и данас се то такође понавља. Лесо је актуелан, воле га људи, цијене га људи, љубитељи поезије и то је нешто што стварно мени причињава велико задовољство и дан данас.
Поменули сте пјесму Кари Шабанови, чини ми се да нема Цетињанина и нема Црногорца, вјероватно који не зна ту пјесму. Како је она настала? Да ли су заиста постојали Кари Шабанови?
Да, да, Кари су постојали свакако и Лесо је то била практично једна инспирација из дјетињства. Кари су били Шабанови, он је одлазио ујутро у зору рану, увече се враћао тим карима, да ли је он негдје носио дрва, то су била практично слично као нека запрежна кола са два коња, точкови су лупали, чула се та шкрипа и то је било нешто што је дјеци, то је био позив да им иду у сусрет, они су одлазили и враћали се са Шабаном назад док су им кола сивом џадом трускајући причала о пређеним друмовима. То је једна симболика лијепа јер мислим да сваки човек носи са собом неке своје каре из дјетињства, да ли су то кари или нешто друго, али углавном то постоји сјећање на младост од свакога и зато мислим да је та пјесма овако да се допада људима и да у њој виде неке своје доживљаје.
Извор: Нена Драшковић/rtcg.me
