Пише: Кетрин Шулц
Америка, circa сада. Ствари, углавном чудне већ неко време, постају још чудније. Председник Сједињених Држава је заузет преуређивањем Беле куће и одлучан у намери да купи Гренланд. Нови чудесни лек топи килограме. Унутрашњим пословима све више управља нов политички ентитет нејасног статуса, али готово неограничених овлашћења: DOGE, odnosno Department of Government Efficiency (Министарство за ефикасност владе), које је основао милијардер склон необичним видовима превоза – ракетама, Сајбертраковима, Хајперлоповима – и које је назвао по интернет миму са фонтом Комик Сенс и шиба ину псом. Десетине милиона људи, следбеници тајанствене личности познате само по слову „Q“, верују да су многи државни лидери укључени у глобални ланац трговине децом и сексуалним робљем, који ће једног дана бити уништен у свеобухватном, прочишћујућем догађају званом The Event.
Пси који говоре, необична возила, теорије завере, глупи акроними – изгледа да живот имитира култну прозу, и негде успут наша стварност почела је да личи, запањујуће прецизно, на сабрана дела Томаса Пинчона. То није баш добра вест, што би и његови најоданији читаоци признали. Током шездесет две године – почев од 1963, када је објавио роман В., и десет година касније, када је изашла Дуга гравитације (Gravity’s Rainbow)– Пинчон нам је нудио светове сличне нашем, само чудније и са више безакоња, било у погледу криминала, било у погледу физике. У његовим романима влада атмосфера тајновитости и обмане; улози су увек огромни, али и помало смешни – као оружана партија игре Go Fish – а могућност насиља епских размера често је испаљена право у вас, понекад и буквално, у Вернер фон Брауновом смислу. Оцене његових књига варирају, али једно је сигурно: нико никада није пожелео да живи у световима које оне приказују.
Па ипак, ево нас – и ево Сеновитог тикета (Shadow Ticket, издавач: Penguin Press), Пинчоновог првог дела после дванаест година. Иако има осамдесет осам година, његов ум, судећи по овој књизи, није нимало отупео; и даље је паноптичан, узбудљив, апстрактан, склон растројству и, на срећу или несрећу, необуздан. Али ако му моћ није ослабила, није ни фокусирана: чак и ако зажмурите, тешко је рећи да ли је Сеновити тикет коментар на наше доба, или, уопште, више коментар од, рецимо, Дуге гравитације, објављене пре пола века.
То ће разочарати оне читаоце који су се надали да ће Пинчон коначно пружити ватрени одговор на наше суморно пинчоновско доба, али то и није прави проблем. Књижевност нема обавезу да реагује на своје време; заправо, у најбољем случају она то често и не чини – зато се „безвремено“ и сматра тако узвишеним, иако излизаним, комплиментом. Ипак, то отвара једно питање: ако наш главни бард параноје, великих злочина и “дубоких држава”, човек који је најтемељније описао необичан спој покварености и апсурда у онима који жуде за моћи – ако он није искористио ово политичко време да напише сатиру, приручник за преживљавање, последњи чин или макар „Јел’ сам вам рекао“ – шта је онда дошао, после тако дуге тишине и вероватно последњи пут, да нам каже?
Радња романа Сеновити тикет смештена је у 1932. годину, у јеку Велике депресије и последњих дана прохибиције, мада се чини да нико у књизи не оскудева ни у новцу ни у алкохолу. Прва половина одвија се у Милвокију, где је неформална моћ подељена између италијанске мафије, која се прелива из оближњег Чикага, и дуговечне немачке заједнице, чији је знатан део све више под утицајем политичке звезде у успону у својој домовини, Адолфа Хитлера.
Наш јунак, међутим, није лојалан ниједној страни, што се може наслутити већ из његовог имена – Хикс Мектагарт. Попут Дока Спортела из Скривене мане (Inherent Vice) и Луа Баснајта из Против дана (Against the Day), који се, остарео али непокорен, појављује и у овом роману, Хикс је класични тип хардбоилед детектива меког срца. Некадашњи растурач синдиката, који је „растурање“ схватао довољно буквално да је многим радничким активистима пустио крв, до тренутка када га упознајемо толико се преобратио да је готово будиста, и скоро породичан човек: има неку врсту девојке, певачицу у бару по имену Ејприл Рандако (упознали су се јер је Хикс, упркос својој воловској грађи, изванредан плесач свинга), и помоћника који му је уједно и својеврсни посинак – добродушног малолетног делинквента по имену Скит Вилер. Има и сталан посао у детективској агенцији Унамалгаматед Опс, где – ето опет те мекоће – углавном прихвата безначајне клијенте чија је очајност обрнуто сразмерна могућности да му плате.
То нервира његовог шефа, који би волео да га пошаље на другачији случај – или, како се то у бранши зове, на други „тикет“, назван по формуларима који прате нови задатак. Овај пут реч је о нестанку полускандалозне младе наследнице Дафне Еирмонт, ћерке Бруна Еирмонта, тајкуна млечних производа – ипак смо у Висконсину, сећате се? – толико бескрупулозног и злогласног да га зову Ал Капоне сира. Самог Бруна већ одавно нема, нестао је пре неколико година када су ствари у млечној подземној индустрији почеле да бивају превише усијане. Сада је и Дафне, несрећно верена, побегла са Хопом Вингдејлом, кларинетистом из бенда Клезмополитанс, па су њена мајка и будући муж унајмили Унамалгаматед Опс да је пронађе и врати кући.
Душан Ковачевић: Морамо колективно да се лечимо, да схватимо где смо стигли.
То би само по себи било довољно да покрене заплет – али ово је Пинчонов роман, па зашто имати један разлог да јунак крене на пут кад може имати четири? Негде другде у Милвокију неко је дигао у ваздух камион локалног кријумчара алкохола, а Хикс сазнаје да полиција планира да за то оптужи њега. Недуго потом открива да га Ејприл вара са локалним мафијашем по имену Дон Пепино Инферначи, који није познат по витешком опхођењу са супарницима у љубавном животу. У међувремену, агенти ФБИ-ја, након што су закључили да Хикс није ни бољшевик ни нациста, желе да га регрутују за службу отаџбини, што би могло значити борбу против Хитлера, али и саботирање политичке каријере Френклина Делана Рузвелта, заједно са свима „који су лево од Херберта Хувера“. Ако не жели тај посао, љубазно му поручују, увек му се може наћи место у савезном затвору у Џорџији.
Прва страница Сеновитог тикета је мајсторска лекција из вештина које многи писци никада не савладају: тон, ритам, темпо, начин да се лик утемељи, наративна машина покрене, читалац убеди у шест пасуса или мање да писац зна шта ради.
Оно што Хикс највише жели, суочен са свим овим вишеструким претњама по живот и слободу, јесте да убеди Ејприл да побегне с њим, да заједно стопирају од Висконсина до ко зна где, као пар бескућника из доба Депресије, изван домашаја сваког ко им жели зло. Уместо тога, невољно пристаје да оде у Њујорк да потражи Дафне, рачунајући да ће се ствари охладити током његовог кратког боравка ван града. Авај, до тада је наследница млечне империје већ напустила земљу, а наш детектив долази свести тек након што га неко „почасти“ Мики Фином, на броду који плови Атлантским океаном ка истоку. Убрзо, Милвоки замењујемо разрушеним фрагментима некадашње Аустроугарске, од Будимпеште па све до Карпата, док се Хиксова потрага за Дафне полако претвара у нешто друго, у сеновити тикет из наслова, потрагу за другим стварима и људима, једним, двоје, шест милиона њих, онима који су нестали или ће ускоро нестати.
Подразумева се да прескачем готово све. Као што свако ко је икада писао о Пинчону зна, његове књиге је готово немогуће сажети – делом зато што заплет, сам по себи, ретко када делује као суштина, а делом због саме количине ствари које се дешавају, чак и у релативно компактном роману попут Сеновитог тикета, који је знатно краћи од свих претходних осим Објаве броја 49 (The Crying of Lot49). Због амбиције и максимализма, Пинчона често пореде са Мелвилом, и са Набоковим због љубави према језичким играма и артифицијелности, али његов најближи уметнички сродник заправо је Хијеронимус Бош. Сваки његов роман је својеврсна „Башта земаљских ужитака“ – претрпана ликовима истовремено реалистичним и фантастичним, од којих се многи морално упитно понашају, а сви они, претпоставља се, у служби су неког вишег, али бескрајно дискутабилног организационог принципа. За читаоца, велики део естетског доживљаја при сусрету са оба уметника лежи управо у присуствовању тој бујици детаља, бескрајно разноврсним изданцима техничког мајсторства и неисцрпне имагинације. Узмимо лик Тесалије Вејворд, успешне сценске телепаткиње, која је то била све док Велика депресија и тон филмови нису докрајчили водвиљ. Сада ради као секретарица у Унамалгаматед Опсу и незванично за милвокијску полицију, чији јој се службеници обраћају кад не успеју да реше случај на уобичајен начин. Њена специјалност је „ass and app“ – односно аспортинг и апортинг, изненадно нестајање или појављивање предмета ниоткуда, како објашњава Хиксу током ручка на којем ни на тренутак не губи контролу над разговором. Иако Тесалија практично нестаје после те четвоространичне сцене, било би злобно тврдити да је сувишна, не зато што трасира пар метара заплета (Будимпешта се, испоставља се, открива као светски центар „ass and app“ феномена), већ зато што је, попут Бошовог кљунаша клизача, јединствена и предивно конципирана.
Те раскошно обликоване минијатуре јављају се у сваком могућем облику: као ликови, мотиви, реквизити, окружења, сцене. Ту је бар у Будимпешти чија бизарна, насилничка клијентела подсећа на кантину из Ратова звезда. Ту је и подморница из Првог светског рата која некако клизи испод језера Мичиген све до Хрватске, којом њен капетан, после примирја, управља и која добија нове и тајновите намене. Могла бих наставити – као што то чини и сам Пинчон – незаустављиво и готово манично. У једном тренутку, у ресторану где се Хикс и Тесалија састају, видимо „драме за ручком које пролазе попут олуја, пите у стакленим витринама које полако губе своју јутарњу привлачност, мајсторе роштиља који обављају разне послове док оно што преврћу у ваздуху ротирају с једног краја на други“ – то је, наравно, сам аутор који себи даје лукави cameo, сигуран да може радити десет ствари одједном и ипак ухватити омлет у паду.
И понекад му то заиста успева. Прва страница Сеновитог тикета је мајсторска лекција из вештина које многи писци никада не савладају: тон, ритам, темпо, начин да се лик утемељи, наративна машина покрене, читалац убеди у шест пасуса или мање да писац зна шта ради. Већи део књиге покреће дуги, брзи дијалог, а Пинчонов слух за природан разговор је беспрекоран. („Ви тамо у Шорвуду, скроз друга пореска класа, јел да?”) Његов смисао за хумор је, додуше, знатно несигурнији – Сеновити тикет није први његов роман са пубертетским форама о смегми – али када погоди, погађа у центар. Један лик има свињу као духовну животињу. Други описује лучки град Ријеку као „Милвоки Јадрана“. Ал Капоне сира, сусревши правог Ал Капонеа, пита га: „А ти си Ал Капоне чега тачно?“
Од самог почетка, Пинчон је своје читаоце стављао у положај својих ликова, охрабрујући нас да у његовим књигама видимо скривена значења и опскурне везе – и тако, како странице одмичу, постајемо све параноичнији.
Што се темпа тиче, Сеновити тикет чита се као један од својих подзаплета, о мотоциклистичком кругу Trans-Trianon 2000, дугачком две хиљаде километара који пролази кроз спорне територије централне Европе, пуном брзине и брујања мотора. Неуобичајено за Пинчона, књига се никада не зауставља да истражи неку област науке, математике или филозофије, а тренуци када успорава довољно да читалац заиста осмотри свет око себе су ретки – права штета, јер кад то пожели, Пинчон задивљујуће уме да нам прикаже свет. Ево једног примера: нацистички пункт маскиран у куглану на периферији Милвокија, док зимска ноћ у Висконсину светли километрима унаоколо од неонске рекламе: „четири или пет боја, од тамнољубичасте до крваво наранџасте, кугле које бљескају лево-десно, чуњеви који се растурају, па поново састављају, изнова и изнова, у тишини, осим електричног зујања које постаје све гласније што му се више приближаваш.“
У тој реченици, Пинчон је мање Бош, а више Едвард Хопер– тера нас да осетимо сцену тако што нас приморава да је видимо: ноћ и неонско светло, налет усамљености, опасну електричну ивицу. Ипак, у целини, аутор не тежи да код читаоца изазове осећања. (Сјајан изузетак од тог правила је Мејсон и Диксон, једини његов роман који није само бриљантан, већ и вођен ликовима, тематски луцидан и дубоко дирљив.) Његов уобичајени жанр је фарса – ликови су увек подређени апсурдним ситуацијама у којима се затичу – а уобичајени модус је стриповски: у пуној боји, али дводимензионалан. У једном тренутку неко Хиксу на улици у Милвокију гурне у руке праву бомбу, коју он једва успе да баци у залеђени део језера Мичиген пре него што експлодира; касније, пар шпијуна бежи од готово сигурне смрти у Трансилванији пењући се уз ужад цепелина који управо узлеће. У оба случаја готово да можете видети оне штампарске тачкице и облачиће са репликама. А емоционални регистар књиге такође остаје у стриповском свету: добри момци су неуништиви, лоши су злокобни, али не и застрашујући. Чак ни нацисти, буквално, никада нису језиви – мада су понекад chilin’. (На пиву и кобасицама: „Ми смо национал-социјалисти, зар не? Дакле – социјализујемо се. Пробај, можда ти буде забавно.“)
Неко време све то делује сасвим забавно – Елмор Леонард сусреће Стена Лија, што је нека врста Техниколор ноара. Али што више одмичемо у Сеновитом тикету, то он, као и многи Пинчонови каснији романи, све више почиње да пати од присуства својих претходника. Узмимо, на пример, подземни свет сира, област криминала толико до сржи пинчоновска да делује као самопародија. У чијој би се још прози могло наћи договарање цена на Берзи сира у Висконсину, разбојници који упадају у млекаре уздуж и попреко Америчког коридора сира, безбројни подмукли продавци лажног ементалера и гријера?
Салман Ружди: Кад неко зарије нож у вас, онда је то прича за прво лице
Још важније: шта све то уопште ради у овом прозном делу? Од самог почетка, Пинчон је своје читаоце стављао у положај својих ликова, охрабрујући нас да у његовим књигама видимо скривена значења и опскурне везе – и тако, како странице одмичу, постајемо све параноичнији. Сигурно, помислићемо, мора да овај сир има неко дубље значење – можда чак, како Пинчон и сам наговештава, „нешто више геополитичко, неко велико супротстављање између сила заснованих на сиру, односно колонијалних сила, пре свега северозападне Европе, и огромног, препуног без-сирног пространства Азије“. Или је можда Пинчон, који је у Мејсон и Диксону замало убио једног од насловних јунака џиновским колутом глостера, заправо оно што бисмо могли назвати нетолерантан на лактозу. Или је, можда, једноставно помислио да би било смешно писати о великом сиру међу великим сиревима.
Савремени живот је, по његовом мрачном схватању, потпуно под контролом капитализма и технологије – сила које неумољиво разарају људску душу.
Ваш апетит може бити другачији, али мени, после девет романа, све то разбијање кодова и слагање слагалица више није узбудљиво. Исто важи и за остале украсе Пинчоновог стила: чак и трикови од седамдесет милиона су и даље само трикови, а много тога што је некад у његовом опусу деловало духовито сада делује заморно. У Сеновитом тикету ћете наћи безброј примера интертекстуалности, укључујући и стандардну ЛП колекцију песама – „Midnight in Milwaukee“, „Бyе-Бyе то Будапест“. („Бу, ху, хууу-дапешт“, нариче певач.) Наћи ћете големе. Наћи ћете духове. Наћи ћете, ако се потрудите да истражите, стварне бизарности из прошлости које делују као да их је Пинчон сам измислио – међу њима Клару Рокмор познату свирачицу теремина (Пинчон вероватно цени и њено име), и рендген-апарат у продавници обуће који је служио за „прецизније мерење“, а који не само да је заиста постојао већ га је производила једна компанија из Милвокија. Наћи ћете и поменуте чудне видове превоза: ону отети подморницу, један аутожир, огромни мотоцикл направљен да прими тројицу немачких мађионичара – Шнукија, Дитера и Хајнца, који заједно звуче као адвокатска канцеларија из Минесоте. И, неизбежно, наћи ћете ликове с још бизарнијим именима: др Сумпскот Воуб, помоћник специјалног агента Т. П. О’Гризби, познати илузиониста, или можда прави маг, Золтан фон Кис. (Што се тиче нашег скромно именованог јунака, Хикса Мектагарта, он је, претпоставља се, добио име по Џ. М. Е. Мектагарту, утицајном британском филозофу који је заступао помало пинчоновска уверења да је време илузија и да је људска душа, повезана љубављу с другим душама, основна јединица стварности.)
Та галама коју прави one-man-band никада не утихне, али се музика при крају Сеновитог тикета знатно замрачи. Мржња према Јеврејима се шири и појачава, Европа постаје место из којег се бежи, а немири због цене млека у Сједињеним Државама завршавају се пучем у коме је Рузвелт свргнут, а генерал Даглас Макартур преузима власт. Заробљен у егзилу, Хикс се упушта у везу с мађарском лепотицом на мотору, али чезне за Милвокијем, где ваздух мирише на печене кобасице, где се у даљини чује хармоника и где „живот ретко буде озбиљнији од тога да је неко некоме украо рибу“.
До тада сам и ја почела да чезнем за Милвокијем – за луцкастим првим страницама Сеновитог тикета, кад се чинило да се испод све те забаве обликује нешто кохерентно. Уместо тога, добијамо таму која није само морална већ и спознајна. Самоубиство у будимпештанском купатилу, тајна заједница људи које сексуално привлаче безукусне лампе, филмски заплет који се у потпуности своди на насиље и преједање: то није Бош, то је брбљарија – апсурдност ради апсурдности, без икакве препознатљиве естетске или интелектуалне сврхе.
Неразумљиви делови нису ништа ново код Пинчона, али обично из те мутноће заблиста јасан поглед на свет. Савремени живот је, по његовом мрачном схватању, потпуно под контролом капитализма и технологије – сила које неумољиво разарају људску душу. Они који то схвате склони су параноји, што их чини неповерљивима и усамљенима, док они који покушавају да од тога профитирају тону у изопаченост. Тај систем не можете победити, али му се не смете ни прикључити, па је једина опција покушати да некако умакнете његовом домету. Зато Пинчона привлаче скитнице и одметници, гранични простори и скривени светови, попут Зоне у Дуги гравитације и унутрашњости шупље Земље у Мејсону и Диксону и Против дана.
На обрисе тог погледа наилазимо и у Сеновитом тикету, где капитализам пита Гот Милк, сир је радиоактиван (заиста), а бегунце привлаче чудни џепови слободе, укључујући тајни индијански резерват („споменут само једном, у додатку непостојећег уговора“) и ону одметнуту подморницу („затворени простор префашистичког простор-времена“). Али та врећа натрпана свакаквим деловима – сирним баронима, нацистима – никад се не састави у целину, а старе опсесије не добијају нову снагу. У Пинчоновим најбољим делима, његову туробност осветљава и олакшава ширина његове визије и нежност према његовим мањкавим, смелим, добронамерним, потпуно надјачаним јунацима. По завршетку тих књига, можда нам детаљи нису сасвим јасни, али нам остаје уверење да је цео тај дивљи свет створен да би нас нечему научио – што је, у суштини, сама људска судбина.
Ништа слично не прати завршетак Сеновитог тикета. Књига се завршава писмом Скита Вилера, оног споредног лика кога смо последњи пут видели пре сто седамдесет пет страница, који пише свом некадашњем ментору да креће да путује возовима ка западу са својом драгом, као што је Хикс некада желео да побегне из града с Ејприл. Револуција која је реконфигурисала Америку се не помиње. Ако Скита то занима, он то не показује; он се само радује што ће ухватити следећи воз.
Да ли је тај одлазак у залазак сунца иронија, коментар, као у Мејсону и Диксону, о злу које је Америка починила омамљена ширењем ка западу? Или је то оно што је Хикс требало да учини много заплета раније – да побегне од сила које покушавају да га контролишу тако што ће побећи с вољеном женом? Или је то само Пинчон који се окреће у седлу да махне на растанку? Ко то зна. Тикет, сенка тикета, Сеновити тикет: све то остаје неразрешено, остављајући нас с трајном надом Пинчоновог универзума – да све у њему има неко значење. Само, у једном тренутку, значење које је довољно загонетно постаје неразлучиво од потпуног одсуства значења.
Извор: Глиф
