Piše: Sara Arvio
Federiko Garsija Lorka bio je izuzetno sposoban da ispriča zanosne, pustošeće priče o ljubavi muškarca i žene, a pošto je bio gej svoju strast prema muškarcima prerušavao je u pesme sa tek ponekom ličnom zamenom[1]. Ljubav koju je opisivao bila je skoro uvek zabranjena, tako da možda možemo da kažemo i da je u njima zamena za njegove nedozvoljene i nelegalne želje.
Prve velike Lorkine ljubavne pesme pojavljuju se u Ciganskom romanseru[2]. Jedna od njih je “Romance sonámbulo”, koju prevodim kao “Balada o mesečarenju”[3]. Somnus na latinskom znači san; na španskom reč sueño označava čin spavanja ili sanjanja; ambular znači hodati. Hodanje u snu. Pesma pre dočarava nego opisuje stanje sna koje je istovremeno užasno i lepo.
Šta je to što je čini snom, ili snoolikom?
Pesmu uokviruje refren koji se ponavlja i menja, a sa svakom izmenom se produbljuje. Refren nam govori o zelenosti žudnje. “Zeleno, volim te, zeleno” (“Verde que te quiero verde”) – egzotično, sveže i nabijeno čežnjom. Stih uopšte ne gubi svoj sjaj, niti zapada u zeleni mrak ponavljanja verde i verde. Zašto je zelena toliko seksi, pitam se; reči zeleno i seksi nisu baš prirodno bliske.
Priča se fokusira na troje ljudi, učesnika tragedije koja nije do kraja razjašnjena. Refren im je utkan u glasove, ili su njihovi glasovi utkani u refren, što podseća na hor grčke tragedije koji aludira na činjenice iz tragedije, ali ih ne izgovara. Lorka je bio veliki čitalac poezije sa svih strana sveta i crpeo je iz nje nadahnuće.
San bi mogao da bude moderni Kublaj kan, sa zelenim refrenom odsviran na ćimbalu. Semjuel Tejlor Kolridž nazvao je svoju pesmu “vizijom u snu”; poznato je da ju je napisao drogiran, pod uticajem opijuma.
Da mogu da ponovim sad
tu svirku i taj poj,
očara’o bi me njegov sklad,
pa dug i glasan napev moj
sazid’o bi taj dvor gde vlada led!
I tad bi rekla duša svaka:
ej, tog se čuvaj vilenjaka,
jer žar mu oko, kosa laka![4]
Van vidokruga su “brod na moru” i “konj u planini”. Pomoć potrebna pri bekstvu, iako svi troje znaju da bekstva nema. “San o gorkom moru” jedrama ciganske devojke.
Lorkine romanse su narodne priče i ljubavne pesme, ali su i peani njegovim prijateljima, tamnoputim Ciganima[5] – koje je špansko društvo ocrnjivalo kroz istoriju, a živeli su i svirali svoje gitare na imanju njegovog oca.
Ali Lorka nije samo pesnik ljubavi. On je i pesnik smrti i straha od smrti. Raspoloženje, ton i privlačnost tragične uzvišenosti potpuno su njegovi; presedana nemaju čak ni u španskim romansama koje je oponašao.
U Romansi mesečarki, kao i u svim njegovim romansama, Lorka pomera priču u stranu, ali je nikada ne gubi iz vida. On ne opisuje svoje likove, on ih priziva, uz zelenu noć i krv na košulji. San i njegovo okruženje su u skladu. Ko je ta devojka, ko su ti “kumovi”? Znamo da joj je put zelena, da joj je kosa zelena, a oči su joj hladno srebro. Olistala šuma i srebrna luna blješte po njoj. Jako je hladno. U Španiji “compadre” može da vam bude blizak prijatelj ili neko vama nepoznat; ovde ta reč, rekla bih, sugeriše iznenadnu povezanost. Tu su dvojica muškaraca i zajedno se penju na zelene visoke verande.
Jedan od njih kaže: “Kad bih mogao, mladiću”. Otuda znamo da je jedan stariji, a jedan mlad. Grudi mladića prekrivene su ružama od krvi; on umire. Preklinje starijeg da uzme njegovog konja i sedlo u zamenu za život i krevet.
Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo
nož za njen ogrtač.
Ne znamo priču devojke na ogradi u zelenoj noći, niti o dvojici muškaraca koji se penju na zelenu terasu, a jednom su grudi oblivene krvlju, ružama krvi. Znamo da mladić sa ružama od krvi na grudima pita starijeg čoveka da li bi uzeo njegovog konja, sedlo i nož u zamenu za pristojno mesto za počinak.
Stariji odgovara: “ja više nisam ja / niti je moj dom više moj”.
Da nije on taj koji je izbo mladića kome su grudi prekrivene ružama od krvi? Da li su se stariji i mlađi čovek borili za ženu na zelenoj terasi? Glasovi im se prepliću. Teško je reći da li obojica, mladić na umuru i stariji čovek, žele da se popnu na zelenu terasu. Terasa postaje neka vrsta hladnih nebesa, osvetljenih mesečinom.
Obojica znaju da će mladić umreti i da će stariji biti uhapšen; znamo to i mi. Žandari su na putu i konačno ih stižu. “Pusti me da se popnem / na zelenu terasu”. Sudbine im se prepliću, ali ne znamo kako. Mladić će umreti, starijeg će odvesti žandari.
Znamo da ona – voljena – plače na terasi i da mladić umire. Znamo i da su ruže od krvi na njegovoj košulji krv zaljubljenog. Metafora je kod Lorke vrsta predivne stenografske beleške.
Lorka je bio saosećajni realista, možda čak aristotelovski realista, kod koga opšte biva u svakoj stvari. Ili je možda gajio uverenje slično onome Vilijama Karlosa Vilijamsa da nema ideja do u stvarima i koristio se slikama da bi proširio osećanja i značenja. Bio je pesnik metafore i zanosa. Bio je i romantičar, šapuće nam to zeleno lišće u pesmi.
On, pesnik, ne govori nam da je mladić smrtno ranjen jer je u devojku sa terase bio zaljubljen neko drugi ili da ju je jedan preoteo drugome… On nam samo govori o ružama od krvi na grudima mladića. Ruže će nam, zauzvrat, reći da to nije obična krv: to je krv ljubavi koja dospeva do nasilja. Ipak nas ruža očarava cvetom i ozleđuje trnom.
Bez namere da olako povučemo paralelu, ali ovo je Lorkina životna priča i predosećaj koji će se potvrditi. Kao mladić je često glumio scene smrti, izvodio je probe sopstvene smrti, izigravao mrtvaca, sa prijateljima kao članovima glumačke ekipe. A iz policijskog izveštaja, napisanog mnogo godina nakon njegovog ubistva i otkrivenog još mnogo godina kasnije, saznajemo da je odveden i streljan jer je “homoseksualac” i “socijalista”. To su te reči. Njegovo ubistvo bilo je političko. Ubijen je zbog ljubavi prema čovečanstvu i zato što je voleo muškarce. Biti ubijen zbog sklonosti ka ljubavi znači da ste prolili krv – ruže od krvi.
Fernando Pesoa: Većina ljudi spontano živi fiktivnim, tuđim životom
Refren ne samo što pruža okvir pesmi, on je i lament. Zelena je boja lišća, i trske, i trave. Promenljivi delovi refrena pojačavaju vrtlog, javlja se jedan stih, pa dva, jedan. Reč verde – zeleno – uvodi u refren; a uvek znamo koji stihovi su refren zbog ritma postavljenog u prvom stihu pesme, i on izbija svaki put kada se prva reč kaže. (…)
[1] Homoseksualnost u Španiji nije bila dekriminalizovana sve do 1979. godine i reforme Frankovog “Zakona o društvenoj opasnosti”
[2] El primer romancero gitano – Ciganski romansero (ili “prva knjiga ciganskih romansi”) napisana je krajem 1920-ih godina, a usledile su sjajne gazele i kaside Tamaritskog divana i sjajni Soneti o mračnoj ljubavi. Pogledajte moje prepeve u Poet in Spain (Knopf, 2017)
[3] Na našem jeziku je to “Romansa mesečarka”, u prepevu Miodraga Gardića, i taj prepev koristimo za potrebe ovog teksta (prim. prir)
[4] iz Kublaj kana u prepevu Ranke Kuić
[5] Reč gitano (Ciganin) – za narod koji se danas formalno naziva Romima – u Španiji se i dalje koristi i nema omalovažavajući prizvuk, osim kada se koristi u uvredljivom kontekstu. Mislim da je Ciganin tačnija i zasnovanija reč, reč koju španski Cigani koriste kada govore o sebi, i zadržala sam je zbog smisla i muzikalnosti pesme. Reč gypsy, skraćeno od Egyptian, u engleski jezik je došla iz francuskog početkom 16. veka i odnosi se na tamnost kože. Sa druge strane, reč Romi (od domb ili domba na sanskritu) odnosi se na njihovo zvanje muzičara iz donje kaste u hindu kastinskom sistemu. Prema mom mišljenju, Ciganin je prikladniji izbor. (Naziv Cigani, korišćen u različitim evropskim jezicima, navodno, potiče od iz vizantijske grčke reči “atsiganoi” ili “athiganoi” i znači “nedodirljivi”, ali je poreklo reči i dalje predmet spora istoričara i lingvista, prim. prir)
[6] Nadrealistički motivisani Pesnik u Njujorku i takođe nadrealističke Ode bile su stilski izleti, kao i svi Lorkini odlomci pesama.
Izvor: Glif
