Piše: Samar Jazbek
Preveo: M. M. Milojević
Pošto je u Siriji otpočelo suđenje za izvršenja masovnih ubistava pripadnika alavitske zajednice u martu 2025. godine, sirijska novinarka i romanopisac Samar Jazbek podseća na patnje kojoj su izložene hiljade Alavita od pada režima predsednika Bašara al-Asada i potcrtava letargično reagovanje i vlasti i sirijskog građanskog društva
U utorak, 18. novembra, u Siriji je otpočelo suđenje nekoliko ljudi optuženih da su izvršili masakre duž sirijske obale u alavitskim zajednicama. Međutim, ročišta nisu bila ništa više od predstave: i sudija i odbrana bili su uključeni u izvršenje masovnih ubistava, što čini izvesnim da neće biti ni nepristrasnog ni nezavisnog sudskog postupka. Suđenju nedostaju kako transparentnost tako i integritet, i ono nikoga neće zavarati.
Vratila sam se u Siriju nakon kolapsa režima predsednika Bašara al-Asada, nakon što sam više od trinaest godina provela u egzilu. Bila sam duboko razočarana kada sam videla da vojsku koju je obrazovala nova vlast čine samo islamističke milicije koje deluju a da ih niko ne poziva na odgovornost. Kružile su glasine da su se Alaviti – manjinska grana islama kojoj pripada porodica al-Asad – podigli protiv nove vlasti. Ipak, kada sam se obrela između Džableha i Latakije, duž sirijske obale, svaki Alavit kojeg sam srela rekao je da želi da živi u miru i bezbednosti.
Mnogi od njih, siromašni, i dalje žive u svojim selima, dok su drugi deo gradske srednje klase. „Sada“, kazuju u poverenju, „moramo da otpočnemo novo poglavlje. Istina je da su ove milicije vršile prepade u naša sela i gradove, ali ostavile su nas na miru, i mi ne želimo ništa više nego da živimo mirno i da sarađujemo sa novom državom“. U međuvremenu, akti osvete – koje sprovode pojedinci a ne novi režim – dešavaju se u oblastima naseljenim Alavitima: otpuštanja po hitnom postupku, svakodnevna ponižavanja, otmice i ubistva.
U milosti islamističkih milicija
Ovo je u početku bilo prikazivano kao delovanje nekolicine odmetnutih činilaca. Umesto da pokrene istinski prenos moći, sprovede tranzicionu poratnu pravdu i goni one odgovorne za ratne zločine počinjene tokom godina Asadove vlasti, nove vlasti su stupile u saradnju sa dželatima bivšeg režima – dobro poznatim pripadnicima bandi i izvršiocima ranijih masovnih ubistava. Ova saradnja postepeno je stvorila idealizovanu sliku namenjenu zapadnoj javnosti, na štetu sirijskog naroda, koji je ostavljen na milost islamističkim milicijama. U međuvremenu, zemljom se upravlja na klanovski zasnovanom sistemu koji je sklon nasilnom namirivanju računa.
Dok sam boravila u Latakiji i Džablehu nismo napuštali svoje kuće posle četiri časa posle podne: Alaviti su živeli, i dalje žive, zatvoreni u svojim kućama, poput sužanja. Svako se boji da će biti napadnut, boji se smrti i poniženja. Tako je bilo u februaru. Tada su izvršene prve otmice žena, fenomen koji se od tada samo raširio, postajući oblik nekakve kolektivne kazne čitave alavitske zajednice.
Nakon masakra koji su izvršeni u obalskim gradovima od 7. do 9. marta, Alaviti su izgubili poverenje u novi režim, za koji smatraju da je bio uključen u izvršenje ovih zločina. Nedavne procene upućuju da je više od 1.400 ljudi ubijeno iz verskih razloga. Međutim, prema razgovorima koje sam vodila sa šezdeset porodica koje su preživele masakre, navedeni broj žrtava je znatno niži od stvarnog, koji verovatno premašuje dve hiljade stradalih.
Nakon što su počinjena ova masovna ubistva alavitska zajednica je ostavljena da se sama nosi sa ovom tragedijom, lutajući kroz šume i planine dok su leševi bili naslagani po ulicama između spaljenih kuća. Ni vlasti ni civilni sektor nisu pružili pomoć u smeštaju ili medicinskoj nezi. Žrtve su naišle na malo saosećanja, iako su većina bili siromašni stanovnici gradskih i seoskih naselja, koji su stanovali u Džablehu i Baniji. Međunarodna zajednica nije ni priznala da su ova masovna ubistva izvršena, i nijedno diplomatsko ili humanitarno telo nije posetilo pogođene obalske oblasti – čak ni članovi sadašnje francuske vlade.
Sirijska građanska opozicija, sa svoje strane, ostaje izuzetno uzdržana kada su posredi ova pitanja. Posledica je da je nova kategorija stradalnika u dugoj istoriji sirijskih masovnih ubistava – alavitska zajednica – od svih ostavljena i zanemarena. Alaviti su podvrgnuti opštem kolektivnom kažnjavanju: izgladnjivani, proterivani, ubijani i otimani. Ovo je narušilo izglede za obnovom nacionalnog jedinstva.
Sporo istrebljenje
Otmice, zlostavljanja i silovanja alavitskih žena koja čine pojedini pripadnici frakcija koje se smatraju saradnicima novih vlasti ili koje su deo onog što se naziva „Sirijskim ministarstvom odbrane“ kidaju društveno tkivo. Neke žene poslate su natrag kući, a potom su njima – zajedno sa njihovim porodicama – upućivane otvorene pretnje smrću ukoliko budu govorile o onome kroz šta su prošle. Druge, otrgnute od svojih muževa i sinova prisilno su venčane za pripadnike milicija. Neke su iščezle bez traga, i potom smo otkrili, kroz istrage zajedno sa drugim aktivistima, da su ove žene silovane a zatim prodate. Za one o kojima ništa nismo saznali može se samo pretpostaviti da su imale sličnu sudbinu.
Žene koje su se vratile kući često ćute ali ne mogu da sakriju vidljive ožiljke na svojim telima nanete zlostavljanjem. Alaviti su izloženi, podvrgnuti sporom, namernom i neoglašenom istrebljenju. Tela žena postala su instrument kolektivnog kažnjavanja cele zajednice. Svi moraju da razumeju da ovi činovi, koje su pripadnici milicija počinili nad ženama obuhvataju više kategorija počinjenih krivičnih dela: trgovinu ljudima, ubistvo sa predumišljajem i silovanje.
Nije moguće kazniti više od dva miliona ljudi zlostavljanjem, ubistvima, prisilnim iseljavanjem, silovanjem i glađu samo zato što je porodica al-Asad, svojim rođenjem, pripadala istoj veri. Novi režim ne može da izgradi državu na ovim osnovama. Oni koji nastoje da zaštite sirijsko nacionalno jedinstvo moraju da okončaju zastrašujuće kolektivno kažnjavanje koje se danas sprovodi nad Alavitima.
Samar Jazbek je sirijski romanopisac i novinarka. Objavila je među ostalim i knjige A Woman in the Crossfire: Diaries of the Syrian Revolution (Žena na prekretnici: dnevnici iz Sirijske revolucije, 2012) and Where the Wind Calls Home (Gde vetar doziva dom, 2023).
Izvor: Le Monde
