Razgovarala: Nađa Parandilović
Grčka spisateljica Rea Galanaki, dvostruka dobitnica Nacionalne nagrade za književnost i nositeljka Zlatnog krsta Reda Efesa za ukupni doprinos književnosti i umetnosti, svrstava se među najznačajnije savremene grčke književnike. Njena dela su prevedena na brojne evropske jezike, a bave se istorijskim temama i pitanjima koja se tiču identiteta, položaja žena i složenih odnosa mita i stvarnosti.
Njen roman „Eleni, ili niko”, objavljen 1998. godine, osvetljava život prve grčke slikarke Eleni Bukure Altamure, žene koja se u 19. veku prerušila u muškarca kako bi studirala umetnost u Italiji. Kroz književno inovativnu, ali istorijski vernu rekonstrukciju njenog života, Galanakijeva istražuje ne samo sudbinu ove umetnice već i šire društvene okvire u kojima su žene bile ograničene u svojim ambicijama i stvaralačkim težnjama.
Povodom izlaska srpskog izdanja ovog romana (Darma Books, 2024), razgovaramo sa Reom Galanaki o njenom radu, izvorima inspiracije i savremenim refleksijama priče o Eleni Altamuri.
Vaš roman „Eleni, ili niko” bavi se uzbudljivim i tragičnim životom prve grčke slikarke. Kako ste otkrili njenu priču i šta vas je najviše privuklo ovoj ličnosti?
Priča o Eleni Bukuri Altamuri došla mi je kroz jednu knjigu o pionirkama 19. veka u Grčkoj – ne smemo zaboraviti da se Eleni prerušila u muškarca kako bi mogla da stekne diplomu slikara u Italiji. U tom članku našli su se ulepšani prikazi njenih srodnika, ali bilo je i velikih praznina u priči. Kao pisac, bila sam duboko dirnuta njenom sudbinom – ne samo zato što je bila slikarka već i zato što je njen život bio istovremeno amblematičan i tragičan. Kada sam završila sa čitanjem tog članka, odlučila sam da prvo nekoliko godina posvetim istraživanju, a zatim pisanju romana o njoj.
Eleni Bukura Altamura ne samo da se borila protiv rodnih ograničenja svog vremena već je doživela i niz ličnih tragedija. Kako ste uspeli da književno dočarate složenost njenog karaktera – od hrabre umetnice do žene koja se povukla u samoću i melanholiju?
Borila se potpuno sama (feministički pokret u Grčkoj nastao je mnogo kasnije), a lične tragedije dovele su je do izolacije, odricanja od slikarstva, gotovo do ludila. Moje istraživanje dovelo je do mnogih novih saznanja, ali jedno je istraživanje, a drugo književna imaginacija. Često volim da kažem da je istraživanje kao brašno, so i voda – sastojci koje svaki pisac mora sam da umesi kako bi napravio hleb, odnosno roman. Kvalitet tog romana zavisi od iskustva i veštine pisca – jer hleb nije tek običan hleb. Isto tako, jedna priča predstavlja uvek više priča istovremeno, a jedan književni lik nosi u sebi niz različitih lica. Trudila sam se da otkrijem sva ta lica Eleni – kroz njenu ljubav prema umetnosti i kroz burne preokrete u njenom životu, nastojeći da sve to pretočim u jedinstven književni izraz.
Vaš roman spaja istorijske činjenice i fikciju. Koliko je bilo teško održati ravnotežu između istorijske istine i književne slobode? Da li ste tokom istraživanja o njenom životu naišli na nepoznate ili neočekivane detalje koji su vas posebno inspirisali?
Fikcija u knjizi oslanja se na stvarne događaje, jer u njima je mnogo oprečnih strana, različitih tumačenja, mračnih delova i brojnih pitanja koja neprestano izranjaju. Trudila sam se da stvorim delo koje prevazilazi okvire određenog vremena i prostora, sa željom da postane vanvremenska priča o ženama, njihovoj vezi sa umetnošću i životom – čak i kroz primer usamljene pobune Eleni i njenog preokreta iz burne mladosti u tužnu starost. Neću preterati ako kažem da je kroz moj roman ova slikarka dobila čvršće mesto u istoriji grčkog slikarstva. Knjiga je dobila Nacionalnu nagradu za roman, a srpski jezik je osmi jezik na koji je ova knjiga prevedena.
Najviše su me iznenadila dva otkrića tokom istraživanja – da su prva dva deteta Eleni Altamure rođena van braka, jer je ona najpre morala da pređe u katoličanstvo kako bi mogla da se venča sa njihovim ocem, slikarom Saverijem Altamurom, i da je sam Saverio bio osuđen na smrt kao revolucionar garibaldinac. Upravo zbog toga je iz Napulja pobegao u Firencu, gde je i upoznao Eleni.
Vaše delo pokreće mnoga pitanja o identitetu – rodnom, umetničkom, društvenom. Dok ste pisali roman, da li ste razmišljali o tome kako priča o Eleni Altamuri može odjeknuti u savremenom svetu? Da li danas vidite slične prepreke sa kojima se potencijalno suočavaju žene u umetnosti?
Prijem knjige i njenih osam prevoda – što je prilično mnogo za jednu grčku knjigu – verovatno pokazuje da njena priča i dalje nailazi na odjek. Odlomak iz romana već skoro dvadeset godina nalazi se u školskim udžbenicima za srednje obrazovanje. Ako ne grešim, jedna od osnovnih uloga književnosti jeste upravo ta – da prevaziđe svoje vreme i postane univerzalna. U suprotnom, zašto bismo i dalje gledali antičke grčke tragedije ili Šekspira na sceni?
Danas je, naravno, prihvatanje žena kao književnica ili slikarki znatno veće, barem kada govorimo o zapadnom svetu i demokratskim društvima. Ali ako malo proširimo mapu, ako iz velikih gradova pređemo u izolovana sela, ili ako se nađemo u različitim kulturnim kontekstima, položaj žena i njihovo pravo da budu umetnice i dalje ima mnogo nijansi i ograničenja.
Vaša književnost često istražuje granice između istorijske stvarnosti i mita. Da li verujete da su priče poput ove o Eleni, na neki način, mitovi po sebi, bez obzira na njihovu istorijsku utemeljenost?
Rekla bih da su to amblematične priče. Toliko da mogu stvoriti novi savremeni mit. To je moguće, ali se znatno razlikuje od klasične podele, prema kojoj je istorija povezana sa mestom, vremenom, zapisima i konkretnim ličnostima – dok su mitovi, poput antičkih grčkih mitova, vanvremenski, često usmeni i simbolički.
Roman je doživeo i pozorišnu adaptaciju, što predstavlja još jedan od načina da se priča o Eleni približi široj publici. Kako ste doživeli ovu tranziciju iz književnosti u pozorište?
Moj roman je adaptiran u dva pozorišna komada – jedan nedavno, a drugi pre nekoliko godina. Iako su ovi komadi različiti u mnogim aspektima, oba su s poštovanjem pristupila životu junakinje mog romana i stilu samog dela. Oba su doživela uspeh i dopala su mi se. Uvek ostavljam rediteljima slobodu da rade svoj posao, jer ja sam potpisala knjigu, a oni će potpisati svoju pozorišnu adaptaciju.
Vaša knjiga je sada dostupna i na srpskom jeziku. Šta biste želeli da poručite srpskim čitaocima koji će sada imati priliku da pročitaju „Eleni, ili niko”?
Neizmerno mi je drago što je moja knjiga objavljena u Srbiji! Kako kroz istoriju tako i u sadašnjosti naši narodi dele mnoga zajednička iskustva. Književnost je odličan način da se bolje upoznamo.
Izvor: Politika Magazin
