Piše: Aleksandar Marić
(Milorad Durutović: ORFEJ U SVIJETU CRNOG EROSA, UKCG 2023)
Pred belom, tvrdo povezanom knjigom Milorada Durutovića, velikog trudbenika i tumača na književnom polju, „Orfej u svijetu Crnog erosa“, zastajemo pitajući se, u maniru samog autora: da li je pred nama knjiga ili zbirka pesama.
Na prvi pogled rekli bismo da je zbirka, jer se u njoj sadrže pesme nastale u rasponu od dvadesetak godina. Ali u kompoziciji zbirke autor se potrudio da pesme tako rasporedi da se čitaocu čini da je sve jedno delo dugo, dugo pisano i dvadeset godina kasnije dobilo svoj epilog u knjizi.
Druga „zamka“ bio bi naslov same zbirke-knjige koji nas upućuje da je tumačimo u svetlu antičke mitologije, ili kroz tumačenje simvola koji predstavlja Orfej i Crni eros. Tim putem je krenula Natalija Đaletić, koja nam je razjasnila da je Crni eros u grčkoj tragediji donosio porodične zločine, krvomutnju srodnih naroda, mržnje, prokletstva i propadanja, gladi, ratove, tiranine-krvnike… Objašnjenje ove simvolike kao da opisuje prostor Balkana devedesetih i početkom dvehiljaditih u čijem nasleđu živimo i čije ratne sekire, prividno odložene, ali samo za leđima, prete i dalje i reže na nas.
Ali uzimanje antičke simvolike za prvu zbirku-knjigu poezije ovog autora je samo pružanje napred sigurnim korakom, jer taj iskorak nas dovodi odmah na početku u sred Metohije, kroz koju je Crni eros dobrano prohujao, kao „đavolja žetva“.
Autor ove knjige tako odmah stupa u sred srpske književne misli u kosovsku misao koju porađa Kosovski zavet. On po ugledu na svoje uzore, koji su i predmet njegovih naučnih radova, Pavlovića, Popu… kreće svoje književno pojavljivanje antikom, ali kako rekosmo odmah prelazi na ono glavno njihovo polje, svest o drevnosti srpske poezije, svest o njenoj hiljadugodišnjoj istoriji. On sanja pesničke pretke, ali oni u snovima ostaju ili nedorečeni i bez odgovora ili toliko stvarni da izazivaju stravu. San se u knjizi pojavljuje i kao jedini nedirnuti prostor, jedini sigurni prostor, koji se preliva u mistična viđenja svetogorskih staraca, ubogih gostiju… Svi ovi likovi se preslikavaju na drugim mestima u likove pesnika, kao što je Novica Tadić, ili pri rođenju usnuli brat blizanac Vlaste Mladenovića…
Biblijski kontekst i podkontekst prožima celu knjigu i daje jedan svojevrsni ison celoj zbirci i definiše prostor Durutovićevog pevanja. Iako u taj prostor kako rekosmo drevni hiljadugodišnji, hrišćanski, kosovsko-zavetni, Popa-Pavlovićevski moderni, uzima u svoje krilo i dnevno-političko, kao što je izlazak na izbore. Ali on pesme iz angažovanosti opet vraća u prostor mistični, u svakoj pesmi ponavljajući ono „radosti moja“ Serafima Sarovskog koje ne ide bez „Hristos voskrese“. Tako da sve ostaje u mističnom prostoru, koji ne bih nazvao ni antičkim, što i jeste, ni pravoslavno vizantijskim, što takođe jeste, kosovsko-zavetnim, što sigurno jeste, već prostorom baba Vukosave koji sve ove prostore objedinjuje. Prostorom koji ima u sebi sve navedeno i još jednu stvar: život po svim navedenim merilima. Život koji se kloni ružne reči i pri svakoj njenoj projavi proverava da slučajno on sam nije izvor te reči i život koji se drži maksime nekog od staraca pravoslavne drevnosti koja glasi: „Svaki put kada sam ćutao, nisam se pokajao.“
Ova knjiga je i o ljubavi, ali o njoj smo sve vreme i govorili.
