Пише: Иван Ивачковић
Имиџом и музиком на прва два албума, „Бијело дугме” је променило дух времена. Уздрмало је, заталасало и мобилисало стотине хиљада људи. Уобличило је своје доба тако што је укинуло један стари свет и створило нови, сасвим на трагу Марксове једанаесте (и најчувеније) тезе о Фојербаху („Филозофи су само различито тумачили свет, а ствар је у томе да се он измени“). Што је, уосталом, било примерено Горану Бреговићу, члану Савеза комуниста, човеку који је у стану држао Марксов портрет.
Ширина удара који је извело „Бијело дугме”, и помама за њима, надмашили су снагу коју је показао рокенрол када је, шездесетих, букнуо у Југославији. Ни нови талас, који ће силовито покренути младе крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, неће успети да престигне успехе „Бијелог дугмета” – мада ће такође променити друштво и оставити кудикамо дубљи, важнији траг него што би се могло закључити на основу скромних тиража већине кључних новоталасних плоча.
Угрожавање Титове славе
Ни пре ни после „Бијелог дугмета” нисмо видели такав потрес у југословенској музици, ни у југословенској култури уопште. Без обзира на популарност неких од њихових претходника – рецимо, Зорана Мишчевића – „Бијело дугме” измислило је појам рок звезде. Измислило је – за себе, али и за нас – нов начин постојања. Горан Бреговић се још у раним данима каријере овако жалио Вељку Деспоту, уреднику у загребачком Југотону: „Сваки човјек сања свој велики сан. Или је мој велики сан био одвећ мали, па сам га већ остварио, или је негдје нека друга грешка, тек ја сам сада остао без свог великог сна. Ја сам свој велики сан урадио. Он је био да пјевам народу пјесме и да ме народ слуша, и ево сам отпјевао народу пјесме и народ ме слуша и воли моје пјесме. Што сада даље?“
Најуспешнији извозни производ социјалистичке Југославије био је њен председник Јосип Броз Тито, без чијег одобрења нису смела да се смењују ни годишња доба. О Титу је писано као о „једном од најмаркантнијих државника двадесетог столећа“ и последњем живом државнику који је на важан начин „учествовао у обликовању политичког пејзажа Европе“. Његови обожаваоци били су Џон Ленон, Кирк Даглас, Орсон Велс, Софија Лорен и други, не мање славни. И на Западу и на Истоку – о Трећем свету да и не говоримо – био је уважен гост. Код Кенедија и Никсона једнако као код Кадара и Чаушескуа. Код Бранта једнако као код Хонекера. Био је пријатељ са Черчилом и први комунистички лидер који је посетио Велику Британију. Умео је да у Хавани аргументима разоружа Кастра. Сам је гостио и Никиту Хрушчова и краљицу Елизабету.
У Југославији су га волели свуда. Његова популарност била је таква да је ниједан земаљски инструмент није могао измерити. Нико није запретио да би славом могао да му се приближи. Нико осим „Бијелог дугмета”. Они су угрозили његову популарност, бар код младе генерације. И даље се нагађа шта је он о томе мислио, али најближе је истини да није мислио ништа. Године 1974, када се појавило „Дугме”, имао је брига које му нису остављале времена и концентрације да мисли на једну рок групу, макар та група била на путу да га претекне по слави. Гледао је како нестаје држава којој је посветио живот. Разумљиво разочаран, дигао је руке од борбе са републичким партикуларизмима у Словенији и Хрватској. Сигурно се није удубљивао у разлоге због којих је те године „Бијело дугме” претекло групу „Тајм”. И сигурно на последњим портретима не делује замишљено зато што га мучи дилема да ли је Лаза Ристовски погрешио кад је из „Смака” прешао код Бреговића.
Несуђена буна против комуниста
Титова небрига за „Бијело дугме” учинила је да ни челници Босне и Херцеговине не дирају групу. Ако „Дугме” не смета Титу, што би њима сметало? Ако Тито о томе ћути, што би они говорили? Ако не знају шта Тито мисли, како да знају шта сами треба да мисле? Пошто су се правили мртви, без последица су пролазиле и овакве новинске оцене: „Успех ‚Бијелог дугмета` показује да незадовољство свакидашњицом може да прерасте у акцију.“ Политичари су лако могли да у такву реченицу учитају опасност од „Дугмета”. И кад је само разонода, рокенрол је слободна разонода, а нема те власти која се радује слободи. Али, пошто с врха није стизао никакав сигнал, толерисана је популарност „Бијелог дугмета”; толерисана је њихова способност да за собом поведу целу једну генерацију. Њихова шарена, бучна, надасве моћна појава није наилазила на отпор власти, мада је Комунистичка партија држала Босну и Херцеговину гвозденом руком. Босна је и чувала Југославију и била њен тамни вилајет.
Седамдесетих, председник босанскохерцеговачких комуниста био је Бранко Микулић, један од најригиднијих југословенских политичара. Када се појавило „Бијело дугме”, ни он није ништа рекао. Ћутња Микулића и других моћника многима је, чак и деценијама касније, деловала толико необично да се појавила теорија како је „Дугме” било државни пројекат. Али та теорија је само смеса чуђења, доколице и новинарске глади за сензацијом. „Бијело дугме“ је настало из потребе учмалог друштва да некуд крене, а не у лабораторији неког социјалистичког доктора Балтазара који се досетио да преко њих управља младом генерацијом и осваја је комунизмом. Уосталом, идеје „Бијелог дугмета” о индивидуалној слободи и богаћењу биле су директно супротстављене идејама власти.
Кад је Бебек био титоиста
Да је Тито био троструко млађи кад се „Дугме” појавило, приметио би их, али не би му сметали. Зашто би му сметала њихова западњачка фасада кад ју је и сам имао – додуше, без минђуше. Био је и загрижени Југословен, а „Бијело дугме” било је отелотворење југословенства. Југословенство и фолклор у рокенролу „Дугмета” чинили су контратежу западној живописности којом је група одударала од све сивљег југословенског социјализма.
Југословенство је било веће од Југославије. Југословенство, то је била идеја о равноправности и толеранцији, а Југославија је била тек један опит, један тест за ту идеју, не мање лепу зато што је пожурила испред времена. Бреговић је, можда зато што је долазио из Босне, разумео бит југословенства. Босна и Херцеговина имала је посебно чврсту власт зато што је била кључ опстанка Титове државе; била је најстрожи испит заједништва и истовремено доказ да се у заједништву може живети.
Бреговић је делимично знао, а делимично осећао да би Југославија без комуниста била велики ризик (мада није помишљао да би је могла снаћи трагична судбина). Отуд велики део његових симпатија за комунисте. У Београду, после масивног концерта „Бијелог дугмета” на Хајдучкој чесми, три године пре Титове смрти, предлагали су му да поведе људе „на Скупштину“. То му није било накрај памети, ни тада, ни касније, кад је Тито умро. Постојала су бар три разлога против. Бреговић је знао да би сукоб са државном силом био трагикомични фијаско. Онда, остао је сувише трезвен да себе доживи као „вођу“ било коме осим осталима из „Дугмета”. Једном је рекао како човек, чим изађе на балкон, добије жељу да подигне руку и почне говор – само што испод балкона нема никога. Испод Бреговићевог балкона стајале су стотине хиљада људи, али он је сачувао присебност и није, послужићу се његовом речју, „побудалио“. Најзад, али можда најважније, све и да се могло рачунати на успех буне против комуниста, Бреговић није хтео да уместо њих дођу они који, салонски, „између супе и шницле дркну нешто против власти“ (опет његове речи). Знао је да би то било опасно по идеју југословенства. Време и развој догађаја даће му за право: нестанком те идеје, насиље је провалило као да је попустио Ђердап.
„Бијело дугме” је одабрало Халу спортова за београдски концерт којим је требало да промовише албум „Шта би дао да си на мом мјесту“. План је био да свирају у новогодишњој ноћи, на дочеку 1976. године. Најављено је да ће публика славити уз њих, „Поп машину”, „Булдожер” и сарајевску групу „Код”. Али, пет дана пред концерт, „Дугме” је добило позив из Кабинета председника Југославије. Звали су их да учествују у новогодишњем програму у Загребу, у Хрватском народном казалишту. Тамо ће, речено им је, Нову годину дочекати Тито и југословенско руководство. Група је то схватила као прилику да „свира за Тита“. Морали су да откажу концерт у Хали спортова, али били су срећни и почаствовани.
„Дугме” није добило ни динар за „свирање Титу“
Испоставиће се да је у њиховом случају више реч о понижењу него о почасти. У Загреб су допутовали гладни и жедни, а храну и пиће нису добили све до краја програма. Обезбеђење их је небројено пута претресало. Држало их је у подруму позоришта, нису смели да мрдну. Бреговић је деценијама тврдио како су – кад су се најзад попели на бину – одсвирали свега неколико тактова, непуних двадесет секунди. Наводно, Тито је, са супругом Јованком, улазио у салу баш кад су они почињали. Принео је прсте ушима, као да показује како је бука прејака. Истог трена, причао је Бреговић, организатори су се успаничили, свукли групу са сцене, па чак и погасили појачала.
Бреговић је увек на брзину прелазио преко овог догађаја. Бебеково сећање је детаљније: он каже да су одсвирали песме „Пожурите, коњи моји“ и „Патим ево десет дана“. Пред излазак „Дугмета” на позорницу склоњене су столице, а испред позорнице нагрнула су деца политичара и њихових пријатеља. Званичници су седели у ложама. Док се Бреговић сећа да је Џемал Биједић, моћни босански и југословенски политичар, са женом Разом ушао у салу заједно са Титом и Јованком, Бебек се сећа да је Биједић седео у ложи, слушао „Дугме” и храбрио их подигнутим песницама; било му је драго што његови Босанци свирају пред Титом. Али, кад су одсвирали другу песму, неко из организације почео је да млати рукама по ваздуху, што је значило да је било доста. Група је морала да се врати у подрум и чека дозволу да напусти зграду.
Ипак, Бебек ће 1976. године о томе говорити као о „најзначајнијем наступу“ „Бијелог дугмета”. Тај кратки боравак на бини ушао је, рече Бебек, у „свет најдражих успомена“. А Тито? По Бебековом мишљењу из 1976, Тито је „најбоље разумео“ младе. У новом миленијуму, Бебек ће се другачије сећати ове вечери, па ће причати да их је протокол третирао „као штакоре“. Догађај више није припадао „свету најдражих успомена“.
У једној ствари Бебек је остао доследан: каже да Тита није ни видео. Бреговић, опет, памти да је био импресиониран Титовим уласком у салу; да је тај улазак „еротизирао атмосферу, као око изузетно великих звијезда, као око Џегера“. Иза бине Хрватског народног казалишта, причао је још, био је цео женски хор. Биле су, заправо, „стотине жена“. Све су биле усхићене кад се Тито појавио. „Моћ страховито еротизира жене“, закључивао је Бреговић. Он није био „еротизиран“, али му се Тито одраније допадао „као јавна особа која изгледа сјајно, гламурозно, достојанствено“. Бреговић је сматрао корисним то што је те вечери видео – понешто се могло применити на појављивања „Бијелог дугмета”.
Али, била је то скупа лекција. „Дугме” није добило ни динар за „свирање Титу“. Још горе, остало је без зараде у Београду и још је морало да плати трошкове отказаног концерта. После свирке „за Тита“, остало им је пара тек да преноће у хотелу.
Електрични социјализам
„Бијелом дугмету” је било намењено да пре других испипа колико је вода врућа. Први су направили велику југословенску турнеју. Први су свирали на великом стадиону. Први су продали сто хиљада албума, па су онда први продали двеста хиљада. Побеђивали су на топ-листама и кад нису певали на свом језику. Потукли су све групе које су се појављивале као конкуренција – од „Смака”, који се представљао као велеважна свирачка академија и бенд за избирљиву публику, до „Сребрних крила”, безазлене поп атракције за тинејџере.
За такав успех кључан је био став, бунџијска провокација. „Дугме” је прва права провокација југословенског рокенрола. Први прави ризик и авантура. Седамдесетих су провоцирали нападним костимима, агресивном музиком, еротизованим омотима. Дигли су на ноге читаву младу генерацију и постали симбол побуне против света одраслих. Били су кремен нове генерацијске мисли. Донели су нове истине. Супротставили су се малограђански уштирканим схватањима и застарелим погледима на живот. Демаскирали су лицемерје и лажни морал средовечних. Показали су непослушност и подстакли је код младих. Нису предводили неки покрет – сами су били покрет. Док је поштен свет ручао или спавао, они су се доказивали као чудо веће од часне сестре у трудноћи и као жилав залогај за естаблишмент. Кондензовали су атмосферу доба и променили је тако што су постали отелотворење жеља које су висиле у ваздуху и чекале хероје довољно безобразне да их остваре.
Касније, када су остарили, Бреговић је у политици пронашао нове прилике за провоцирање. Мислио је да рокенрол група која не провоцира нема разлога да постоји. Политичке провокације кројио је вешто. Никад нису изгледале само као скретање пажње на плочу, него и као залагање за демократију и толеранцију. Било је немогуће приговорити му. Ко би при здравој памети приговорио што је на плочи хтео Вица Вукова, Кочу Поповића и Мићу Поповића? Ко да приговори таквом супротстављању „нецивилизованом односу према људима који не мисле онако као званична политика“ (Бреговић)? Ко да замери његовом страху да ће, ако не буде толеранције, Југославија постати као комунистичка Бугарска, у којој је видео како, у селу од једва три куће, на једној пише „Одбор за борбу против капитализма“? Ко да замери настојањима да се у Југославији то не деси?
Жељко Бебек, ето ко. Не зато што је био против толеранције или капитализма, него зато што је био против политичког ангажмана „Бијелог дугмета”. Успротивио се одмах, још код песме „Косовска“. Мислио је да „Дугме” треба да остане група која пева љубавне песме, да је политички ангажман штетан по њихову популарност. Две године по растанку са Бебеком, Бреговић је први пут јавно рекао како је његов ангажман бескористан за друштво: „Нема смисла да се озбиљан човјек бави државом у било којој варијанти: у марксистичкој варијанти држава ће одумријет`, а у реалној варијанти ће нас приморат` на све што хоће.“ Нешто касније, у једном другом интервјуу, поводом својих помиритељских напора, закључио је: „Свако се једном превари.“ Али, он се преварио још неколико пута; упорно се петљао у политику. Истина, не у дневну – знао је да је то испод његовог нивоа. Интересовале су га, како је говорио, „посљедице политике по самог човјека“.
У музици, журећи испред времена, Бреговић је супериорним стилом провео „Бијело дугме” кроз „пастирски рок“, фолк-рок и етно музику. „Етно“, притом, није категорија у којој је лако бити супериоран. Реч је о сложеној појави и комплексном уметничком задатку, јер онај ко жели да га реши мора бити упућен и у локалне и у интернационалне вредности; мора спојити различите светове, различите културе, и мора наћи равнотежу у том споју. Надасве, мора то учинити тако да не препознамо напор решавања великог задатка, него да нам, напротив, музика звучи само као ауторов излет у задовољство. За Бреговића, то јесте било задовољство; он је у њему истрајавао без обзира на то што је, због мешања рокенрола са фолком, био на удару скоројевићког духа.
Хрчак у точку
Нападан је као издајица своје рокенрол домовине и као човек чије су песме ексери на поклопцу мртвачког сандука југословенског рока. Али у тим нападима прећуткивано је да је народна музика Бреговићева домовина и да је он од почетка каријере мешао рок и фолк. Напади на Бреговића нису били предузимани само седамдесетих, него и осамдесетих, мада је средином осамдесетих већ било тешко рећи шта је рокенрол, зато што се, глобално, та музика, да би наставила да дише, спанђала с разноразним етно традицијама.
Бреговић је показао способност да у западну музику умеша балканске боје и да нађе баланс између рока и фолка. Накупило се довољно доказа да је тако свирао не само из рачунице, него и из свог балканског срца и укуса – једнако, дакле, испуњеног домаћом традицијом и дометима западне популарне музике. Отуд шарм у његовом разметању локализмима у музици и стиховима. Када је извучена његова срећка и када је постао најпре домаћа, а касније међународна звезда, било је то сасвим заслужено.
У једином тренутку у којем није диктирао тренд – у доба панка и новоталасне еуфорије – спретно се придружио туђем тренду. Тренутак пре тога, могло се помислити да је „Бијело дугме” излапела старина, да ће му нове групе стати на реп. Нарочито зато што група никад дотад није звучала тако нацифрано – руку на срце, ни тако добро – као на „Битанги и принцези“, објављеној 1979, две године по настанку југословенских панк бендова. Југославија ће убрзо добити и свој нови талас, спреман да прогута све старо што преживи панк. Панк и нови талас били су побуна против накинђурене музике. Баш таква, „Битанга и принцеза“ била је старачки озбиљна. Ипак, ни новоталасни прваци, па чак ни панкери, нису се усуђивали да о „Бијелом дугмету” говоре као о мртвој грани коју треба сећи. Најважнији људи новог таласа – Јасенко Хоура или Јура Стублић – сањали су да њихове групе, „Прљаво казалиште” и „Филм”, буду успешне као „Дугме”. Али, Бреговић се није башкарио на облаку. Напротив, учинио је све да се „Бијело дугме” одрекне старомодне улицканости са „Битанге и принцезе“. Показао је запрепашћујућу способност прилагођавања и преконоћ представио „Дугме” као новоталасни бенд. Исход: нови талас је дошао и прошао, а „Дугме” је остало.
Додуше, у време „Успаванке за Радмилу М.“, „Бијело дугме” је постало хрчак у точку, зауздано рутином: албум – турнеја – пауза – опет албум (кад понестане новца). Растанак са Жељком Бебеком изгледао је као катастрофа, али за групу је то било најбоље што је могло да јој се деси. Јер, нови певач, Младен Војичић Тифа, обновио јој је енергију и привукао клинце који нису ни знали за Бебека или су мислили да је он певао пре него што је човечанство пронашло ватру.
Херојски промашај
Испоставило се да ни после друге промене певача, када је уместо Тифе дошао Ален Исламовић, „Бијело дугме” није угашен вулкан. Напротив, продавали су још више плоча. Тешко је и у свету наћи такав пример. Истовремено, публика која их је заволела седамдесетих осетила се изневереном. После разиласка са Бебеком, „Бијело дугме” је спало на танак, хладан, компјутерски звук. Мада је Бреговић потпадао под многоструке утицаје, и мада је звук „Дугмета” постао још већи жанровски шарениш него раније, спарушио се, снага му је ишчилела. Томе је допринео и нестанак заједништва у групи и последични нестанак радости у свирању.
И без рата у Југославији, „Бијело дугме” би се распало на преласку осамдесетих у деведесете. Јер, увелико се ратовало унутар групе. Као и у неким ранијим приликама, Бреговић је окренуо остале против себе. Најпре Зорана Реџића и Ипета Ивандића, касније и Алена Исламовића (Лаза Ристовски се професионално држао по страни). Но, сукоби и разилажења, креативна и људска, с краја осамдесетих, разликовали су се од претходних. Раније, група је била подривана размирицама, али желела је да настави, а сада је била засићена себе саме. Више није било смисла да Ивандић и Реџић остају, нити је било смисла да Бреговић, после одласка Алена Исламовића, тражи четвртог певача. Умирање Југославије само је убрзало смрт „Бијелог дугмета”.
Али, смрт групе била је тек привремена, клиничка. Када је прошла југословенска несрећа, „Дугме” се упустило у следећи живот, у другачијем облику, као фолк-рок атракција са Бреговићем, два певача – Тифом и Аленом – трубачима, перкусијама и женским пратећим вокалима. Такво „Бијело дугме”, настало из стечајне масе претходног, и данас редовно свира. Бреговић би вероватно и раније кренуо „трубачким“ правцем да није био савладан околностима и да није морао да застане после „Ђурђевдана“.
Какогод, „Дугме” је тако велико да више себи не може да науди – бар не фатално. Најближи томе били су са фијаском на Хиподрому, 2005. године. Али, ни та брука није засметала њиховој историјској улози и статусу. То и не може да поремети један концерт, какав год да је.
Влада Џет: Није тачно оно што кажу да је политика ометала рокенрол
“Бијело дугме” је слављено и омаловажавано, обожавано и игнорисано, с много страна обасипано хвалом, у много наврата довођено у питање. На крају су победили све: конкуренцију, полицију и политику, ненаклоњене критичаре и смене генерација у публици, моду, трендове, замке популарности. Преживели су распад државе коју су симболизовали. Победе су платили папреном ценом: порушеним пријатељствима, неиспуњеним обећањима, моралним и другим компромисима. Не знам како Горан Бреговић подноси ту цену. Али знам да неке победе остављају у човеку више горчине него порази.
Љубав према Југославији
Ми смо имали срећу да будемо савременици „Бијелог дугмета”, сведоци и учесници у историјским годинама током којих је југословенски рокенрол продисао пуним плућима. Сви заједно, „Бијело дугме” и ми, хранећи једни друге, стигли смо до висина које ће заувек остати ненадмашене. Наши каснији порази, генерацијски и лични, не умањују привлачност сјаја којим смо обасјани у младости, онда када је то најпотребније. Судбина није почастила таквим сјајем ниједну генерацију после нас. Од тада се много тога догодило, али мало тога је оставило трага. Ко не верује, нека послуша радио-станице које емитују домаћу рок музику; на тим станицама њена историја завршава се нестанком Југославије.
Није претерано рећи да „Бијело дугме” има дубок значај и сложену позицију у средишту југословенске историје. Они су, уз то, на разне начине показивали љубав према Југославији. Али у Бреговићевим стиховима није било јефтиних патриотских порука, нити је у његовим интервјуима било јефтиног отаџбинског заноса. Пазило се на меру, укус, стил. Када су на кожи Југославије почели да се појављују ружни пликови и када је постало очигледно да Југославија није у добром стању, Бреговић се за њу заузео и разумом и осећајношћу. Она је за њега била тржиште; о интернационалној каријери тада није размишљао (осим о Совјетском Савезу). Истовремено, Југославију је доживљавао као домаћи спокој и велику емоцију. Уосталом, како другачије да је доживи човек рођен у српско-хрватском браку. За њену добру судбину залагао се честито и доследно. Узалуд: није се Југославија могла бранити са два смијешна трна. Њена одбрана остаје записана као херојски промашај.
Извор: НИН
