Пише: Ђорђе Матић
1. Самит у бурегџиници
Интернационално најуспјешнији бенд одавде, по свим категоријама, једна од најоригиналнијих и некад најузбудљивијих појава у хисторији наше културе уопће, одржао је 29. 11. ове године концерт у Јајцу. Назван „4. засједање АВНОЈ-а“, са све грбом и шест бакљи, набијен симболиком и, наравно, иронијом (авај), као и увијек, као од првога трена кад је овај састав-колектив из Трбовља за своје име узео њемачку ријеч за Љубљану.
У неком тренутку концерта пјевач Милан Фрас, преко типично маршевског такта, парафразира на нашем језику ингениозни Черчилов „We shall never surrender“ говор из јуна 1940. Реконтекстуализирање оригинала трајни је форте бенда и спада међу његове главне поетичке праксе. Некада су чуда изводили тим концептом. Али, некако није упалило овај пут. Није било симпатично, ни луцидно чак – а изразита луцидност била је и остала још једна инхерентна врлина групе, као можда ни код кога. Нешто је звонило труло и неискрено. Знам и шта. Јавило ми се пред очима вријеме у којем се одвијао распад земље настале у Јајцу 29. новембра 1943. У данима кад је будући нобеловац писао свој болни „опроштај сањара од девете земље“, обраћајући се управо непосредној околини, федералној јединици из које је долазио бенд и његов придружени умјетнички колектив, нешто се не сјећам да су се потоњи оглашавали по том питању. То је иначе исто оно вријеме кад непрежаљени Марко Брецељ очајно и храбро здваја над распадом, над губитком своје једине домовине, као што је била и за толике од нас, и што је тог великог, часног умјетника „узгред“ спајало управо и са Србима из Хрватске. Осјећај да, за разлику од већине осталих, немају резервну домовину, а да ће све остале бити само компромис, шутња и недовољност.
Пар година касније кад се словенски бенд-колектив прегруписао, направио је неке од најбољих радова. С албумом „НАТО“ из 1995., први пут је показао и нешто неочекивано. Амстердамски концерт с те турнеје памтим не само као моћан у сваком погледу, као на трен поновно рађање свега најбољег, њиховог и нашег, него и као један од најпотреснијих концерата. Први пута из једне од обрада поп-хитова није се церила само иронија, већ је тајно текла и кап меланколије. Показали су тад да осим памети несумњиве, имају и оно што им је недостајало трајно – срце, макар и сакривено.
Провокације и подсмијеха није фалило ни онда наравно, па кад су у другој половини декаде дошли и у Београд, зајебавали су обрадом „Марша на Дрину“, у дисонанци, из кривог тоналитета; послали лудог Петера Млакара да одржи говор у којем је позивао Србе да се покају, и манијакално, колико типично незграпно, саркастично а погрешно цитирао Штулића („сви (сиц!) смо људи Цигани, како рече песник (!), судбином проклети“). Открили су тиме без намјере да је проблем хумора једнак проблему умјетничке провокације: обоје су успјешни само онда кад су паметнији и „бржи“ од реципијента, само кад су већ доспјели тамо гдје публика још није стигла. Кад је реципијент паметнији, односно још теже, духовитији од провокације – мора настати дебакл.
2. Свечане црне кошуље
Ајде што је „десно“ – него мора ли увијек бити тако без укуса, мајку му?! Мислим, формално ауторски без укуса, версификацијски, стилски. Згражава се народ (онај дио који се згражава, то јест), на оно Марканово, на отварајући дистих – „због Анице и бокала вина/ запалићу Крајину до Книна“. Али то што мени пак гребе ухо и ствара, што би клинци преко рекли, „трансфер блама“ другдје се налази. Како аутор у својој тврдоћи, скучености избора и реторичке усиљености, негипкости асоцијативној, нема толико слуха да види како суровост другога стиха никако не иде уз име из првог, и уз ову стару епску тропу, ни звучно ни симболички. „Аница“ је име од миља, хипокористик од Ана, сасвим свијетло, малено и мило – како брате уз овај хајдучки бахат, барбарски ефектан други дио? Наравно, глувом ревалу није стало до тога ни до стилских средстава колико до лањског снијега, него му је наравно требало само да би се у рефрену у вокативу римовало са „краљице“. Не иде то.
Аница, изван овога очаја невјеже и дилетанта, с оно мало спашеног свјетла запамћеног, дојави и донесе рефлексно однекуд из измаглица људскијег времена два лица (случајном римом, ето). Прво, пјевачице, драге суграђанке што је на давној снимци красним мецосопраном интонирала чаробну међимурску „Рожица сем била“. Можда је тако и онај „песник“ што су га Словенци подјебавали у првом поглављу текста, први пут чуо то чудо од пјесме, падне ми напамет. Ова Аница, рођена Загрепчанка, добар дио живота и Београђанка, снимила је 1959. године, на текст нашега некадашњег сусједа Драге Бритвића, необичан шлагер, чудно драматски. Насловљен „Црне мараме“. „…и тако од марама црних, расло је црно село“, иду стихови. Док у контрасту рефрена: „а једра су остала бијела, ко бијеле заставе наде…“
Друга – мада у ствари прва – Аница, била је Добра, филмски плавокоси сан моје генерације, лице југославенског глумачког „брет пека“ осамдесетих. Презиме „Добра“ – неуобичајено и као направљено за игре ријечи и значења – поред очитог коријена, придјева, по другој пак хипотези етимолошки потиче такођер од хипокористика, од имена Добросав(а), Добрислав(а) – „онај који је добре ћуди“.
Аница Добра тренутно је у студију с групом Електрични оргазам којима гостује на плочи. Нешто замислим, иако скоро немогућу сцену: видим Гилета и „зезање“ (изрећи растегнутим београдским акцентом), док јој пушта „оно о краљици“: „е, као, зипа ово.“
Видим је како отпухне онај немирни прамен косе што јој је пао преко ока, „мошом“ као некад у филму, па ће подједнако „сморено“ и немарно: „…ко је овај болид?“
3. „Гледам низ улицу, још нема те…“
Скоро сваки пут кад ходам према пулском СКУЦ-у, преко некадашње Првомајске, срећем истог човјека, у уличици која се спаја на ову главну пјешачку. Дугокос, сијед и с дебелим наочалама, као какав професор. Продаје плоче на улици, за малим штандом. Поздравимо се, измијенимо пар ријечи. Некад само кимнемо један другом. И тако годинама. Прошлих пак неколико мјесеци увијек помислим на исто док пролазим ту: има снимка дјечјег хора „Захумље“ из Никшића (!), како на великој сцени, на отвореном концерту, заједно с пратећим бендом радосно, ведро и невино изводи „За тебе“, панк-пршталицу из осамдесетих која почиње цитатом епизоде Алана Форда, верзију која је љетос одушевила многе, постала како се то каже „вирална“. Дирљиво је како клинци из Никшића пјевају рефрен – „сједим испред Кино Загреба“, маркирајући без знања некадашњи градски топос из пјесме најважнијег пулског панк рок бенда. Љети, безбројни туристи миле кроз улицу Сергијеваца према Форуму и Аугустовом храму, многи стану и уз штанд у споредној уличици. Скоро нитко не зна да је човјек који из картонских кутија продаје плоче аутор пјесме коју изводи никшићки дјечји збор, као и десетине бендова дуж читаве ове дијагонале, да је свирају у Сиднеју, Торонту, Ванкуверу, Њујорку, Берлину, Амстердаму и Ослу. Има нешто неприродно у свему, у картонским кутијама, у препродаји плоча из друге руке у калети, у Пули данас, у овом стању ствари, у свему што се догодило. А учини ми се и неприродно и то што, иако је његов штанд на пар стотина метара од СКУЦ-а, он тамо не залази.
Једном ћу га повести. Можда кад дођу они клинци из Никшића, да одрже концерт.
Извор: П-Портал
