Пише: Уна Милетић
Хемингвеј и Толстој су умрли, ја сам још увек жив, у шали Владимир Јанковић Џет одговара на комплимент да је његова књига „Године на 6“ одлична литерарна „вожња“. У књизи музичар, радијски водитељ, аутор поменутог дела и живи сведок рођења рокенрол културе у Југославији, Владимир Јанковић Џет води на путовање кроз, како их назива, „херојске шездесете, године када је све настало“.
Џет то ради приповедајући животну причу којом се из уста урбаног младића ненаметљиво исписује историја домаће рок сцене кроз сећање на догодовштине на којима би му многи клинци данас позавидели.
Страст и љубав према музици је гориво овог аутобиографског романа. Те, ако вас занима како је све почело и како се „котрљало“, где су се одржавале најбоље свирке и игранке, како су рок бендови у Југославији стекли популарност и како је Влада на мини турнеји у Котору добио надимак Џет, ова књига је за вас.
Да бисте се у то додатно уверили Данас издваја одломке из „Година на 6“, који ће у штампаном издању излазити од четвртка, 14. новембра, као фељтон, а на сајту сваког викенда.
Тим поводом Влада Џет говори за наш лист.
Како је настала „Године на 6“, књига која је уједно Ваша аутобиографија и рок енциклопедија некадашње Југославије?
– Периодично шездесете улазе моду, а мене су као једног од носилаца тог времена стално звали да причам о њему. Да не бих сваки пут причао исту причу, сео сам да напишем скрипту и фајлови на компјутеру су почели да се отварају. Додавао сам ово и оно и скупило се текста. Нисам имао намеру да издајем, али сам давао људима да читају, а они су говорили „ово је добро“.
Неко се сети нечега, па ја допишем и да нисам престао да пишем књига би имала 5.000 страна. Много се ствари тада, бар из мог угла, дешавало. Прво издање из 2007. године се десило тако што ме је Саша Гајовић погурао и повезао са Папићем из Лагуне. Човек је прочитао, казао шта треба да се допише и рекао ми „Не могу да ти дам више од 1.000 евра аванса“. Ја који сам снимио више од двадесетак плоча, а никад жуту банку нисам добио, казао сам му: „Па добро…“ (смех). Књигу су лепо продали, око 2.500 хиљаде примерака…
Међутим, у неком тренутку је она постала драгоценост, јер си сваку другу књигу могао наћи на улици, али не и ову. Не што је моја, већ што је тако. Маса људи ме је питала „Где могу да купим књигу?“, што сам и сам волео да знам, јер код куће имам само један примерак првог издања. И пошто Лагуна не ради дораде, већ само штампа нова, у сарадњи са Рођом из Мултимедија решили смо да реиздамо „Године на 6“.
За оне који још увек нису гвирнули, о чему је реч у књизи?
– Књига је прича о стварима које су у том тренутку биле јако битне за живот младих људи. Ја сам, срећом, савременик тих догађања и то је мој угао, моје виђење. Неко ће рећи „није било тако, било је овако…“, па напиши ти како је било са твоје стране, јер је добро да свака истина има свој угао. Оно што сам покушао а делимично, мислим, и успео је да дочарам тај ентузијазам и страст, љубав према новој музици – а није била само музика, био је комплетан начин понашања, облачења…
Друштво је било подељено на оне који су уз нову музику и на оне који нису. Револуција на музичком плану је била у томе што су до тог трена у целом свету бенд и оркестар предводиле трубе. Труба је била херојски инструмент – Луј Армстронг, Хари Џејмс… А гитара тотално периферни, као када бисте сада у бенду имали обоу, уз дужно поштовање обое. Гитара је била „улична“ ствар, а дечаци који су знали да свирају шлагере су били главни. Одједном, појављује се наша генерација са електричним инструментима који звижде и пиште. А публика, без обзира што професионални бендови свирају квалитетније пет пута, долази код нас, они су били „пасе“. Мрзели су нас страшно.
Која је била улога музике тада?
– У то време игранка је била страшно важан фактор, јер су само три ствари у животу младог човека постојале: биоскоп, утакмица и игранка. Биоскоп и утакмицу можеш да гледаш али ако хоћеш да упознаш девојку или младића, мораш на игранку. Постојао је култ играња у паровима. А кад одиграш, одмах знаш имате ли додирних тачака или не, јер је прво и главно питање када се са неким упознајеш било: „Шта слушаш?“ По одговору знаш да ли сте далеко или близу. Зато су игранке биле важне. Облачење, нови кораци, нова музика…
Ми, Црни бисери, смо током свирања имали исти однос као Битлси у Немачкој. Сви ти бендови који су свирали за америчке војнике у Хамбургу и околини морали су да имају недељно седам, осам нових ствари са топ листе. Тако смо и ми, имали четири, пет нових песама са топ листе… Хтели смо ми да свирамо наше песме, али је тада важило: „То свирај тати и мами, овде свирај Стонсе, Битлсе, Кинксе…“
Има смисла јер није било Јутјуб, Спотифај…. где можеш да слушаш музику…
– Жива свирка је била прозор у свет! Телевизија је тек била у повоју, а на њој није било много модерне музике. Појави се спот једном у три месеца и о томе се прича: „Јаоо, били су Бич бојси на телевизији – чудо!“ А нове ствари су се слушале на игранци. Ми нисмо били високо квалитетан бенд, учили смо „успут“, али, срећом, имао сам своје изворе, био сам колекционар и увек имао нове плоче, а тако и нов репертоар.
Како су се Црни бисери пробили?
– У јесен ’65. је група The Mladis (ВИС Млади из Загреба), који су исто као и Битлси наступали у Хамбургу, дошла у Београд. Наступили су у „Вуку Караџићу“, изгледали као Енглези – дугачке косе, оделца, првокласне гитаре, појачала и одсвирали репертоар осамдесет одсто сличан као наш, оно што су Црни бисери свирали. Рејтинг нам је те вечери скочио пет класа и одједном постајемо најмодернији бенд! Карте за нас су се продавале код тапкароша!
Каква је атмосфера владала међу музичарима и генерално у том периоду?
– Сви смо били у томе! Сличан талас се десио и почетком осамдесетих, код се код нас појавио панк и њувејв. Постојала је та заједничка црта – неко је свирао, неко је писао за часописе, неко је пратио моду и доносио најновије детаље. Сви смо били у томе и цео град, који је до тада био црно-сив, одједном је експлодирао у дугиним бојама.
Шарене кошуље, шарене кравате, пругасте мајице, дуга коса… А пошто смо увек били склони претеривању да будемо већи католици од папе, у тим шездесетим смо били најшаренији град на свету.
Како је тадашњи државни врх гледао на то што радите?
– У то време се десила „Коса“, позоришна представа, али не само у Атељеју. Мира Траиловић је 25. маја у Дом омладине довела сублимат „Косе“, најбитније моменте представе „Дај нам сунца“. На догађају је био присутан и председник Тито. Играла се „Коса“ пред Титом. Није тачно оно што кажу да је политика ометала рокенрол. Не! Естаблишмент је у то време добро знао колико смо ми корисни. Ако се дешава трибина „Самоуправљање је наша будућност“, после трибине свирају Силуете, Бисери… и ниси могао да уђеш на игранку, ако ниси био на трибини. На празницима које је прослављала цела Југославија свирали су најбољи бендови, сви свирамо ту ноћ, један за другим. С те стране нисмо били хендикепирани, као у неким другим социјалистичким државама.
Како видите културу и музику у данашњем друштву?
– Данас је музика у врло незавидном положају јер није у рукама музичара, већ продаваца. И што би он мени платио студио месец дана, кад све то може електронски да сними за три дана. Немам ништа против електронике, савремена је, али је на уштрб бендова и музичара који производе музику на стари начин, што је много скупље. Друго, не исплати се више правити звезде. Реци ми на светском плану, ко је велика звезда у последњих 20 година? Лејди Гага? А знаш ко је звезда – кад кажеш тај и тај, знају ко је и твоја мама и твој деда и твој комшија, који можда не воле то, али знају ко је. Етаблиране вредност. Последња коју знам, мада није ни толико велика звезда, је Лејди Гага. Пре тога ко је био – Мадона? А последњи бенд Бон Јови. После Бон Јови-а велики бенд се није појавио, јер се није исплатило. Велике звезде много зарађују, али много и троше, посебно ако су склоне скандалима. На жалост је тако и нема кукања. Данашњи живот је такав и новац диктира све.
Ко је код нас успео да постане звезда?
– Рибља чорба у неким тренуцима. Иако никада није био бенд који је могао да се дичи врхунским свирачима, Бора је имао то нешто. Када сам први пут чуо „Погледај дом свој, анђеле“, ја сам се смрз’о. Ову сам причу понављао више пута, сретнем ја Бору, тек сам почео да радим на радију, и кажем му: „‘Де си, Сунцокрету“, каже он: „Нема више Сунцокрета, правим рокенрол бенд“. Мислим се, ‘де ћеш ти, јер је он био познати акустичар. Каже Бора: „Са групом СОС“, мислим се „‘де с њима…“
А, петнаестак дана пре тога Роберт Немечек, покојни мој кум и ја, смо озвучавали и опремали СОС на некој свирци, и то је била најгора свирка коју сам у животу видео. Вицко, бубњар који је иначе свирао са њима, био је на војној вежби. То је било богу плакати! Питам Роберта: „Роби, јел’ си чуо некада нешто горе?“ Каже он: „То сам ја тебе хтео да питам“. А сад Бора каже са да прави бенд са њима. Па јел’ си ти нормалан, човече, ал’ добро. Помислио сам, потрајаће од петка до суботе.
Међутим, Енцо Лесић, њихов продуцент, донесе мени сингл „Лутка“, каже: „Ево ти ово“, питам је л’ смешно, каже: „Није смешно уопште“. Ја пустим и ево, дан данас тај снимак звучи – да те ухвати за очи. Бора је са тим скромним бендом успевао да направи много већи импакт на слушаоце него многи други бендови који су били на папиру много квалитетнији. Генерација 5, свака част њима, али им је главна песма она коју им је Бора дао „Долазим за пет минута“. То је Борина песма. Рецимо, Парни ваљак који је тренутно популаран захваљујући носталгији, у то време није могао да напуни ништа у Београду. Хус и покојни Аки су ме питали: „‘Ајде, реци, ко ради против нас?“. Кажем ја – ‘ел сте ви нормални, ви сте бенд који се највише врти на радију.
Имали смо Студио Б, Б92, Први и Други програм и ако вртиш, у року од пет минута чућеш Парни ваљак било где јер њихова музика је била радијска, а та публика не долази на концерте. Евентуално у Сава центар, али тамо нису заказивали. Филм, који у Загребу никад није био цењен нешто посебно, овде је био велики, Хаустор… Јер су имали то. Није као да је Филм био Токинг Хедс, али су имали неку своју музику, аутохтону, и страшно су били импакт.
А у Ваше време?
– У оно наше време то су биле Силуете које су увек имале доброг гитаристу, и Зорана Мишчевића као харизматичну личност. Он није знао ниједан текст јер није знао енглески, али је то тако маестрално фолирао да ниси могао да останеш равнодушан.
Шта је са тим у вези за рокенрол најважније?
– Бенд мора да ужива у ономе што ради. Ја сам увек више волео да слушам бенд који свира нешто што не волим, али да свира крваво, него бенд који отаљава. Који поштено отаљава, све је тачно, све је прецизно, све лепо звучи, али празно. Уметност, кад је конзумираш, читаш, слушаш, гледаш, мора да те додирне, јер ако те не додирне џаба све. Ако те дотакне, онда има нешто, није серијска роба. Може и да те нервира, али има нешто.
Дакле, и даље постоје музичари и састави који из љубави стварају добру музику?
– Увек ће бити људи који праве добру музику, јер је музика наша насушна потреба; као и сликарство, књижевност… То је начин изражавања емоције. Постоје само две врсте уметности – са емоцијом и без, а ово друго је занат. Знаш кад у кафани слушаш неки бенд, који свира тачно, али постоји нека завеса. Данас је музика све више таква. А увек ће бити бендова који улажу себе, само је питање колику ће подршку имати, а без подршке нема ничега. Данас се све ради програмирано, а квалитет људи који добију шансу да стварају је друга ствар. Ништа више није случајно када је у питању уметност, а посебно када је у питању музика. Исто важи за филм и за све сфере, јер се своди на новац и колко то кошта, а време је најскупље.
Подршка је кључна, ипак, већина људи слуша „старе ствари“. У чему је проблем?
– Друштвене мреже данас нуде демократску револуцију, међутим, када укључите компјутер он вас запљусне са 5.000 нових нумера, од којих је један део врхунски, а овај други катастрофа, глупост. И како сада обичан човек, који није професионално везан, да нађе шта ће да слуша. Радио више нема ту улогу коју је некада имао, као ни телевизија, нема ни часописа који прате музику који ће ти указати – то је то. Немамо ништа. А к’о што сам поменуо, раније чим питаш особу шта слуша, одмах знаш са ким имаш посла. Данас, деведесет одсто људи „слуша све“, у преводу – не слуша ништа, јер га све удари и прође му кроз главу.
Музика је изгубила простор у животу младог човека јер данас има милион ствари које заокупљају пажњу. Данас нико нема времена да слуша цео албум. Некад је било – Пинк флојд избаци нови албум, ми се скупљамо, уз кафу, клопу, пиће и слушамо. Једну, па другу страну. Нисмо били професионалци, само фанови. Тако треба да се слуша да би ушло оно што је писац, односно, музичар хтео да каже. А, у данашње време нико више не слуша ни целу песму. Пусти прву строфу и рефрен, каже „па добро, није лоше“, обрише и слуша другу. Такво је време, шта да се ради. Још увек је боље него што ће бити (смех).
Извор: Данас
