Пише: Божо Копривица
Трећи кат, стан 8, Карађорђева 27, град Н, адрес белих Руса: Виктор и Нина Булгаков. Нина из Одесе, Виктор из Петрограда. Она је била професор латинског и француског, певала је девојком у хору Грчке цркве у Одеси. Певала је алт, ходала је као да лебди.
Виктор, инжењер шумарства у добрим годинама, ал још увек атлета. На зиду њиховог стана, у дневној соби, икона Светог Николе. У Русији Свети Никола готово да је раван Христу јер он штити морнаре, бескућнике, фискултурнике, ципеларе, циркузанте, астрологе, крадљивце бицикла, и крадљивце цитата… На зиду и цртеж њиховог сина Андреја, портрет девојке с црвеном наушницом: Кад наушнице на мојим ушкама задрхте,/знам, ти си се помакао у мом срцу.
Андреј на студијама архитектуре у Београду. Виктор је још у Русији био пријатељ с Николајем Красновом. Архитектом. Он је по доласку у Југославију пуно радио: палата Министарства шума и руда у Београду, позориште Мањеж, Државни архив, зграда Банске државне управе на Цетињу… На зиду и фотографија младог Виктора: Виктор као боксер бели Арчи Мур.
Никад никог нисам ништа слушао у улици: оно пођи молим те за новине, цигарете, герму, шећер у коцкама, ималин… Али кад би госпођи Нини дошао угаљ сам бих га убацио у њихов подрум. Или уз помоћ неког од другара – Драган Вучинић, Томо Филиповски, Малиша Максимовић, Пећа Милатовић. Виктор је уредио наше велико двориште, добили смо тобоган, клацкалице, вртешку.
Засадио је кестенове испред вешернице у центар дворишта и гледао с балкона како расту. Рано је почело наше упоредно образовање: дечаци из Карађорђеве, Народних хероја, Вардарске, Вука Мићуновића. Волео је Виктор Пушкина, Блока, Гумиљова… и причао о Синделару, Замори, Меаци, Леонидасу, Женгелеру, Хитрецу, Моши Марјановића, Ивици Бек, Боброву, Нету, Вукасу, Бобеку…
У време Олимпијаде у Мелбурну, Аустралија 1956. причао је о полуфиналној утакмици Бугарска-СССР. Играли су се продужеци, Колев је довео Бугаре у вођство, 105. минут, изједначио је Едуард Стрељцев, 112. минут, Татушин је погодио у 116. минуту и победио СССР 2:1. О младом Едуарду Стрељцову бели Рус је причао са заносом комсомолца. Тако је и навијао за СССР у финалу против Југославије. Југославија: Раденковић, Кошћак, Радовић, Шантек, Спајић, Крстић, Шекуларац, Папец, Антић, Веселиновић, Мујић. СССР: Јашин, Башишкин, Осејников, Кузњецов, Баришњиков, Нето, Татушин, Исајев, Симоњан, Саљников, Илијин. Најбољи фудбалер млади Едуард Стрељцов није играо јер је био повређен. Победио је СССР са 1:0.
Виктор је имао апсолутно, фотографско памћење. Оно што прочита, усвојио је. Говорио је да петроградске улице пролазнике претварају у сенке: Сам сам јер се сабраћа инате/и речју и словом да ми сломе врат./Грађанин сам као што већ знате./И у том смислу демократа. И одсечно је рекао то је Пушкин. Одиграо би Јуродивог и заграде из Бориса Годунова: Народ: Цар, цар иде! (Излази цар из цркве, бољар испред њега дели просјацима милостињу. Бољари.) Јуродиви: Борисе, Борисе, Николицу вређају деца. Цар: Дајте му милостињу. Јуродиви: Заповеди да их закољу, као што си заклао малог царевића… Бољари: одлази лудаче! Ухватите ту луду! Цар: Оставите га на миру, моли се за мене, јадни Николице. (Одлази.) Јуродиви (за њим.): Не, не! Не може се молити за цара Ирода, Богородица то не допушта. И дечак Б.К. би нестао међу петроградским сенкама. Мозак трепери. И петроградским и московским… И сенкама града Н.
Лето 1960. и неке, седе дечаци на Зиду у Карађорђевој, ту је и Нина учитељица уличног театра, а Виктор у сандалама с дебелим ђоном маршира: Жил да бил на свете кадет/В красноју шапочку кадет бил одет. Па даље: Револуција је негде/чу кадет зачета,/али је капица још увек на глави кадета./Ко бубрег у лоју живели за кадетом кадет,/и отац кадета и кадетов прадеда./Подиже се једном неки силан ветар,/у парчиће раздра капицу кадета/и он остаде црн. Видећ га де шета,/вуци револуције прождраше кадета./Кад се будеш бавио политиком дете/не заборави причу о овом кадету. На Зиду Данило Киш, и ја с њим.
Ова је песма објављена на време вели Булгаков. Ал’ узалуд је одмарширао у децембру 1917. Владимир Мајаковски. Недељом, зими, после подне шверцао сам се на часове руског уз гимназијалку Оливеру Перовић. Какав леп сопран, говорила је Нина Булгаков и пустила би нам хорове Мусорског. Звуци из опере с грамофона с трубом. Донела га је Нина у Петроград из Одесе. Из Питера у град Н. Онда би нам послужила слатко од дуња у малом елегантном стаклу, али не могу да се сетим руске речи за то стакло. Заборавио сам али никад нећу заборавити песму Мија Раичевића Смрт малог Руса:
берући дивље крушке
са гране над реком
утопио се никита
мада горко плакала је
његова девојка
пуначка комсомолка
никита се није вратио
река и даље тече
крушка поново цвате
и компот је справљен
али га никита
пробати неће
никагда
ПС: Читати уз Деборину тему из филма Било једном у Америци: Енио Мариконе. Тај дар сам добио од песника М. Р.
Извор: Феномени
