Пише: Рик Баум
Превод: Журнал
Постоје вијести које се могу пронаћи на неочекиваним мјестима, које заслужују много већу пажњу и треба их чешће наводити.
Један такав чланак појавио се у „Њујорк тајмсу“ 10. децембра 2023. године под насловом „Куповина мира: Израелски план који је подржавао Хамас“.
Други чланак је објављен у организацији „Хадаса“, Женској ционистичкој организацији Америке, чија предсједница описује ционизам као „покрет за национално ослобођење јеврејског народа“. Јулско-августовско издање часописа „Хадаса“ из 2024. године садржи чланак под насловом „Игнорисано све док није било прекасно“. У њему стоји како су „вишекратна упозорења [од стране војних посматрачица] о могућој инфилтрацији Хамаса“ [прије 7. октобра] била „игнорисана“.
Читаоци чланка у „Њујорк тајмсу“ су обавијештени да је „катарска влада годинама слала милионе долара мјесечно у Појас Газе — новац који је помагао одржавање Хамасове владе“. Поред тога, и од значаја, „израелски премијер Бењамин Нетањаху не само да је толерисао те исплате, него их је подстицао“. (наглашено) Те исплате износиле су на „милијарде долара током отприлике деценије“. Додатно, исплате, „наводно тајне“, су „дуго биле познате и о њима се расправљало у медијима годинама“.
Без ове подршке, да ли би Хамас могао спровести акције које је извео 7. октобра 2023? Према чланку, Нетањаху је сваку сугестију да је намјеравао да ојача Хамас назвао „смијешном“.
Већина онога што је обухваћено причом указује на супротно.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Чланак описује пут у Катар, који је предузео шеф Мосада (израелске обавјештајне агенције) Дејвид Барнеа само неколико недјеља прије 7. октобра, при чему је упитан да ли Израел жели да исплате Хамасу наставе. Барнеин одговор је гласио у смислу да је „Израелска влада још увијек поздрављала новац из Дохе, [престонице Катара].“
Поднаслов чланка у „Њујорк тајмсу“ гласи „Премијер Нетањаху је ризиковао с јаким Хамасом (али не превише јаким) како би одржао мир и смањио притисак за палестинску државу.“ Ипак, према извјештају, „чак и док је израелска војска имала борбене планове зу случају инвазије Хамаса и аналитичари уочавали значајне терористичке вјежбе одмах преко границе у Гази, те исплате су биле настављене.“ (наглашено)
Наизглед хуманитарна средства из Катара, за која се претпостављало да имају „хуманитарне циљеве… сада израелски обавјештајци вјерују да су допринијела успјеху напада 7. октобра“, јер су омогућила да се дио тих средстава преусмјери „на војне операције“. И влада Бењамина Нетањахуа није знала за то? Да ли је вода мокра?
Наведен је разлог за дозволу подршке Хамасу :
„Још у децембру 2012, г. Нетањаху је изјавио познатом израелском новинару Дану Маргалиту да је важно одржати Хамас снажним као противтежу Палестинској управи на Западној обали. Г. Маргалит је у интервјуу рекао да му је Нетањаху тада рекао да ће два снажна ривала, укључујући Хамас, смањити притисак на њега да преговара ка палестинској држави.“
Репортери настављају: „Званичник из кабинета премијера изјавио је да г. Нетањаху никада није дао ту изјаву. Али премијер је током година износио ту идеју и другим људима.“Према чланку, Нетањаху је чак 2017. „лобирао у Вашингтону у име Катара… док су републиканци притискали за увођење финансијских санкција Катару због његове подршке Хамасу.“
Овај лобистички напор се догодио упркос томе што је 2016. тадашњи министар одбране Авигдор Либерман написао „тајни меморандум” Нетањахуу, упозоравајући да „Хамас полако развија своје војне способности за напад на Израел”, како наводе новинари „Њујорк тајмса”.
Подршка коју је израелска влада пружила Хамасу јасно представља типичну империјалистичку стратегију завади па владај. У овом случају, помаже се ривалу, чак и ако се сматра опасним, како би се ослабила снага другог ривала.
Подршка коју је израелска влада пружала Хамасу прије октобра 2023. године већ је била пријављивана у другим медијима. „Тајмс оф Израел“ је, знатно прије чланка у „Њујорк тајмсу“, објавио причу 8. октобра 2023, одмах након напада Хамаса, са насловом: „Годинама је Нетањаху подржавао Хамас. Сада нам је то експлодирало у лице.”
У том чланку, Нетањахуова „политика“ третирала је „терористичку групу као партнера“. Зашто? Према тексту, „циљ је био да се спречи [предсједник Палестинске управе Махмуд] Абас… у напредовању ка оснивању палестинске државе.” Као резултат тога, „Хамас је постао јачи.“
Да ли је израелска влада унапријед знала за напад 7. октобра?
Једно од кључних питања у вези са нападом Хамаса 7. октобра јесте да ли је израелска влада имала унапријед сазнања о нападу и није дјеловала како би га спријечила. Чланак у „Њујорк тајмсу“ наводи да су израелски лидери и „обавјештајни официри“ сматрали да Хамас „није заинтересован нити способан за напад великог обима“. Овај лист наводи да је ријеч о „неуспјесима у обавјештајном раду и другим погрешним процјенама“. Ипак, у истом чланку се наводи да је израелска војска „посједовала борбене планове за инвазију Хамаса и да су аналитичари уочили значајне терористичке вјежбе одмах преко границе у Гази“.
Детаљи о тим сазнањима унапријед наводе се у чланку из магазина „Хадаса“. Овај текст описује младе жене које су као дио Израелских одбрамбених снага у оквиру борбеног обавјештајног корпуса радиле као посматрачи, „надзирући израелску границу са Газом“ из базе која се налазила на удаљености нешто више од километар од границе.
Иако су биле обучене за употребу ватреног оружја, биле су ненаоружане због ранијих инцидената у којима су неки посматрачи починили самоубиство.
Тог 7. октобра, многи у тој бази су погинули, укључујући 15 ненаоружаних посматрачица, док их је седам одведено у Газу као заробљенице.
Пријеже 7. октобра, посматрачи су: „више пута обавијестили своје надређене да се чини да Хамас планира напад који ће вјероватно укључивати пробој преко граничне ограде…Још у мају 2023. године…свједочили су дијелу велике, цјелодневне вјежбе Хамаса која је највјероватније послужила као припрема за напад 7. октобра.”
Једна од посматрачица видјела је, како је новинар парафразира, „многе Палестинце како прилазе граничној огради са картама, испитујући подручје и копајући рупе“, али су јој њени надређени рекли да су то пољопривредници и да не брине.
Мјесецима прије напада, друга посматрачица је описала како су се тренинзи с једном седмично повећали на готово непрекидне и да су, како је парафразирано, „укључивали вожњу тенкова и чак прелазак границе у Израел“.
Када је портпарол Израелских одбрамбених снага (ИДФ) упитан зашто „упозорења посматрача“ нису „усвојена“, ова особа је одговорила: „Питања ове врсте биће размотрена у каснијој фази.“
У чланку се наводе разлози за игнорисање упозорења посматрачица, укључујући полне предрасуде у израелској војсци и њихов низак чин. Једна посматрачица објашњава:
„Биле смо дјевојке од 18 и 19 година. Иако смо одлично познавале цијело подручје и могле о њему причати и у сну, нисмо имале довољан чин, па нас нису слушали. Вољели су да нас омаловажавају. Нисам била изненађена.“
Могу ли постојати и други разлози који нису наведени у чланку? Може ли бити да је неко желио да напад Хамаса послужи као изговор за уништавање и масовна убиства којима би Израел потпуно преузео контролу над остатком палестинске територије у Појасу Газе и на Западној обали? Је ли рат покушај остварења снова о Великом Израелу (који укључује и јужни Либан) које су имали неки од оснивача Израела?
Напомене:
1. Чланак у „Политико“ од 21. новембра 2023. цитира бившег израелског премијера Ехуда Олмерта који каже: „У посљедњих 15 година, Израел је учинио све да ослаби Палестинску управу и ојача Хамас. Газа је била на ивици колапса јер нису имали ресурсе, нису имали новац, а Палестинска управа је одбијала да им да било каква средства. Биби [Нетањаху] их је спасио. Биби је направио договор са Катаром, и почели су да шаљу милионе долара у Газу.”
Други чланак у „Политико“ указује: „Најинкриминишуће је то што је сам Нетањаху 2019. на конференцији странке Ликуд рекао: „Свако ко жели да спријечи оснивање палестинске државе треба да подржи јачање Хамаса.”
2. Чланак у магазину „Хадаса“ наводи да жене у ИДФ „чине 45 одсто нижих официрских положаја“, који се смањују на око „20 процената на нивоу поручника“, те их је све мање и мање на вишим официрским позицијама. Другим ријечима, жене генерално нису равноправне у ИДФ-у. Међутим, након 7. октобра, „значајно се повећао број жена које се пријављују у борбене јединице.“ Упркос томе, посматрачи још увијек немају оружје, а хијерархија у војсци остаје иста.
3. Бен-Гурион је у Википедији описан као „примарни национални оснивач Државе Израел и њен први премијер“. У књизи „Рођење Израела“, коју је објавила Пантхеон Букс 1987, аутор Симха Флапан, посвећени социјалистички циониста, наводи на стр. 31: „Бен-Гурион је увијек сматрао подјелу као први корак ка јеврејској држави у цијелој Палестини, укључујући Трансиорданију, Голанску висораван и јужни Либан.”
Рик Баум предаје политичке науке на Градском колеџу у Сан Франциску. Члан је синдиката AFT 2121.
Извор: CounterPunch
