Пише: Ненад Радичевић
Да су се Европљани питали, нарочито у Западној Европи, председничка трка између актуелне потпредседнице Камале Харис и бившег републиканског председника Доналда Трампа уопште не би била до краја неизвесна. Према истраживању које су у октобру урадиле агенција за сондажу јавног мњења Галуп и Новус, за Харисову би у Западној Европу гласали 69 одсто бирача, а тек 16 одсто за Трампа, док би тај однос у Источној Европи био 46 према 36 одсто.
Трамп би највише гласова добио у Србији (59,1 одсто), а следи Мађарска (49,1), Бугарска (48,9), Казахстан (44,1) и Словенија (43,4). Харисова би највише гласова добила у Данској (85,1 одсто), Финској (81,8), Шведској (81,1), Норвешкој (80,7) и Холандији (73,7).
И док је већина Европљана, а нарочито европски водећи политичари и медији, јавно прижељкивали да се у Овални кабинет први пут усели жена, у европским политичким, безбедносним и академским круговима упадљиво изостаје признање нечег што се чини очигледним. А то је оцена да је Џозеф Бајден највероватније последњи трансатлантски председник САД за поприлично дуг предстојећи период времена. Бар онакав трансатлантски председник на каквог је Европа навикла већ деценијама.
Укратко, без обзира на исход избора, Европљани могу да се опросте од вишедеценијског времена трансатлантског јединства и америчког брижног тетошења Европе, како безбедносно-одбрамбеног, тако и политичко-економског.
Трансатлантизам, евроатлантизам или најкраће атлантизам теоретичари дефинишу као идеологију која заговара блиску сарадњу и одбрану заједничких вредности у вези са политичким, економским и одбрамбеним питањима између Северне Америке – САД и Канаде – и Европе. НАТО алијанса и Маршалов план о послератној обнови Европе су највећи симболи и производи тог атлантизма, који је деценијама сматран неупитним у политичкој, економској, финансијској, стратегијској, безбедносној па чак и културној сарадњи Америке и Европе.
И док су критичари атлантизма сматрали да је у овом односу Европа постала „слушкиња Америке“, већина европских политичара је у атлантизму видела, не само амерички нуклеарни кишобран над Европом, већ и одбрану либералне демократије и прогресивних вредности и отвореног друштва.
Фокус на Азији
Иако се фокус спољне и одбрамбене политике САД још у време председниковања Барака Обаме померио са Европе на Азију, тек Трамповим уласком у Белу кућу европске чланице НАТО-а су схватиле да не могу више да рачунају на обилату америчку војну заштиту и сарадњу.
Због тога је и протеклих месеци страх од Трамповог повратка у Белу кућу био толико евидентан у Европској унији, премда је свима јасно да Трамп тешко да ће моћи да повуче САД из НАТО-а и тиме растури Алијансу. Ипак, његова претња да не би бранио европске савезнике већ да би чак подстакао Путина да их нападне, уколико не плате довољно за своју одбрану, запрепастила је многе широм Европе. Штавише, најава да ће завршити рат у Украјини „за 24 часа“, улива страх Европљанима да ће одбрану Украјине препустити Европи и њеним финансијским и скромним војним ресурсима.
У страху од могућег другог Трампов мандата, унутар немачке владе је између неколико ресора чак формирана својеврсна неформална кризна група за расправу о томе како би Трампова победа утицала на Немачку и како би требао Берлин да реагује. Забринутост је само појачана када је Трамп за свог потпредседника изабрао Џејмса Дејвида Ванса, који је исказивао крајње неповерење према НАТО-у, Украјини али и глобализацији.
Бројним европским лидерима је Трамп толико неприхватљив да су отворено прижељкивали победу Харисове, сматрајући је предвидљивијом од Трампа те да је већа вероватноћа да ће се држати либералног интернационалистичког курса. Тиме су они занемарили чињеницу да је Камала Харис много више оријентисана на Азију, јер је она нова генерација у америчкој Демократској странци која има сасвим другачије спољнополитичке приоритете.
Чак и експерти, који сматрају да Харисова „у већини аспеката представљала континуитет са Бајденовом политиком“, указују да следе промене.
„Али чак и победа Харисове не би спасила Европљане од тешких избора око тога како да подрже Украјину, или промене постепено удаљавање Америке од Европе – иако би то могло привремено да буде успорено“, навели су стручњаци Центра за европску реформу.
Обама је започео амерички спољнополитички и безбедносни преокрет са Европе на Азију, а Харис би то само интензивирала. Европљани се добрим делом надају да би Харисова следила оно што су од ње чули прошлог фебруара на Минхенској безбедносној конференцији када је посвећеност Вашингтона својим НАТО савезницима назвала „гвозденим“. Није немогуће да то и даље чују, али тешко да ће осетити размере тих атлантистичких потеза из времена Бајденовог мандата.
Последњи атлантски председник САД
Оно због чега је убедљива већина осталих лидера ЕУ и НАТО-а захвална Бајдену јесте то што Европу није препустио њиховој војној неспремности и амбицијама Владимира Путина, већ је био посвећени атлантиста, који као у време Хладног рата и непосредно после њега верује у то да је Европи потребна америчка заштита, као и да је неопходно да САД улажу у савезнике и партнерства.
Та захвалност се видела и у Француској у току обележавања 80. годишњице савезничког искрцавања у Нормандију, иако Бајден и Емануел Макрон немају исте ставове о бројним геополитичким изазовима, од питања протекционизма и заштите зелене индустрије, нарочито кроз субвенционисање производње електричних аутомобила, преко економског хладног рата САД и Кине, до тога како би требало да се заврши рат у Украјини као и вишедеценијски блискоисточни конфликт.
Бајдена ће у Европи памтити по томе што је повећао бројност америчких снага у Европи, подржао проширење НАТО-а на Финску и Шведску, преусмерио 107 милијарди долара америчког новца за оружје и помоћ Украјини, а на крају не само одобрио да НАТО у Немачкој отвори базу задужену за Украјину, већ и да за две године у Немачкој буду распоређене америчке ракете дугог домета, укључујући ракете „томахавк“ и хиперсонично оружје са ширим спектром деловања.
Овај последњи потез, не само што је представљао најзначајније америчко војно-техничко распоређивање на европском континенту од Хладног рата, већ представља јасну поруку Русији послату у хладноратовском стилу. Поруку да ће САД штитити суверенитет и територијални интегритет европских савезника.
Добро упућенима је, пак, сасвим јасно да је Бајден вероватно последњи такав атлантиста у Белој кући којем је, како пише некадашњи портпарол и заменик помоћника генералног секретара алијансе Џејми Шеј, „НАТО део његовог политичког ДНК“. Више од пола века његове политичке каријере засновано је, између осталог, на трансантлатистичким идејама и окупљањима, што се не може рећи не само за Трампа већ и за Харисову. Због тога је ово крај једне трансатлантске ере.
Како је Шеј оценио у јулу, евентуална победа Харисове, „даће Европљанима више времена и простора да продишу док се више ослањају на сопствене снаге, али то неће преокренути процес“.
С тим је сагласан и холандски безбедносни експерт Паул ван Хауфт који указује да не би требало да допусте да им пропадне та прилика и да је Бајденова администрација „вероватно последњи дах трансатлантизма после Другог светског рата“.
„Будућност ће захтевати од Европљана да у великој мери сносе трошкове за сопствену безбедност, како због сопствених интереса, тако и са циљем да сачувају трансатлантске односе“, истиче он.
Стратешка аутономија ЕУ
Због краја те ере, многе европске земље покушавају да „купе осигурање“ тако што наједном купују скупе америчке војне системе и борбене авионе. То чине, како мање земље, као Литванија и Чешка, тако и оне веће, као Немачка и Пољска.
У овом својеврсном сумраку атлантизма, расположење владајућих европских политичара је вероватно најбоље сумирала немачка шефица дипломатије Аналена Бербок кад је рекла да је ово лекција за Европу која ће морати да се мање ослања на САД и да појача сопствену сарадњу у области одбране, што је процес који је знатно убрзан од Путинове инвазије на Украјину.
Ту је по ко зна који пут у последњих осам година васкрсла идеја о европској стратешкој аутономији, што је незаобилазна тема кадгод се последњих година појави ситуација у којој Европска унија схвати да не може да се ослони на своје савезнике и партнере, како на глобалном тржишту, тако и у сфери политике и безбедности.
Идеју стратешке аутономије највише заговара Макрон, који је у својим недавним говорима и интервјуима апокалиптично упозоравао на рањивост Европе у смислу њених вредности, демократије и Европе као идеје, поручивши да Европа мора да се брани од унутрашњих и спољашњих претњи, као и од политичких партија које желе да оспоравају суштинску архитектуру ЕУ. Нешто мање је помињао европску аутономију од америчке војне заштите, али он њу већ дуже време заговара, чему се годинама противе немачки канцелари.
Заправо многима у Европи, а нарочито немачком канцелару, тешко је да прихвате неколико чињеница. Да је послератним мултилатералним институцијама, као што су УН, НАТО, ММФ и Светска банка неопходна модернизација те да се мора преиспитати увереност Запада да је падом Берлинског зида победила и западна визија света.
САД нису спремне за то, јер се окрећу Азији и хладном рату са Кином. Европа ни не помишља на ту врсту модернизације, јер се плаши да би је то финансијски урушило. Ту се долази до парадокса да је Европа у јединственој прилици да се избори за стратешку аутономију јер је Америка мало заинтересована за њу, али да то не сме и нема јединствен став.
Успостављање позиције комесара за одбрану у будућој Европској комисији чини се као корак ка европској колективној одбрани и стратешкој аутономији, али засад нема назнака да многе државе чланице ЕУ желе и наредне кораке, сматрајући да је одбрана национално и суверено питање а не питање одлуке неког бриселског бирократе.
„Без обзира ко победи на америчким изборима, Европа мора да се припреми за оно што следи. Припрема почиње прихватањем низа чињеница, почевши од опадајуће економске тежине ЕУ у свету, смањене војне тежине Уније у тренутку када је безбедност кључна, и географске изолованости од центра светске економије и америчких интереса – Индо-Пацифика“, истиче Алисија Гарсија Херера, једна од водећих европских економских стручњака. „Само ако се ове премисе прихвате, ЕУ може напредовати у изградњи стратешке аутономије која јој је потребна“.
Извор: Нови Магазин
