Пише: Реј Мекговерн
Превод: Журнал
Бивши и будући предсједник Сједињених Држава разговарао је са Владимиром Путином у четвртак! Барем је тако данас објавио „Вашингтон пост“.
У веома детаљном извјештају, „Пост“ је написао:
„Током позива, који је Трамп обавио из свог одмаралишта на Флориди, савјетовао је руског предсједника да не ескалира рат у Украјини и подсјетио га на значајно војно присуство Вашингтона у Европи, рекla је особа упозната са позивом, која је, као и други који су интервјуисани за ову причу, говорила под условом анонимности због осјетљивости теме.
Два човјека разговарала су о циљу мира на европском континенту, а Трамп је изразио интерес за наредне разговоре како би се „ускоро ријешио рат у Украјини,“ рекао је један од извора.“
Међутим, у понедјељак је Дмитриј Песков, Путинов портпарол, негирао да се тај разговор икада догодио.
Као реакцију, „Пост“ је био принуђен да објави:
„Песков је причу назвао ‘потпуно неистинитом’… ‘Ово је најочигледнији примјер квалитета информација које се сада објављују, понекад чак и у прилично поштованим публикацијама. Ово је потпуно неистинито. Ово је чиста измишљотина, ово је једноставно лажна информација,’ рекао је за руску новинску агенцију Интерфакс.“
Неко овдје не говори истину. „Пост“ је навео да има пет неименованих извора који потврђују позив и пружају детаљан опис онога што је наводно било тема разговора. Трамп до сада није ништа рекао о томе да ли се такав позив догодио. Али у понедјељак је објавио кратак видео снимак са Фокса на свом профилу на Трут Социјалу, у коме се приказују свјетски лидери са којима је до сада разговарао, а Путин није међу њима. Володимир Зеленски из Украјине јесте.
Дуго вријеме Чекања
Прошло је двије и по године од разговора између предсједника САД и Русије. Тај посљедњи разговор одржан је 12. фебруара 2022. и завршио се лоше — извјештај показује да није било простора за компромис, нити за „договор“ којим би се спријечио рат у Украјини. САД нису хтјеле промијенити свој став о уласку Украјине у НАТО; и повукле су се са претходног договора да неће постављати офанзивне пројектиле у Украјини. Руси су видјели да су њихови кључни национални безбједносни интереси угрожени, као што су САД имале основне интересе у спријечавању Кубе да 1962. године постави офанзивне пројектиле.
Према руском извјештају, Путин је јасно ставио до знања да Џо Бајден „није стварно разговарао о неширењу НАТО-а, нити о непостављању офанзивних система наоружања на територији Украјине“. Дванаест дана касније, Руси су започели оно што називају своја Специјална војна операција. Администрација Џоа Бајдена знала је да ће се то догодити. Нико други до генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, нехотице, открио је ту информацију током говора у Европском парламенту 7. септембра 2023. године:
„Путинов предуслов за то да не нападне Украјину био је: Без Украјине у НАТО-у. Ми смо то одбили. Зато је он кренуо у рат како би спријечио додатни НАТО утицај.“
Контекст: Читање Извјештаја
Кремљ је поставио извјештај са самита од 12. фебруара 2022. у контексту кључног телефонског разговора између Путина и Бајдена девет седмица раније, 7. децембра 2021. Тај виртуелни самит је договорен нагло, на Путинов хитни захтјев.
И тако се десило да је Бајден био код куће на одмору у Делаверу — без својих савјетника. Како се показало, он је наводно разматрао да пристајање да се не постављају офанзивни пројектили у Украјини има смисла, с обзиром на пријетњу коју је Путин видио у томе (и на чињеницу да су САД већ имале таква постројења у Румунији и Пољској).
Руски извјештај са тог телефонског разговора од 30. децембра 2021. навео је: „Џозеф Бајден је нагласио да Вашингтон нема намјеру да поставља офанзивне ударне пројектиле у Украјини.“ [Наглашено.]
Званичници Бајденове администрације, уз потпуну сарадњу медија блиских естаблишменту, успјели су да замагле и потисну овај кључни договор који је Бајден направио када је био, такорећи, „сам код куће“.
У јавности готово није било извјештавања ни коментара. Једини изузетак био је бивши амбасадор САД у Украјини, Џон Хербст, велики присталица Украјине, који је брзо и тихо одбацио извјештај као нешто што није ново.
Знаци отопљавања
Много воде је протекло Дњепром од фебруара 2022. Много од те воде биће дебело залеђено 20. јануара када Доналд Трамп преузме дужност. Међутим, већ постоје извјесни знаци наговјештаја отопљавања у односима између САД и Русије.
У четвртак је Путин јавно честитао Трампу на побједи, хвалећи његову „мушку“ реакцију на покушај атентата у Пенсилванији. У недјељу је Песков, портпарол Кремља, у интервјуу изјавио да постоје „позитивни“ знаци за побољшање односа под Трамповим предсједништвом.
„Трамп је током кампање говорио како све посматра кроз призму договора, те да може направити договор који ће све довести до мира. Барем говори о миру, а не о конфронтацији и жељи да се нанесе стратешки пораз Русији,“ рекао је Песков.
Умирујући очекивања, Путин је на конференцији у Сочију 7. новембра на Валдају одговорио опрезно на питање о томе шта очекује од друге Трампове администрације. На питање шта сада очекује, Путин је одговорио: „Не знам шта ће се десити. Немам појма.“
Што се тиче Украјине, ништа добро се неће десити док Бајден/Блинкен/Саливан не буду могли признати да оно што говоре већ годину и по дана није истина. Путин није „већ изгубио“. Управо супротно. И његови услови су одговарајуће чврсти. На тој основи, и само на тој основи, биће спреман „да се договара.“
Америчка „изузетност”
Бајден је често цитирао став бивше државне секретарке Медлин Олбрајт, која је често истицала увјерење да САД нису само „изузетне“, већ и „незамјењиве“. Изгледа да Бајден и његови сљедбеници, посебно државни секретар Ентони Блинкен, заиста вјерују у то.
Оно што су многи посматрачи одавно заборавили је да је Путин позвао Барака Обаму да размотри тај концепт — управо у тренутку када је постојала нада за повећање међусобног повјерења. Путин је о свему томе објавио чланак у „Њујорк тајмсу” 12. септембра 2013.
Укратко, Путин је убиједио Сирију да дозволи да њено хемијско оружје буде уништено под надзором Уједињених нација, и тиме спасио Обаму од потребе за интервенцијом када је Обама пристао.
Касније је Обама признао да су сви његови савјетници инсистирали на томе да мора повести рат против Сирије због хемијског напада у близини Дамаска током тамошњег грађанског рата. Била је то „лажна застава“, и он је то осјетио. Обама је оклијевао да започне још један отворени рат — овај пут против Сирије. Испричао је добар дио ове приче Џефрију Голдбергу из „Атлантика”.
Сиријско хемијско оружје је уништено и рат је избјегнут. И не само то. Могућности за растуће повјерење су осјетно порасле, само да би биле уништене када су помоћница државног секретара Викторија Нуланд и њени савезници извршили државни удар у Кијеву само шест мјесеци касније.
Ево посљедњег пасуса из Путиновог текста у „Њујорк тајмсу” од 12. септембра 2013. Како ћемо видјети, постоје јасни одјеци овога у Путиновом говору у петак на Валдају, 11 година касније:
„Мој радни и лични однос с предсједником Обамом обиљежен је растућим повјерењем. Цијеним то. Пажљиво сам проучио његово обраћање нацији у уторак. И радије се не бих сложио са његовим ставом о америчкој изузетности, у коме наводи да је политика Сједињених Држава ‘оно што Америку чини другачијом. То је оно што нас чини изузетнима’. Изузетно је опасно подстицати људе да себе доживљавају као изузетне, без обзира на мотив. Постоје велике и мале земље, богате и сиромашне, оне са дугом демократском традицијом и оне које тек траже свој пут ка демократији. Њихове политике се такође разликују. Сви смо различити, али када тражимо Божији благослов, не смијемо заборавити да нас је Бог створио једнаким.”
Валдајска порука
Постоји ли шанса за оживљавање овог „раста повјерења” од прије 11 година?
У свом излагању на Валдају у петак, Путин је јасно ставио до знања шта ће нова међународна ситуација — нова равнотежа моћи — сада захтијевати, нарочито с обзиром на то да веома велики дио свијета већ припада БРИКС-у и да је супротстављен „бијелој“ западној мањини.
Путинове ријечи од петка су данас подједнако интересантне као и његов чланак у „Њујорк тајмсу“ од прије 11 година:
„Западноцентрични свијет усвојио је одређене клишее и стереотипе у вези са глобалном хијерархијом. Постоји наводно развијени свијет, прогресивно друштво и нека универзална цивилизација којој сви треба да теже — док су на другом крају назадне, нецивилизоване нације, варвари. Њихов задатак је да беспоговорно слушају оно што им се каже споља и да поступају по упутствима оних који су наводно супериорнији у овој цивилизацијској хијерархији.
Јасно је да овај концепт одговара грубом колонијалном приступу, за експлоатацију глобалне већине. Проблем је што се ова, у основи расистичка идеологија, укоријенила у свијести многих, стварајући озбиљну менталну препреку за свеукупни хармоничан раст. Модерни свијет не толерише ни ароганцију ни насумично занемаривање других само зато што су другачији. За изградњу нормалних односа, прије свега, потребно је саслушати другу страну и покушати разумјети њихову логику и културну позадину, умјесто да очекујемо да мисле и дјелују онако како ми мислимо да требају на основу наших увјерења о њима. У супротном, комуникација се претвара у размјену клишеа и етикета, а политика у разговор глувих.“
Могуће је надати се да, бар по питању Украјине, разговори између САД и Русије могу брзо да се помјере од клишеа и етикета, како би се зауставило убијање. Међусобно повјерење је такође могуће, али ће бити потребно неко вријеме да се поново изгради.
Можда би могло помоћи да се присјетимо како је замало дошло до тога прије само 13 година.
Реј Мекговерн ради за Tell the Word, издавачко крило екуменске Цркве Спаситеља у централном дијелу Вашингтона. Током својих 27 година као аналитичар ЦИА-е, водио је Одсјек за совјетску спољну политику и спроводио јутарња брифинговања у оквиру Дневног извјештаја за предсједника. У пензији је кооснивач организације Ветерани обавјештајне службе за разум (Veteran Intelligence Professionals for Sanity, VIPS).
Извор: Consortiumnews
