Пише: Вера Дидановић
Знамо шта следи, већ је виђено: затрпавање, заташкавање, релативизација одговорности, скретање пажње, спиновање, застрашивање, бесомучна пропаганда, поткупљивање новим траншама нашег новца, новим обећањима…
И тако све док трагична смрт 14 људи и борба за живот њих још троје, унакажених падом неодговорно третиране надстрешнице новосадске железничке станице, не постану само приватни проблем породица, корисних за разне злоупотребе.
Чак и то је већ виђено: зар није сликање председника Србије Александра Вучића поред гробова двоје деце и њиховог деде, током обележавања „прве суботе“ након погибије, традиционално резервисане за најближу родбину, заправо, сасвим логичан потез након довођења очева погинулих у масакру у Дубони на прошлогодишњи предизборни скуп СНС-а?
Могло би се, ипак, испоставити да није баш све исто као у случајевима досадашњих заташканих трагедија, за које нико није одговарао, колико год Ана Брнабић покушавала да нас увери у супротно. Али се разлике које постоје неће испољити саме од себе, нарочито кад се вешто заташкавају.
Поруке напредњацима
А разлику не чини само (закаснела) оставка једног министра, Горана Весића и најава нових сличних потеза – који, упркос порукама са Главног одбора СНС-а, чак и не морају да се десе, уколико притисак јавности почне да јењава.
Новосадска трагедија пореметила је, међутим, саме темеље конструкције на којој почива култ личности Александра Вучића: на причу о великом „градитељу“ који мења Србију, сада се лепи злокобно подсећање на фушерај који убија, а углавном очајан квалитет напредњачких радова постаје уочљив и многима од оних који радије не виде очигледно.
Највише се то, наравно, осећа у директно погођеном Новом Саду – толико да је био неопходан Вучићев хитан излазак из улоге председника свих грађана и ноћни долазак у седиште странке у Новом Саду да, окружен са неколико редова телохранитеља, охрабри сопствене присталице и увери их да напредњачка кула није почела да се руши.
Иста порука, само са ширим планираним дометом, одаслата је, потом, са хитне седнице Главног одбора СНС-а: странка је јака, чланство је од ње много добило, толико да је потребно чак и упозорење о неопходности обуздавања потребе да се богатство јавно прикаже („Бобане, одвратне су ти слике из Дубровника“).
Вучић, наиме, добро зна оно што други често заборављају, иако се лепо видело на контрамитингу СНС 26. маја прошле године: не само да ни уз изузетно јаке притиске тада није успео да из целе Србије у Београд доведе ни приближно онолико људи колико се самоиницијативно окупљало у протестима подстакнутим масакрима у „Рибникару“, Дубони и Малом Орашју, већ је добар део путника напредњачких аутобуса тада запуцао преко Бранковог моста ка паркинзима знатно пре него што им се председник обратио. Слика је била упечатљива, а поука јасна – значајан део његових гласачких присталица спреман је да му, на уверљив знак слабости, окрене леђа.
Репресија и подметачине
Зато ојачавање страначке машинерије није могло да чека завршетак акције гашења беса који је преплавио чак и традиционално мирне Новосађане. А можда, чак, није било ни нарочите потребе: методе деловања у случају бунта власт је проверила безброј пута, само их је ваљало прилагодити конкретном поводу и појачати интензитет.
Посезање за репресијом и разним облицима подметачина могло се, зато, очекивати и пре почетка новосадског митинга прошле среде, када је тихи гнев вероватно највећег броја икада окупљених грађана у том граду, остао у сенци трочасовног иживљавања над Градском кућом у коме су, како се сумња, учествовали првенствено „убачени елементи“, навијачког и другог сличног порекла.
Осим од батинашких група и других традиционалних помагача распоређених по медијима и институцијама, помоћ у изласку из кризе напредњацима, међутим, стиже и из наизглед неочекиваног правца: недопустива неснађеност опозиције, али и нереална очекивања и слаба политичка писменост грађана делују као идеалан коктел за анестезирање отпора.
Критикована због тога што за новосадски протест није обезбедила редарску службу, опозиција је за београдски скуп тај пропуст исправила, али је зато успела да пошаље гомилу збуњујућих порука које је тешко и препричати, а камоли разумети: од померања датума заказивања скупа са првобитно одабране среде на понедељак (вероватно под утицајем гунђања на друштвеним мрежама), преко давања новог рока за испуњавање захтева који су у Новом Саду већ били орочени и ништа се није десило, до планиране предаје захтева не зна се коме у згради за коју се, међутим, зна да је празна (Председништво у празничном дану). О јавним сукобима (Миран Погачар – београдске странке, Александар Јовановић Ћута – ССП) да не говоримо.
Радикализација
Истовремено, друштвене мреже преплавили су захтеви за радикализацију протеста, без јасне идеје шта би то могло да значи. Упад у неку зграду и онда шта? Опкољавање неке зграде (Председништво, Влада) и чекање да њен станар/станари ураде шта? Постиде се и повуку се? Можда уз претходни „прелазак полиције на страну народа“? И све то упркос чињеници да нема ни наговештаја обједињавања безброј појединачних протеста (од просветара до пољопривредника) у јединствену снагу која би захтевала промене, а идеје о генералном штрајку и другим облицима грађанског отпора чинило реалним.
Није било превише давно, али изгледа да је потребно и подсећање да ни 5. октобра 2000. власт Слободана Милошевића, у којој је учествовао и Александар Вучић у својој природној, радикалској кожи, није пала у једном дану, због масовног грађанског протеста. Десило се то на изборима, а грађани су „само“ на улицама бранили победу уједињене опозиције. Чињеница да полиција и војска нису употребљене за одбрану црвено-црне владајуће коалиције била је, такође, последица изборним резултатом потврђене промене односа снага. О постојању међународне подршке изборном победнику да не говоримо.
Све то, наравно, не значи да су протести потпуно бесмислени онда кад нема изборне победе коју ваља бранити на улици или кад број окупљених не одговара очекивањима, као што се десило у понедељак у Београду. Протести су део широке слагалице потеза који могу довести до жељеног резултата, њима се врши притисак, шири се свест о постојећем проблему, исказује солидарност, оснажује воља, појачава порука…
Чак и протести одржавани последњих година, иако у моментима очајања критичког дела јавности, какав је данашњи, делују као потпуно промашени, донели су неке резултате, које је уредно пописао и прокоментарисао Александар Ивковић, уредник на порталу Еуропеан Wестерн Балканс: од 2020. до данас, протести су, наводи, довели до укидања полицијског часа, одлагања пројекта Јадар бар неколико година, оставке Бранка Ружића (посредно), оставке Горана Весића (посредно), значајних парламентарних уступака опозицији у мају 2023. (поништени кад је власт дошла до ваздуха), расписивања нових избора у Београду 2024. (опозиција се ту распала, али то је већ друга прича), а власт је принуђена и да се повуче неколико корака уназад у промоцији пројекта Јадар 2024. (шта ће даље бити са тим, нарочито сада, видећемо).
„Неко ће рећи да је листа постигнућа прескромна, ја бих рекао да је углавном реална. Можда је уз неку бољу стратегију могло да се постигне нешто више, али не значајно више. Протести пре 2020. су се мање-више сводили на захтев ‘Вучићу, одлази’ што је, наравно, било нереално“, сматра Ивковић. Људи су, додаје, незадовољни зато што сваки пут очекују нови 5. октобар, што је догађај који се дешава једном у генерацији.
Антипартизам
Кад смо код фасцинације Петим октобром, ваљало би имати у виду још нешто: иако су провладини медији и тада сатанизовали опозицију, није постојало уверење (илузија) јавности да су политичке промене могуће без политичких партија. Ту „грешку“ исправили су пропагандисти и ботови садашње власти, радећи на ширењу антипартизма – коме је и опозиција дала огроман допринос својим погрешним одлукама, недоследношћу, саможивошћу, недостатком визије и храбрости, атомизирањем које се наставља. Резултат је масовни став „нећемо политичаре“ (са наставком „сви су исти“) и последично повлачење опозиције у други план.
Све то морало би да се промени јасном реформом опозиције, након чега би процес враћања поверења у партије могао да почне. А тек тада биће могуће радити на обједињавању свих друштвених снага, у које спадају разни покрети, синдикати, професионална удружења – што је предуслов за промену власти за чији добар део припадника би губитак функције могао бити пут ка губитку слободе.
До тада, све ће бити исто. Можда ће се и одржати скупштинска седница, што ће бити иницијатива опозиције у случају неиспуњавања захтева изнетих на протесту (оставке премијера Милоша Вучевића и градоначелника Новог Сада Милана Ђурића, кривична одговорност за пад надстрешнице, објављивање свих тајних уговора о реконструкцији станице и ванредна контрола свих инфраструктурних пројеката започетих или рађених у последњих десет година). Јасно је, међутим, да скупштинска расправа у постојећим условима не може донети суштинску промену, баш као што промену неће значити ни замена једног подобног функционера другим истим таквим.
Вучић ће, зато, наставити да сеири („добро сам проценио да ће протест бити неуспешан, нек се концентришу и понуде планове и програме“), јавност ће се додатно наљутити и разочарати у опозицију, а Србија ће се суочавати са новим катастрофама, као неизбежним последицама корупције, бахатости и нестручности која је постала правило. Новосадске жртве оплакиваће породице, исто као и оне које тек следе.
Извор: Радар