Пише: Сем Розентал
Превод: Журнал
Након што је извојевао повратничку побједу против Камале Харис, Доналд Трамп је већ објавио низ именовања у својој администрацији. У поређењу са другим изабраним предсједницима, па и са својим првим мандатом, Трамп је испред уобичајеног временског оквира за објављивање ових именовања, што посматрачима пружа ранији увид у то како би друга Трампова администрација могла функционисати, како у домаћој тако и у спољној политици.
На пољу спољне политике, Трамп ће наслиједити неколико великих међународних криза и тензија које Џо Бајден није успио да ријеши током свог мандата, а међу њима се посебно истичу израелски геноцид у Гази, рат Русије у Украјини и ескалирајуће ривалство између САД и Кине око Тајвана. Трамп је већ именовао неколико високопрофилних чланова кабинета који ће обликовати велики дио његове спољне политике и потенцијално надгледати исход ових конфликата.
Марк Рубио, сенатор из Флориде, добио је жељено мјесто државног секретара. Рубио је познат као оштри противник Кине, који је недавно предводио напад на TikTok и друге технолошке компаније са сједиштем у Кини, што се добро уклапа у Трампово обећање да ће наметнути 60 одсто царине на сву робу из Кине. Поред економског ратовања, Рубио је Кину назвао „пријетњом која ће обиљежити овај вијек” и више пута се усмјерио на познате тачке притиска у односима САД-Кина, укључујући статус Тајвана.
Рубио — унук кубанских имиграната који су се преселили у САД прије Кубанске револуције, али су из даљине мрзили Фидела Кастра — је тврдокорни анти-комуниста који је жестоко заговарао нелегитимност актуелних власти на Куби и у Венецуели и подржавао разорне санкције против обје земље. Године 2020, Рубио се састао са венецуеланским опозиционим политичарем Хуаном Гваидом, који је 2019. предводио неславни покушај државног удара у Венецуели. Рубио већ дуго исказује антипатију према љевичарским лидерима у Латинској Америци (и истовремено подржава десничарске), што би могло знатно преусмјерити приоритете спољне политике САД на јужној хемисфери.
Рубиов агресивни став према Кини без сумње ће појачати Трампов новоименовани савјетник за националну безбједност, Мајк Волц, који тренутно обавља функцију представника у Конгресу из Флориде. Волц је своју антикомунистичку реторику усмјерио још даље од Рубија, тврдећи да рат у Украјини представља позив на буђење да треба „наоружати Тајван САДА, прије него што буде касно.” САД, наравно, већ обезбјеђују Тајвану значајно оружје и војну опрему, па би Волцове коментаре требало разумјети као позив на додатно „звечкање оружјем” према Кини, са Тајваном као погодним противником. Рубио и Волц јасно се надају да ће сукоб који је Волц назвао „хладним ратом” са Кином ескалирати под новом Трамповом администрацијом.
Трампов, можда, најизненађујући избор до сада био је његов кандидат за секретара одбране. Трамп је током свог првог мандата често био у сукобу са именованим функционерима у Министарству одбране, а његови чешће конвенционални кандидати из републиканског естаблишмента понекад су сузбијали његове екстремније импулсе због своје неспремности да спроводе његове најрадикалније наредбе. За свој други мандат, у очигледном покушају да обезбиједи погодније руководство у Пентагону, Трамп је за секретара одбране предложио Пита Хегсета, водитеља Фокс Њуза који је служио у Авганистану и у заливу Гвантанамо на Куби.
Током свог рада на Фокс Њузу, Хегсет је постао познат по заговарању благонаклоне политике према војном особљу које је у иностранству починило ратне злочине током службе. Хегсет нема никаквог искуства у владиним институцијама, нити је обављао било какву командну улогу у америчкој војсци, што га чини различитим од сваког секретара одбране барем од средине 20. вијека. Његова примарна квалификација можда је Трампово одобравање његових способности као телевизијског презентера, способног да постане ново јавно лице империје.
Тешко је предвидјети како би Хегсет — као неко без искуства у креирању политика — могао да води Министарство одбране са својих скоро 3 милиона запослених и буџетом од 850 милијарди долара. Он јасно изражава жељу да америчке трупе дјелују без ограничења или страха од посљедица, а рекао је и да вјерује да жене не би требале служити у борбеним улогама у војсци. Такође је отворено критиковао иницијативе за разноликост у војсци. Током Трамповог претходног мандата, охрабрио је тадашњег предсједника да бомбардује споменике културе у Ирану. Као шеф Министарства одбране, могао би се фокусирати на „чишћење у кући“, покушавајући да реорганизује војску у хомогенију, отворено мушки доминантну институцију, с још мање обзира према међународном праву и снажнијим вјеровањем у америчку супериорност.
Хегсет није једини Трампов избор у сфери спољне политике који је узнемирио вашингтонске посматраче. Трамп је такође ове седмице најавио да ће номиновати Тулси Габард за директорку националне обавјештајне службе. Габард, која је била кандидаткиња на демократским предсједничким изборима 2020. године, у међувремену је изградила имиџ независног бунтовника који је напустио Демократску странку, подржао Трампа и придружио се Републиканској странци. Позиција директора националне обавјештајне службе, која надгледа цијелу обавјештајну заједницу САД-а, веома је осјетљива са становишта америчких обавјештајних тајни и операција.
Избор Габард изненадио је неке коментаторе спољне политике, јер је посљедњих година одржавала састанке са страним лидерима које већина безбједносног естаблишмента САД-а сматра антагонистима геополитичким интересима САД. То укључује састанак 2017. године са предсједником Сирије Башаром ал-Асадом, након којег је Габард описала Асада као „непријатеља Сједињених Држава“. Габард је такође била гласни критичар укључености САД-а у рат у Украјини, тврдећи да одговорност за рат дјелимично лежи на предсједнику Бајдену, који је могао избјећи сукоб тиме што би затворио могућност да Украјина уђе у НАТО.
Габард је такође често користила антимуслиманску реторику, понављајући десничарске ставове о „радикалној исламској идеологији“ који се често користе за оправдавање криминализације и надзора над муслиманским заједницама. Њени директни напади на ислам помогли су јој да добије наступе на Фокс Њузу и другим десничарским медијима још за вријеме администрације Барака Обаме, што јој је помогло да изгради кредибилитет на тој страни политичког спектра. Њени погрдни коментари о исламу само су се интензивирали како су протести против израелског рата у Гази почели широм САД. Она је студентске демонстранте назвала „марионетама“ „радикалне исламске организације“, став који је усаглашен са већином садашње Републиканске странке (и значајним дијелом Демократске странке такође).
Иако ће избор Габард за директорку националне обавјештајне службе готово сигурно иритирати традиционалисте у сфери спољне политике, вјероватно у обје странке, њени неконвенционални ставови о улози САД-а у иностранству могли би наићи на бољи пријем у изолационистичким дијеловима Трампове администрације. Како ће њен скептицизам према америчком интервенционизму у иностранству бити усклађен (или не) са ратоборним ставовима Рубија и Волца, представљаће питање од кључног значаја у првим данима нове администрације.
Милош М. Милојевић: Трамп на путањи новије америчке политичке историје
Трамп је такође почео да најављује именовања на амбасадорске позиције високог профила. Међу овим раним изборима, најзначајнији би могао бити његов избор бившег гувернера Арканзаса Мајка Хакабија за амбасадора САД-а у Израелу. Хакаби, чија је кћерка Сара Хакаби Сандерс служила као Трампова секретарка за штампу у претходном мандату, познат је по свом хришћанском евангелизму. Мајк Хакаби је такође дугогодишњи сарадник Фокс Њуза, гдје је водио емисију седам година.
Избор Хакабија за амбасадора у Израелу вјероватно наговјештава још отворенији непријатељски став према људским правима Палестинаца и доноси могуће апокалиптичне посљедице по Западну обалу. Хакаби, отворени циониста (попут предсједника Бајдена), дуго је подржавао Бењамина Нетањахуа. Али он се разликује од Бајденове администрације и дугогодишњег историјског става САД-а, јер отворено изражава своје противљење рјешењу са двије државе, чиме крши оно што је деценијама било званична политика САД-а. Заправо, Хакаби иде много даље од тога у одбацивању палестинских права. Рекао је да израелска насеља на Западној обали нису илегална, што је у супротности са готово једногласним ставом стручњака за међународно право. Његова номинација је топло примљена у најдесничарскијим секторима израелског друштва.
Поред тога, Хакаби заступа специфичну грану хришћанске евангелистичке мисли, укоријењену у увјерењу да је постојање модерног Израела предодређено од Бога. Хакаби има блиске везе са хришћанским ционистичким организацијама, укључујући Christians United for Israel (CUFI), једну од највећих те врсте у САД-у, која већ слави његову номинацију. Оснивач CUFI-ја, Џон Хејги, с којим се Хакаби јавно појављивао више пута, изјавио је, између осталог, да је Адолф Хитлер био Јеврејин.
Али Хакабијева веза са Хејгијем и CUFI-јем није узнемирујућа само због очигледног антисемитизма његовог оснивача; Хејги је дио екстремног сегмента хришћанског ционистичког покрета који вјерује да ће катастрофални рат у Израелу и Палестини бити иницијални догађај за други долазак хришћанског месије. Хејги и други у овом покрету, дакле, подстичу убрзање насилног конфликта између Израела и његових сусједа што је више могуће. Да ли Хакаби сам подржава ову специфичну струју хришћанског ционизма није јасно, али његова блиска веза са ширим покретом, а посебно са Хејгијем, треба да буде довољна да подигне највиши ниво узбуне у погледу политика које Хакаби намјерава подржати према израелској држави, која је већ дубоко увучена у најкрвавију кампању у својој историји.
Није унапријед одлучено да ће сви ови кандидати проћи кроз процес потврде у Сенату. Иако Републиканци сада контролишу дом, умјеренији чланови или они са традиционалнијим погледима на управљање федералном владом могли би бити несклони да потврде неке од Трампових најнеортодокснијих избора. Хегсет и Габард би посебно могли наићи на јак отпор. Међутим, то зависи од тога да ли су Републиканци спремни да ризикују сукоб са Трампом, који је познат по својој способности да гаји и спроводи личне освете, на самом почетку свог другог мандата. Ако ови кандидати буду потврђени, они ће чинити неке од најнеобичнијих и најнепредвидљивијих управитеља америчке спољне политике које је земља икада имала.
Сем Розентал је политички директор у организацији RootsAction и члан Националног изборног комитета Демократских социјалиста Америке. Раније је радио као сарадник у организацији Our Revolution и живи у Вашингтону.
Извор: truthout.org
