Пише: Растко Јевтовић
Све топлија лета произвела су код Европљана, поред осталог, један феномен: бекство у хладније пределе уместо спарине и жеге. Као што они са „дубљим џепом“ све више практикују одлазак у далеке, егзотичне и обавезно топлије крајеве у суморнијим деловима године у нас. Није да на Балкану немамо, још увек, сва четири годишња доба, али су се екстреми заоштрили и природно је да на то људска јединка реагује некаквом сеобом. Нисмо белоглави супови или макар ласте да прелетимо читава пространства, али имамо овај шарени интернет и мноштво жеља за путовањима запљускује нас као таласи стене.
Елем, ја сам са својом лепшом и брижнијом половином прошлог лета походио алпске крајеве са севера и југа. Са истока их добро познајем, пошто је Словенија некада била у саставу наше државе, те смо је многи често посећивали, а кад већ одемо тамо, Триглав и остали врхови били су обавезна тура. Крањска гора зими, а Бохињско и Бледско језеро лети остављали су трага у нашим душама, а Логарска долина била је неоткривени бисер за пробране зналце. Ипак, од отцепљења „дежеле“ био сам у Словенији само једном, ако не рачунамо пропутовања, и то код женине родбине, са седиштем у Севници, чувеној по Меланији Трамп. Са запада, односно француске стране видео сам их једном као дете и нарочито ми је у сећању остао Мон Блан, који је снажном августовском сунцу одолевао са својом снежном површином.
Овог пута смо кренули своје обилажење Алпа из Минхена, без обзира што је он неких два сата вожње северније, смештен у баварској равници. Већ прве вечери смо изашли у чувену пивницу „Хофбројхаус“ која је по величини и гужви раме уз раме са најстаријом пивницом Европе-„У флеку“ у Прагу. Намерници и туристи из целог света у галами и мемли, а, поред пива, обавезно се служе и чувене беле минхенске кобасице. У центру главне просторије је бина са оркестром у баварској ношњи, који свира традиционалну баварску и немачку музику. Бројни конобари као да плешу по пролазима између већих и мањих столова и клупа. Утисака је много и одлучујемо да у једном тренутку прошетамо по центру Минхена. Главни трг- Маријенплац је увек претрпан људством. Недалеко од њега се налази такозвана Женска црква из 15.века, својеврсни амблем града. Близу самог уласка у цркву може се видети повелики отисак ноге које се назива „Ђавољи корак“. По предању архитекта је испунио ђаволову замисао да начини цркву без прозора и дневне светлости, па је нечастиви од задовољства ударио ногом о под. Та туристичка атракција више привлачи туристе него саме лепоте богомоље и религиозни обреди у њој. Иначе, Баварци су конзерватинији по традицији од севернијих Немаца, тако да је овде утисај Римокатоличке цркве јачи него у Берлину и Хамбургу. У ширем центру Минхена ваљано је обићи музеј назван Стара и Нова Пинакотека. У Старој се, рецимо, чувају дела бројних мајстора светског сликарства као што су: Дирер, Бројгел, Хијеронимус Бош, Рембрант и други, док у Новој доминирају дела модернијих аутора. Такође, у ширем градском језгру налази се Енглески парк, повелика зелена оаза са језером величине београдске Аде Циганлије у свом средишту. Минхен нам оставља утисак града направљеног по мери човека, без великих тргова и булевара, као у Берлину. Кажу да је овде стандард највиши у Немачкој, али и плате одскачу. Дошљака, пак и миграната је много, а има и неких делова града, при његовим ободима, где је кретање, нарочито ноћу, један велики ризик. Ако због смештаја или неког другог разлога доспете у неки од тих крајева, само се не задржавајте предуго на путу до метроа и не загледајте у људске физиономије и шта тренутно раде, јер ћете им тиме привући пажњу. Иначе, метро функционише сасвим како треба док возови «Немачких железница», који такође саобраћају по граду, умеју да касне. Ипак, највеће разочарење је Минхенска железничка станица. Велика, много већа од београдске, подељена у две целине, са непрестаном гужвом, осим у «ситним сатима», то је место без иједног тоалета који ради, чекаонице и продавнице. Има неколико киоска за храну и једна повелика продавница за играчке везане за железницу. Ако ћете морати да прођете кроз њу, спремите се за више непријатних доживљаја и стога потрошите на њој минимум времена.
Из Минхена смо једног летњег јутра возом одјездили за Гармишпартенхирхен, планинску туристичку атракцију са чувеном скијашком скакаоницом. Некада два села-Гармиш и Партенкирхен спојила су се услед Зимске олимпијаде -1936. када је и изграђена чувена скакаоница, једна од четири где се сваког прелаза са децембра на јануар одиграва чувени турнир-„Четири скакаонице“.У подножју једне од алпских планина зелена површина скакаонице са неколико стаза поздравља нас у својој монументалности. У њеном партеру тискају се туристи као да су скокови у току. У оближњој крчми пијуцкамо ракију и густирамо топлу алпску чорбу. Повремено се чује и наш језик. У самом градићу има доста лепих кућа са занимљивим фасадама, али ништа друго због чега бисте се ту задржавали. Цене су, нормално, више него у Минхену. Градски превоз ради очајно, тако да смо по киши чекали свој аутобус равно сат времена! Има и такси превоза за оне који немају «луксуз вишка времена».
Наредног дана прелазимо на аустријску територију, али стремимо ка Лихтенштајну, малој кнежевини где се на државни празник-15. августа отварају двери Кнежевог дворца на брду одакле пуца видик на целу поменуту државу. Ко успе да се ушуња на монархову прославу, срећник је, јер ће бити чашћаван разним ићем и пићем. Доле, у Вадузу је народно весеље подељено на три платоа, као у неком кастинском уређењу. На најнижем је нешто налик на сеоски вашар. Узимамо неке локалне ражњиће и одскачемо од земље због папрене цене. На средњем нивоу је „културишка фазон“, дакле урбана екипа, музика на отвореном, али и слободан улаз у институције културе где издвајам Градску галерију са доста радова познатих модерниста, наравно у Кнежевом власништву. А на највишој платформи екипа домаћих аристократа, која стоји раштркана на једном омањем тргу; ту може да се проба вино и шампањац из кнежеве колекције, али се, за разлику од дворца, плаћа. Домаће становништво говори неком чудном мешавином немачког и ретороманског језика. Наравно, има и много страних туриста, пре свега из Азије. Они делују пресрећно што су се докопали овог нарочитог локалитета и машу, и старо и младо, заставицама Кнежевине Лихтештајн што се деле бесплатно.
Следећег дана путујемо у Инсбрук. Овај аустријски град налази се у самом срцу Алпа, у једној пространој котлини где се укрштају, још од античких времена, разни трговачки путеви. И у Инсбруку можете посетити скакаоницу, једну од „четири новогодишње“, с тим што је овде била Зимска олимпијада 1976. Изнад скакаонице је повелики торањ са рестораном „Панорамом“ на врху. Инсбрук се дичи алпским туризмом. Зато из самог града полази неколико жичара које вас пењу на околне шиљате врхове. Само старо градско језгро је аутентично и ту се мешају готски и медитерански стил. А у његовом језгру је такозвана Златна фасада или Златни кров који је служио као краљевска ложа цару Максимилијану I Хабрзбуршком и његовој изабраници Бјанки Марији Сфори из Милана. Испод ове знаменитости управо присуствујемо једној свадби: младожења је, по изгледу, Немац, а млада је са наших простора и говори нашим језиком. Зато њени сватови послужују присутне чашицама шљивовице коју точе из чутурице док локални блех оркестар свира полку и лидове. У старом граду Инсбрука је и мноштво чувених ресторана и пивница, као и посластичарница. Ми бирамо ресторан „Голденер Адлер“ где су одседали многи познати великани, међу њима и Гете, Хесе, Ками, Сартр. Затим одлазимо у „Кафе Кондиторај Мундинг“ где имају оригиналну топлу чоколаду, поред осталог. Не заобилазимо ни познату пивницу „Штифтскелер“ и пробамо минхенско „Августинско“ пиво, чији је рецепт направљен још у 16. веку. Осим дневног, испробавамо и ноћни живот Инсбрука. Није нарочито развијен, мада има дискотека и клубова где може да се изађе. Моја стара и ја преферирамо једну винотеку и, за разлику од пива, које смо чешће густирали тих дана, пијуцкамо врло лепо, суво и неслатко бело вино са оближњих брегова.
Из северног Тирола са аустријске стране спуштамо се у Јужни Тирол, који од краја Првог светског рата припада Италији. Иако никада пре тога није доспела у те крајеве, Република Италија их је добила пошто је, за разлику од Аустроугарске, била на страни ратних победника. Сам пут од Инсбрука до Болцана је једноличан: брда, висоравни и високи планински брегови поред пута, густа четинарска шума. Болцано је, попут нашег Ужица, стиснут између планина и чини се као до њега сунце никада не допире. Конкретно, у дану када смо га посетили, киша пада све време. Пошто због тих околности не можемо превише да се шетамо, углавном седимо по ресторанима и кафићима, те ходамо улицом под колонадама где се налазе разни бутици и атељеи. Од културних садржаја у Болцану имате, практично, само два: споменик Валтеру фон Фогенвајлдеу, средњовековном песнику који је симбол идентитета Јужног Тирола и Археолошки музеј са мумијом такозваног Снежног-Тиролског човека. На улицама се могу чути немачки и италијански језик, мада је дух и атмосфера града превасходно немачка.
Мада нам је пало на памет да се спуштамо јужније, дубље у Италију, одустали смо од тога јер је концепт овог путовања био превасходно алпски. А Доломити већ представљају блажу варијанту овог планинског масива. Када упоређујем оно што смо овог пута видели, рекао бих да су Алпи најоштрији и онакви, какве их имамо у представи, у Швајцарској. Ту је највише стена и оштрих литица. У Аустрији и Немачкој су врхови и падине планина шумовите. У Јужном Тиролу су узвишења најнижа и најблажа. Од жене чујем да се Алпи у Француској спуштају све до саме обале мора. Она је већ обишла Азурну обалу, са седиштем у Ници, па се у то уверила. Уз проверу и обнављање наших знања из географије и историје, добили смо на овом обиласку пуну врећу незаборавних успомена и вратили се са мноштвом слика и прича, које наши савременици радо прате.
