Piše: Rastko Jevtović
Sve toplija leta proizvela su kod Evropljana, pored ostalog, jedan fenomen: bekstvo u hladnije predele umesto sparine i žege. Kao što oni sa „dubljim džepom“ sve više praktikuju odlazak u daleke, egzotične i obavezno toplije krajeve u sumornijim delovima godine u nas. Nije da na Balkanu nemamo, još uvek, sva četiri godišnja doba, ali su se ekstremi zaoštrili i prirodno je da na to ljudska jedinka reaguje nekakvom seobom. Nismo beloglavi supovi ili makar laste da preletimo čitava prostranstva, ali imamo ovaj šareni internet i mnoštvo želja za putovanjima zapljuskuje nas kao talasi stene.
Elem, ja sam sa svojom lepšom i brižnijom polovinom prošlog leta pohodio alpske krajeve sa severa i juga. Sa istoka ih dobro poznajem, pošto je Slovenija nekada bila u sastavu naše države, te smo je mnogi često posećivali, a kad već odemo tamo, Triglav i ostali vrhovi bili su obavezna tura. Kranjska gora zimi, a Bohinjsko i Bledsko jezero leti ostavljali su traga u našim dušama, a Logarska dolina bila je neotkriveni biser za probrane znalce. Ipak, od otcepljenja „dežele“ bio sam u Sloveniji samo jednom, ako ne računamo proputovanja, i to kod ženine rodbine, sa sedištem u Sevnici, čuvenoj po Melaniji Tramp. Sa zapada, odnosno francuske strane video sam ih jednom kao dete i naročito mi je u sećanju ostao Mon Blan, koji je snažnom avgustovskom suncu odolevao sa svojom snežnom površinom.
Ovog puta smo krenuli svoje obilaženje Alpa iz Minhena, bez obzira što je on nekih dva sata vožnje severnije, smešten u bavarskoj ravnici. Već prve večeri smo izašli u čuvenu pivnicu „Hofbrojhaus“ koja je po veličini i gužvi rame uz rame sa najstarijom pivnicom Evrope-„U fleku“ u Pragu. Namernici i turisti iz celog sveta u galami i memli, a, pored piva, obavezno se služe i čuvene bele minhenske kobasice. U centru glavne prostorije je bina sa orkestrom u bavarskoj nošnji, koji svira tradicionalnu bavarsku i nemačku muziku. Brojni konobari kao da plešu po prolazima između većih i manjih stolova i klupa. Utisaka je mnogo i odlučujemo da u jednom trenutku prošetamo po centru Minhena. Glavni trg- Marijenplac je uvek pretrpan ljudstvom. Nedaleko od njega se nalazi takozvana Ženska crkva iz 15.veka, svojevrsni amblem grada. Blizu samog ulaska u crkvu može se videti poveliki otisak noge koje se naziva „Đavolji korak“. Po predanju arhitekta je ispunio đavolovu zamisao da načini crkvu bez prozora i dnevne svetlosti, pa je nečastivi od zadovoljstva udario nogom o pod. Ta turistička atrakcija više privlači turiste nego same lepote bogomolje i religiozni obredi u njoj. Inače, Bavarci su konzervatiniji po tradiciji od severnijih Nemaca, tako da je ovde utisaj Rimokatoličke crkve jači nego u Berlinu i Hamburgu. U širem centru Minhena valjano je obići muzej nazvan Stara i Nova Pinakoteka. U Staroj se, recimo, čuvaju dela brojnih majstora svetskog slikarstva kao što su: Direr, Brojgel, Hijeronimus Boš, Rembrant i drugi, dok u Novoj dominiraju dela modernijih autora. Takođe, u širem gradskom jezgru nalazi se Engleski park, povelika zelena oaza sa jezerom veličine beogradske Ade Ciganlije u svom središtu. Minhen nam ostavlja utisak grada napravljenog po meri čoveka, bez velikih trgova i bulevara, kao u Berlinu. Kažu da je ovde standard najviši u Nemačkoj, ali i plate odskaču. Došljaka, pak i migranata je mnogo, a ima i nekih delova grada, pri njegovim obodima, gde je kretanje, naročito noću, jedan veliki rizik. Ako zbog smeštaja ili nekog drugog razloga dospete u neki od tih krajeva, samo se ne zadržavajte predugo na putu do metroa i ne zagledajte u ljudske fizionomije i šta trenutno rade, jer ćete im time privući pažnju. Inače, metro funkcioniše sasvim kako treba dok vozovi «Nemačkih železnica», koji takođe saobraćaju po gradu, umeju da kasne. Ipak, najveće razočarenje je Minhenska železnička stanica. Velika, mnogo veća od beogradske, podeljena u dve celine, sa neprestanom gužvom, osim u «sitnim satima», to je mesto bez ijednog toaleta koji radi, čekaonice i prodavnice. Ima nekoliko kioska za hranu i jedna povelika prodavnica za igračke vezane za železnicu. Ako ćete morati da prođete kroz nju, spremite se za više neprijatnih doživljaja i stoga potrošite na njoj minimum vremena.
Iz Minhena smo jednog letnjeg jutra vozom odjezdili za Garmišpartenhirhen, planinsku turističku atrakciju sa čuvenom skijaškom skakaonicom. Nekada dva sela-Garmiš i Partenkirhen spojila su se usled Zimske olimpijade -1936. kada je i izgrađena čuvena skakaonica, jedna od četiri gde se svakog prelaza sa decembra na januar odigrava čuveni turnir-„Četiri skakaonice“.U podnožju jedne od alpskih planina zelena površina skakaonice sa nekoliko staza pozdravlja nas u svojoj monumentalnosti. U njenom parteru tiskaju se turisti kao da su skokovi u toku. U obližnjoj krčmi pijuckamo rakiju i gustiramo toplu alpsku čorbu. Povremeno se čuje i naš jezik. U samom gradiću ima dosta lepih kuća sa zanimljivim fasadama, ali ništa drugo zbog čega biste se tu zadržavali. Cene su, normalno, više nego u Minhenu. Gradski prevoz radi očajno, tako da smo po kiši čekali svoj autobus ravno sat vremena! Ima i taksi prevoza za one koji nemaju «luksuz viška vremena».
Narednog dana prelazimo na austrijsku teritoriju, ali stremimo ka Lihtenštajnu, maloj kneževini gde se na državni praznik-15. avgusta otvaraju dveri Kneževog dvorca na brdu odakle puca vidik na celu pomenutu državu. Ko uspe da se ušunja na monarhovu proslavu, srećnik je, jer će biti čašćavan raznim ićem i pićem. Dole, u Vaduzu je narodno veselje podeljeno na tri platoa, kao u nekom kastinskom uređenju. Na najnižem je nešto nalik na seoski vašar. Uzimamo neke lokalne ražnjiće i odskačemo od zemlje zbog paprene cene. Na srednjem nivou je „kulturiška fazon“, dakle urbana ekipa, muzika na otvorenom, ali i slobodan ulaz u institucije kulture gde izdvajam Gradsku galeriju sa dosta radova poznatih modernista, naravno u Kneževom vlasništvu. A na najvišoj platformi ekipa domaćih aristokrata, koja stoji raštrkana na jednom omanjem trgu; tu može da se proba vino i šampanjac iz kneževe kolekcije, ali se, za razliku od dvorca, plaća. Domaće stanovništvo govori nekom čudnom mešavinom nemačkog i retoromanskog jezika. Naravno, ima i mnogo stranih turista, pre svega iz Azije. Oni deluju presrećno što su se dokopali ovog naročitog lokaliteta i mašu, i staro i mlado, zastavicama Kneževine Lihteštajn što se dele besplatno.
Sledećeg dana putujemo u Insbruk. Ovaj austrijski grad nalazi se u samom srcu Alpa, u jednoj prostranoj kotlini gde se ukrštaju, još od antičkih vremena, razni trgovački putevi. I u Insbruku možete posetiti skakaonicu, jednu od „četiri novogodišnje“, s tim što je ovde bila Zimska olimpijada 1976. Iznad skakaonice je poveliki toranj sa restoranom „Panoramom“ na vrhu. Insbruk se diči alpskim turizmom. Zato iz samog grada polazi nekoliko žičara koje vas penju na okolne šiljate vrhove. Samo staro gradsko jezgro je autentično i tu se mešaju gotski i mediteranski stil. A u njegovom jezgru je takozvana Zlatna fasada ili Zlatni krov koji je služio kao kraljevska loža caru Maksimilijanu I Habrzburškom i njegovoj izabranici Bjanki Mariji Sfori iz Milana. Ispod ove znamenitosti upravo prisustvujemo jednoj svadbi: mladoženja je, po izgledu, Nemac, a mlada je sa naših prostora i govori našim jezikom. Zato njeni svatovi poslužuju prisutne čašicama šljivovice koju toče iz čuturice dok lokalni bleh orkestar svira polku i lidove. U starom gradu Insbruka je i mnoštvo čuvenih restorana i pivnica, kao i poslastičarnica. Mi biramo restoran „Goldener Adler“ gde su odsedali mnogi poznati velikani, među njima i Gete, Hese, Kami, Sartr. Zatim odlazimo u „Kafe Konditoraj Munding“ gde imaju originalnu toplu čokoladu, pored ostalog. Ne zaobilazimo ni poznatu pivnicu „Štiftskeler“ i probamo minhensko „Avgustinsko“ pivo, čiji je recept napravljen još u 16. veku. Osim dnevnog, isprobavamo i noćni život Insbruka. Nije naročito razvijen, mada ima diskoteka i klubova gde može da se izađe. Moja stara i ja preferiramo jednu vinoteku i, za razliku od piva, koje smo češće gustirali tih dana, pijuckamo vrlo lepo, suvo i neslatko belo vino sa obližnjih bregova.
Iz severnog Tirola sa austrijske strane spuštamo se u Južni Tirol, koji od kraja Prvog svetskog rata pripada Italiji. Iako nikada pre toga nije dospela u te krajeve, Republika Italija ih je dobila pošto je, za razliku od Austrougarske, bila na strani ratnih pobednika. Sam put od Insbruka do Bolcana je jednoličan: brda, visoravni i visoki planinski bregovi pored puta, gusta četinarska šuma. Bolcano je, poput našeg Užica, stisnut između planina i čini se kao do njega sunce nikada ne dopire. Konkretno, u danu kada smo ga posetili, kiša pada sve vreme. Pošto zbog tih okolnosti ne možemo previše da se šetamo, uglavnom sedimo po restoranima i kafićima, te hodamo ulicom pod kolonadama gde se nalaze razni butici i ateljei. Od kulturnih sadržaja u Bolcanu imate, praktično, samo dva: spomenik Valteru fon Fogenvajldeu, srednjovekovnom pesniku koji je simbol identiteta Južnog Tirola i Arheološki muzej sa mumijom takozvanog Snežnog-Tirolskog čoveka. Na ulicama se mogu čuti nemački i italijanski jezik, mada je duh i atmosfera grada prevashodno nemačka.
Mada nam je palo na pamet da se spuštamo južnije, dublje u Italiju, odustali smo od toga jer je koncept ovog putovanja bio prevashodno alpski. A Dolomiti već predstavljaju blažu varijantu ovog planinskog masiva. Kada upoređujem ono što smo ovog puta videli, rekao bih da su Alpi najoštriji i onakvi, kakve ih imamo u predstavi, u Švajcarskoj. Tu je najviše stena i oštrih litica. U Austriji i Nemačkoj su vrhovi i padine planina šumovite. U Južnom Tirolu su uzvišenja najniža i najblaža. Od žene čujem da se Alpi u Francuskoj spuštaju sve do same obale mora. Ona je već obišla Azurnu obalu, sa sedištem u Nici, pa se u to uverila. Uz proveru i obnavljanje naših znanja iz geografije i istorije, dobili smo na ovom obilasku punu vreću nezaboravnih uspomena i vratili se sa mnoštvom slika i priča, koje naši savremenici rado prate.
