Кад је делегација Паштровића кренула на поклоњење папи, преко Венеције, срећна што ће видети Италију о трошку Конгрегације за пропаганду вере, многи паштровски Срби који су остали кући били су љубоморни и кивни на изабране срећнике
После католичког Тридентског концила (1645–1653) Римска курија, у својој стратешкој кампањи потчињавања источних, православних цркава папском ауторитету, седам деценија није имала централну институцију за такав пројект. Велики посао сједињавања (унијаћења) „расколника” или „шизматика” са папским престолом и католичким догматом успела је да институционализује нова католичка сила, језуитски ред, легализован 1540. године.
Папа Гргур Петнаести (1621–1623), језуитски питомац, 22. 6. 1622. оснива Конгрегацију за пропаганду вере (даље: Пропаганда) која ће почети да руководи не само операцијом унијаћења православних, већ и борбом против протестаната, као и свим католичким мисијама и мисионарима у свету.
Други језуитски ђак, мисионар Франческо Леонарди, јавља Пропаганди из Маина код Будве, 10. 10. 1640. да „на подручју од Цариграда до Истре и Хрватске, пет шестина свих хришћана сачињавају Срби” (М. Јачов, Списи Конгрегације…).
На прагу Истока, за планирани папски продор стајао је, дакле, српски „шизматични” корпус са центром у Пећи. Пројектована капија за Пећку патријаршију биле су Црна Гора и Зета, са митрополијским седиштем на Цетињу, а браву те капије требало је откључати у Паштровићима, племену стационираном уз обалу од Бара према Будви, на територији Венецијанске (Млетачке) републике.
Први покушај унијаћења Паштровића, 1609. под оперативном командом барског надбискупа Марина Биција неславно је пропао.
Две године после успоставе Пропаганде, у њеном архиву бележи се вест о Паштровићима. Задарски надбискуп Отавијано Гарзадори, јавља после канонске визитације у зетском приморју како је један фрањевац, родом Паштровац, основао у Паштровићима уточисте за сиромахе и превео на римокатоличку веру 25 тамошњих православних породица.
Следеће, 1625. године Гарзадори јавља опречну новост: извесни фрањевац проповедао је Паштровићима како се „свако може спасити у својој вери”, поучавајући их да им је замајавање око конверзије сувишно, јер, ако се верник потруди, ионако је свака религија погодна за спасење душе. Кад се нађе такав, фрањевац контраш, онда је то спектакл: Гарзадори га је закључао у задарском затвору, чекајући да му Курија пресуди.
У трећој деценији 17. века унијаћење и католичење православних Срба у Боки и Паштровићима извођено је из Котора.
Теренски оперативац био је Ђовани Пасквали, викар которског бискупа Вићенца Буће, потомка племићке породице чији су чланови (Никола и Михаило) били важни службеници на двору цара Душана!!! Пасквалијево и Бућино писмо Пропаганди понављају уобичајени мисионарски образац: претерану самохвалу о успеху мисије и кукњаву због опасног пентрања по кршу и великих трошкова у новцу.
Пасквали јавља како исправља „лажне догме и бескрајне заблуде шизматика”, али и „стално кљука православног прелата и дарива његове свештенике и калуђере“ да му не би сметали у мисионарском раду.
„Тон Пасквалијевог писма управо је очајан. Он не само да гладује, него је као изнурени шездесетогодишњак, јашући по оним врлетима, пао с коња и сломио руку коју носи у завоју већ два месеца” (Ј. Радонић, Римска курија…).
Бућа надграђује, спинује ову причу, која је требала да импресионира дозлабога шкрту Пропаганду и Франческа Инголија, њеног свемоћног секретара (1622–1649), тврдећи, маштовито, да је Пасквали „превео на католичку веру старешину цетињског”.
У Пасквалијевом допису који је у Пропаганди заведен 5. 6. 1627. пише да Срби из Луштице, Кртола и Љешевића лепо примају бискупа Бућу, али чим он оде „перу олтаре на којима је служио и позивају њиховог православног владику да их поново освети“.
Тридесетих година тог, 17. века мученог Пасквалија наслеђује „способни” мисионар дон Ђорђе Вушковић који је, по наређењу Инголија, требало да ради „споразумно” са бискупом Бућом.
У априлу 1636. Бућа јавља Пропаганди да је, по њеној наредби, неколико пута одлазио у Паштровиће, и упорно тражи да му се рефундирају трошкови пута и трошкови „примања и гошћења њихових представника”.
Напомиње да су неки од Паштровића вољни да се ослободе цетињског епископа „јер им наплаћује духовне функције”. Пропаганди је стигла и информација како је которски провидур (гувернер) Молино изјавио да „српско-православне владике долазе из Турске, у пратњи Турака (јањичара) и купе тешке мирије (порезе) од народа”.
Бућа каже да се 5. 4. 1636. састао Збор Паштровића, у присуству провидура Молина и одлучио да упути делегате у Рим који би признали папу за свог духовног поглавицу с тим да „задрже свој грчки обред”. Нешто после Молино јавља да је паштровска делегација спремна за пут али су јој „потребна средства” (талири).
Око 1. марта 1637. Бућа, са двојицом паштровских делегата и једним калуђером одлази у Венецију, престоницу Млетака и незаобилазну станицу где се издају „пасоши” за Рим. Поновила се прича из 1609. године: делегација је заглавила у Венецији чекајући дозволу за пут у Рим и коначну одлуку Збора Паштровића која је, очито, била противна унији, али, за Рим је продужио само бискуп Бућа. Ствар је пропала.
У међувремену трочланој паштровској делегацији нестало је пара, па су замолили папског нунција у Венецији за помоћ. Овај се због тога обраћа префекту Пропаганде у Риму који одлучује да нунције тројици делегата исплати 50 талира. Почетком јуна нунције јавља Риму да ће извршити исплату, али чак три месеца касније, негде у септембру, „крајем лета или почетком јесени”, новац још увек није био изручен, па су двојица делегата напустила Венецију, осим једног, упорног, који „у позну јесен” још увек тражи оних имагинарних 50 талира. Нунције, тобож неповерљив, сумња да овај не би дао осталој двојици њихов део, а Инголи похваљује такав резон нунција. На крају, нунције из Венеције, 21. 11. 1637. јавља Инголију да је исплатио молећивом делегату само 10 дуката, „да би га умирио” пошто ионако није имао пара за повратак у Паштровиће.
Радонић резонује да је на одлуку Збора вероватно утицала и таштина и љубомора оних Паштровића који нису отпутовали на екскурзију, па још „бесплатну”: „Делегација за унију пошла беше за Италију не толико из верских побуда колико да види Италију и Рим о трошку Конгрегације… оставивши доста незадовољника… љутих и кивних на оне који су отишли на пут”.
На сцену зетског приморја и црногорских брда ступа поменути језуитски дипломац, Трогиранин Франческо Леонарди, фаворит Инголија, маестро мисионарске тактике и методологије. Стигао је у Котор у време кад се которски бискуп Бућа замајавао у Венецији са тројицом паштровских поклисара.
Одмах је схватио да су се његови претходници заплели око Паштровића као Цезарове легије око непокорног галског села. И да треба окренути смер акције, изаћи из зачараног круга и дигнути поглед ка Ловћену.
Извор: Милан Четник/politika.rs
