Пише: Ранко Рајковић
Прије десетак година писао сам о бауку идеологије која је уништила гнијезда староварошких врабаца. Наши, староварошки врапци становници Сахат куле у Подгорици били су претходница бијелих чиопа Палате Албанија у Београду.
У Београду је снажно реаговала јавност. Заустављен је помор птичјег подмлатка. Скинут је банер са палате Албанија. У Подгорици ником ништа. Лагано је уништена читава генерација младих врабаца и штогод још.
Људи и из ондашње власти су се подсмијевали и зајебавали на рачун текста о уништењу врапчијих гнијезда и помору младих птића. Опозиција је остала нијема.
Четири године касније политички актери су промијенили улоге. Градска становништва су остала на истим мјестима. Београд има капацитета да реагује. Подгорица и Црна Гора такорећи немају или су апсолутно незаинтересовани.
Срби и Црногорци из Црне Горе убише се ових дана постављајући објаве о угрожености гнијезда бијелих чиопа у палати Албанија. О ономе што се код нас дешавало 30 година и још се дешава заклето ћуте. Имају много више додира с туђим проблемима него са својим. Више их интересују пројектоване стварности него реалности у којима сами живе.
Премного њих је остало равнодушно на сва домаћа политичка зулумћарења.
У истом стилу су ниподаштавали текст о страдању домаћих врабаца објављен као апел прије 10 година у неколико ЦГ гласила. У једном и под болећивим насловом „Сахат кула птичју тугу откуцава“. Страдања домаћих врабаца нијесу никога заинтересовала.
Срећом нико ме прије 10 година није пријавио тужилаштву због повезивања њеног височанства државне заставе са уништавањем гнијезда староварошких врабаца.. Могуће да ме спасио Курт Вонегат и његов „Доручак шампиона“.
Можда би и ми били помиренији када би се у нашој химни умјесто вјечности нашло нешто утјешније, да поновно цитирам Курта Вонегата:
„Можда би их мало утешило да се у њиховој химни и слогану помињало поштење, братство, нада или срећа …“.
Но птичији свијет гдје год да је наставиће да се бори за опстанак. Слободним људима (који донекле личе на птице) много је теже и неизвјесније да се одрже онамо гдје су залијепљености идеологијом ем велике ем непролазне. Црна Гора је једно од тих мјеста.
Заставе трајно окачене и развијорене на споменицима културног и сакралног наслеђа, инвазивни државни фетиши у непримјереним ситуацијама, политичке искључивости и национална доказивања угрожавају станишта људима од интегритета и слободног мишљења. .
Лакше је птицама могу да одлете. Ми остајемо овдје.
Извод из текста:
„Хоће ли икога забринути тужно-цвркутави митинг врабаца покућара уочи прославе 10 годишњице независности Црне Горе? Зашто би! Црна Гора је одавно стекла имунитет на окупљања и тугованке бескућника. Црна Гора се посветила опијатима патриотског типа уз које се некажњиво може уништавати природа, ружити културна добра и обијесно славити идеологија.“
