Сви знамо да је нова акција парламентарне већине око Закона о предсједнику рађена по нужди и на брзину. Самим тим је јасно да текст усвојених измјена има неких недоречености и двосмислености. Али, могу ли оне бити пресудни разлог противљења њиховом усвајању?
Уколико међу њима нема ништа што нарушава Устав. Или ништа са већим степеном недоречености од самих уставних одредби и претходних закона. Јасно је, дакле, да приговори не могу бити оправдани ако су у равни правног заната. Јер, ове измјене и јесу – легитиман и легалан – покушај да се исправи море досадашње недоречености на ову тему. А како исправити или обуздати море, него правилном и стрпљивом градњом? Као Холанђани својевремено, кад су га исушили са своје територије.
Јуче су на тему новоусвојених измјена „закукала два врана гаврана“ ДПС двора: Андреј Николаидис и Драшко Ђурановић. Обојица бранећи лик и дјело М. Ђ. од парламентарне иницијативе која опет брани Црну Гору од Ђукановићеве самовоље.
Андреј га брани „чињеницама“, а Драшко „правним знањем“. Па ће Андреј рећи како је предсједников легитимитет неоспоран и како му парламентарна већина „покушава“ промијенити ингеренције! Заборављајући, притом, да је и парламент, ништа мање легитиман, и да, пошто нијесмо у политичком систему јаких предсјеничких моћи, тај легитимни парламент има могућност да утиче на ингеренције легитимног предсједника. Чињеница да имамо Закон о предсједнику сама собом говори све на ту тему, која је од ове двије институције старија.
Потом, Андреј жали што се „Европи сад“ не даје присуство у парламенту, адекватно њиховом резултату на недавним локалним изборима, па усвајање ових измјена види као препреку на путу ка томе. Ех… али принципи демократије, коју Андреј (као) брани, кажу да је легитимни парламент тек на пола свога мандата, да има већину, и да не постоји нити један разлог да га распуштамо или његове одлуке, изгласане по процедури, доводимо у питање. Бар не са адресе којој не пада на памет да доведе у питање легитимност актуелног предсједника, који је, у претходне двије године, поражен и на парламентарним и на локалним изборима, широм земље којом предсједава.
Пребројавати легитимитет странака у парламенту и Влади, а након локалних избора, а не видјети губитак истог код предсједника, чије име је било на листи поражених у августу 2020. је крајње лицемјерно.
Сличну снагу логике и етике имају и сузе Драшка Ђурановића. Њега, наиме, страшно боли нејасност формулације „доминантна скупштинска већина“. И ту он види разлог за бригу и открива „прљаве намјере” предлагача ових измјена. Све је то, по њему, удар на Устав Црне Горе, и на правни поредак.
Тако лелече Драшко над пропалим Миловим царством. Човјек који писнуо није када је исти М.Ђ. брутално кршио Устав позивајући на „обнову цркве“ и иницирајући и бранећи закон који атакује, мимо судске процедуре, на црквену имовину. Тада Драшко није имао ову правничку изнијансираност, и није бринуо о међусобном сукобљавању прописа и закона, зарад продужетка власти једне партије и једног човјека. А сад – лелече.
Милија Тодоровић
