Пише: Милован Урван
Огласио се универзитетски професор Владимир Војиновић, и то са оном врстом славодобитног заноса који више приличи навијачкој трибини него академској заједници.
Повод је, како се наводи, чињеница да је више студената уписало Чиргићеву катедру него књижевност у Никшићу — дакле, више него што их је заједно изабрало српски и црногорски програм у том граду.
Можда је то за монтенегристику разлог за задовољство, и свакако има право да се свака научна област радује интересовању студената. Али проблем настаје онда када се један универзитетски професор томе радује не као успјеху сопствене струке, већ као поразу друге. Када се бројеви уписаних студената претворе у политички кантар, а факултетска статистика у мјерење идеолошких побједа и пораза.
Јер шта нам се тиме заправо поручује!?
Да успјех једне катедре мора бити доказ пропасти друге?
Да се академска вриједност једног програма гради на слабљењу другог?
Таква логика више личи на малу политичку рачуницу него на ширину која би се од универзитета морала очекивати. Корисно је, додуше, имати у виду можда и приватне мотиве професора Војиновића, будући да он ликује у корист факултета који егзистира изван оквира Универзитета.
Уосталом, историја је пуна примјера побједа које су, кад се боље погледају, биле врло скупо плаћене. Можда би зато, прије славља над туђим падом, ваљало понекад призвати и ону стару причу о Пировој побједи.
А можда би требало подсјетити и на нешто много једноставније: да је и сам професор Војиновић своје академско темељење стекао на српском језику и књижевности, те да је својевремено и предавао на тој катедри. Није ли онда чудно када неко сопствену професионалну прошлост посматра као туђу страну у некој новој подјели?
Универзитет би морао бити мјесто гдје знање побјеђује незнање, а не мјесто гдје се једни радују када други губе. Јер када се култура и наука сведу на такмичење у бројању присталица, губитник на крају није ни једна катедра — него сама идеја универзитета.
