Piše: Ramiz Hadžibegović
Ćamila Sijarića upoznao sam na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, 1983. godine. Poslužen kafom na štandu sarajevskog „Oslobođenja“, kao dobri duh, svojim radoznalim očima pređe preko moje figure i upita: „Kako reče da se zoveš“? Na moj odgovor, napravi dramsku pauzu i priupita: „Šta je tebi Smajo Hadžibegović“? Bio je to povod da ispriča nekoliko zanimljivih događaja iz vremena svog školovanja u skopskoj Medresi i druženja sa Rifatom Burdžovićem i Smajom. Od tada, naši susreti su postali skoro redovna pojava u vreme Sajma, i povremeno u toku manifestacije „Ratkovićeve večeri poezije“ u Bijelom Polju.
Ćamil je bio posebna inspiracija za moju nepresušnu radoznalost o mnogim temama zavičajne istorije, antropologije, kulture, etnologije, i druge vidove društvenog života ljudi sa tog prostora. Naš razgovor je uvek imao svoju meru i cenu međusobnog razumevanja; iz svakog susreta nešto novo sam čuo i dosta naučio.
Sa imenom harizmatične, intelektualne i kreativne persone, teško da je neko pre njega, a pogotovo kasnije, bio toliko poželjan i rado viđen gost u Beogradu. Bio je omiljen u svakom društvu: među piscima, umetnicima, glumcima, novinarima, jednako kao i među običnim svetom. Bila je to iskrena empatija koju su pokazivali Beograđani prema njemu. Ne skrivajući zadovoljstvo zbog toga, Ćamil je s lakoćom uspostavljao prijatelj- stva i uvlačio se ljudima pod kožu. U to vreme, toplokrvni i samozaljubljen Beograd imao je visoku meru svake tolerancije i respekta, a posebno uvažavanja, po kojoj možemo utvrđivati šta je značajno u književnosti Ćamila Sijarića i koliko je u to vreme bio dragocen. Grad nikoga nije ostavljao ravnodušnim, iako je mnoge znao ostaviti na miru i u svom spokoju. Život je bubrio i bogatio se daleko od svakog provincijalizma i bede, gde su svakodnevno navirala nova saznanja i pojavljivale se male, obične ljudske stvari, koje su stanovnike ovog grada činile srećnim.
Posle kraćeg, kasno popodnevnog, odmora u svom odomaćenom prenoćištu hotela „Balkan“, Ćamil je odlazio u restoran „Klub književnika“, kultno mesto okup- ljanja i druženja pisaca, umetnika, glumaca, novinara, boema i intelektualne elite Beograda i Srbije. Bila je to ugledna i imponzantna regionalna, neformalna kafanska institucija, ili samosvojno gastro-hedonističko pozorište kafanske kulture. Bez cenzure i autocenzure, bilo je to mesto književne, umetničke i svake druge slobode, gde su se iznosila i razmenjivala različita stajališta. U to vreme, bar deklarativno ili prividno, pripadnost balkanskom prostoru je bila starija od svake podele i razlika, što je, verovatno, tajna književno-umetničkog suživota, koju možda nismo uvek shvatali na pravi način.
Ćamilova pojava u Klubu uvek je imala karakter radosne i iznenađujuće senzacije. Privilegovani su se smatrali oni koji su bili u njegovom društvu, a on ležeran, spontan, beskrajno duhovit šeret, sa suptilnom ironijom koja je imala svoje pristojne granice. Sa posebnom aurom i alhemijom, bečkim stilom, sa lepim manirima savršeno usklađenim sa njegovim vitkim telom, zračio je energijom poverenja, mudrosti, znanja, otmenosti, gospodstvenosti. Biti zapažen takvom ambijentu i svetu koji se po svemu razlikuje od sveta u kome je rođen, odrastao i vaspitavan, bilo je daleko čudnije nego biti drugačiji u sopstvenoj kući.
Kao istinski čovek balkanske kulture, u svojoj misaonoj polihroniji, prirodno i s razlogom, Ćamil je svojim besedama pomerao granice ljudske mudrosti, što je ostavljalo snažan i dubok utisak kod svih prisutnih. Kao dobri duh i pomiritelj, on je nenametljivo i sa mudrošću, potirao beskrajno zamorne i polemičke beogradske narative, donoseći sa sobom drugačiju književnu mantru, kojom je utirao put, kako bi jedni drugima bili bliži. Gde je dobra, vesela i zanimljiva priča, tu su i mnogi dodiri, spojevi i prijateljstva, a njegova beseda je budila, nosila, obuzimala, generisala i prenosila se iz jednog oblika u drugi, iz staroga u mlado, iz boje u boju, iz sušnog u kišno, iz statičnog u dinamično. Čak i oni koji su imali najslabiji sluh, trudili su se da ne propuste nijednu njegovu reč. Štaviše, nije im izlazio iz lezeta i meraka, što mu je s neskrivenom radošću imponovalo. S druge strane, nikad nije zaboravio da ukaže na činjenicu da ta međusobna empatija Beograda i njega, ima duboke korene i da mu je Beograd u duši.
Originalan, jednostavan, direktan, pronicljiv i inteligentan, baštinik kulturnih i civilizacijskih okvira, lišen svih religioznah i nacionalnih predrasuda i izrazite kulture, pismenosti i pristojnosti, svojim delikatnim gospodskim duhom bio je samosvojna pojava i autentični intelektualac koji se drži svojih principa, predstavljajući svest i savest našeg vremena. U svom bogatstvu različitosti, visoke duhovnosti i beskrajne duhovitosti, gde god da se nalazio, on je svoju prirodu sa sobom nosio.
Usled redukovanja neposredne komunikacije, socijalne izolovanosti i usamljenosti, čovek je danas zaboravio da priča, a govor je jedan od najviših oblika osmišljenja i ulepšavanja čovekovog života. Nestali su stariji koji su bili oratori i mudraci prethodnih vremena. Mnogi znaju pisati, ali se plaše izgovorene reči. Uostalom, svako govorništvo je koliko tvorevina duha, toliko i veština, budući da reči ne otkrivaju samo predmet govora već i govornika. I baš zato, ugodan je osećaj upoznavanja i zbližavanja ljudi koji vole spontano izgovorenu reč.
Ćamil nije bio samo pisac već i mudrac, koji je upamćen po svojoj nenadmašnoj retoričkoj veštini. Voleo je da sluša, ali još više da priča. Ponekad mi se činilo da je uživao u svojoj priči. Sadržaje svojih narativa nije vezivao za velike teme i značajne istorijske događaje, već je tumačio i osvetljavao sve ono što je prikriveno senkama ljudske i životne nedorečenosti. Svaki narativ je gradio poput mrava ili ptice koja pravi gnezdo – zrno po zrno, slamčicu po slamčicu, grančicu po grančicu. Nije žurio. U njegovim rečenicama se, sa frapantnom sposobnošću, ujedinjuju zbilja i igra, naivnost i mudrost, anegdota i vizija, jezik i predmet, slika i značenje, poezija i proza, priroda i kultura. Znao je da se lagano i sigurno približi onom čemu je težio. Za njega je razgovor značio dodir, tihi dodir sa vremenom, vetrom i kišom; opipavanje prisustva pod dugim senkama prethodnog i budućeg, bliskog i udaljenog. Jednostavnošću izraza i bogatstvom značenja, svaka njegova beseda nalikovala je karavanu koji pustoši i nesmetano prolazi našom stvarnošću.
Zaljubljen u minimalizam, snen i zanesen, živopisan, pun snažnih osećanja, između uzdaha i treptaja, osenčenog tona, duboke emocije, imao je uvek relaksirajući hedonistički stav. To ga je izdvajalo među usamljene poetsko-literarne pojave. Bio je ista osoba u različitim okolnostima, što je izazivalo simpatije i razumevanje drugih. Stvorio je svoj prostor vrednosti u koje nikad nije sumnjao. Nosio je u sebi neograničenu empatiju koja ne zna za distancu, ne pravi razliku između sebe i drugih, naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca; bio je građanin sveta. Nije hteo da se povinuje ukusima i predrasudama, stereotipima i pomodarstvu. Mudar, tolerantan, taktičan, blag. Sada mi se čini da je u jednom životu imao više života, jer nikome nije ostao dužan. Na njegovom licu se očitovalo pozitivno osećanje radosti kojim trijumfuje u svakom razgovoru, dijalogu, polemici, raspravi, diskusiji. Da bi čovek imao taj dar, mora imati u sebi ljubav, kao bezuslovno pozitivan stav koji zauzima naspram sveta.
Durutović održao predavanje o Njegoševom spjevu Luča mikrokozma
Zaljubljen u minimalizam, snen i zanesen, živopisan, pun snažnih osećanja, između uzdaha i treptaja, osenčenog tona, duboke emocije, imao je uvek relaksirajući hedonistički stav. To ga je izdvajalo među usamljene poetsko-literarne pojave. Bio je ista osoba u različitim okolnostima, što je izazivalo simpatije i razumevanje drugih. Stvorio je svoj prostor vrednosti u koje nikad nije sumnjao. Nosio je u sebi neograničenu empatiju koja ne zna za distancu, ne pravi razliku između sebe i drugih, naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca; bio je građanin sveta. Nije hteo da se povinuje ukusima i predrasudama, stereotipima i pomodarstvu. Mudar, tolerantan, taktičan, blag. Sada mi se čini da je u jednom životu imao više života, jer nikome nije ostao dužan. Na njegovom licu se očitovalo pozitivno osećanje radosti kojim trijumfuje u svakom razgovoru, dijalogu, polemici, raspravi, diskusiji. Da bi čovek imao taj dar, mora imati u sebi ljubav, kao bezuslovno pozitivan stav koji zauzima naspram sveta.
Kroz pronicanje najdublje tajne ljudske duše on je, jezikom uzdržane samilosti, na poseban i senzibilan način opisivao mentalitet i karakter ljudi sa svog zavičajnog postora. Svojom originalnom reprezentativnošću, Ćamil je retorički reanimirao običaje, kulturu, tradiciju, sećanje i sve druge vidove ispoljavanja života svog rodnog kraja; osvetljavao uzroke i posledice raspada patrijarhalnog mo- dela društvene zajednice. Utopljen u svoj narod, njihov moral, njihove mitove i jezik, svaka njegova izgovorena reč je bila čuvar narodnog jezika, budilnik narodne svesti, narodnog ponosa i vrlina; bila je to temeljna škola i utočište svega što je dobro, lepo i uzvišeno. Kao daroviti baštinik predačke vatre, čuvao je svaku reč, pazio na njih, negovao ih ujutru, naveče, po zimi i suši, dok je ispijao svoju merakli kafu. Sećam se jedne njegove opaske: „Ako ti je do priče, bolje razgovaraj sa svojom senkom nego sa dosadnim i praznim ljudima“.
Sa duhovnim korenjem svog porekla, u svakoj svojoj reči i rečenici tražio je i nalazio smisao u detalju, unutrašnjoj ravnoteži i iznad svega, ljubav prema zavičaju. Bez urneka, njegova reč je imala jasno određenu potku i osnovu, rubove i ivice, kao ćilim u najlepšoj gostinskoj sobi, kao slika iz nekakvog masivnog rama, ili uštirkana posteljina naših majki. Takvom retorikom nastojao je da otrgne deo prošlosti od zaborava, da lingvističke fenomene prenese budućim naraštajima, kako bi oni imali mogućnost da mnoge nejasnoće razreše do kraja. Ukazivao na potrebu očuvanja svog identiteta, svoje prošlosti, tradicije i samosvojnosti; unosio zavičajnu toponomiju kroz slojevite slike viđenog, inspirisane ličnim doživljajem.
Kao pisac egzistencijalne dubine i kosmopolitske širine, nosio je radost i optimizam u obična poznanstva, u dugogodišnja prijateljstva, ali i u živote onih s kojima se prvi put video. Bilo je to prirodno stanje slobodne ličnosti i hedonizam za koga je romantika stil, a ne suština. Sa visokim intelektualnim obzirima prema sagovorniku, ali i sebi, umeo je da slušanjem stimuliše govornika. Rekao bih da je stalno bio u svojevrsnom neskladu između onoga što društvo očekuje od njega i onoga što on od sebe samog očekuje. Nisam ga čuo da je u priči obećavao ono za šta zna da mu se otima i da od toga u šta se zaklinje neće biti ništa.
Bez sumnje, Ćamil je posedovao izvarednu memoriju, ali i potencijal, da na jedinstven način tumači i analizira sliku duhovnog i društvenog stanja modernog doba i sveta, kako u lokalnim tako i globalnim okvirima. Pronalazio je lepotu u sudaru svoje epohe i modernog doba. Svojim tihim i pouzdanim rečima, znao je napustiti konvencionalni lingvistički kolosek kako bi povukao novu brazdu kroz neispitane oblasti misli i života. Zrelom jednostavnošću, prefinjenom ironijom, brilijantnim stilom, semantičkom suštinom, služio se i jezikom savremene lek-sike. Estetika njegove rečenice bila je besprekorna; svaka reč je imala jasnoću, dubinu, snagu, sposobnost da izrazi prave emocije, ukrašene i obogaćene književnim elemente života.
Svestan svoje izuzetnosti i posebnosti, spadao je u retke i dragocene sagovornike čija je vrlina u tome što vam saopštavaju ono što vam možda nikad ne bi palo na pamet, što ni od koga drugog ne biste mogli čuti. Činilo vam se da on zna nešto što drugi ne znaju, i zna da oni to ne znaju, ali i da poseduje nešto što drugi nemaju. Takav odnos je bio prilika za preispitivanje istinitosti stavova koji su predmet razgovora. Prepoznajući takvu raznolikost kao vrednost samog životnog postojanja, rukovodio se moralnim principima na kojima je gradio odnose prijatelj- stva i drugarstva. Štaviše, njegov skepticizam je uglavnom bio opominjujući, mudar i duhovit. Takvi ljudi otkrivaju skrivene lepote svakodnevnog života i unose svetlost u život svojih bližnjih – porodice, prijatelja, saradnika, a s druge strane, nadvijaju oblake sumnje nad one čija uskogrudost i nedostatak vizije ne dozvoljava postojanje različitosti i slobode izražavanja u svom okruženju.
Ćamil Sijarić je bio umetnik reči i pripovedanja. Kao retorički čarobnjak i svojevrsni diverzitet, on je svojim rečim pomerao epsko pripovedačke granice. Njegov jezik, pun berićeta, pružao se preko vremena i ograničenja, kroz susret sa stvarnim, realnim, fikcijskim, onostranim, ka suštini ljudskog postojanja. Bila je to spontana konvencija, govorna praksa. Reči lišene svake banalne narativnosti podsticale su maštu i podmirivale želju za neuobičajenim i neočekivanim. Njegova retorika je imala mnogo svetla i toplote, emotivnu i sugestivnu jačinu. Reči, koje su izranjale iz arhetipskih naslaga, čuvale su najveće tajne i neposredno generisale duhovnu dubinu njegove ličnosti, meditivne i samorefleksivne personalnosti.
Retorika je njegova najdragocenija dragocenost, koje se nikad nije zasitio. Stari filozofi su retoriku smatrali literarnom maturom i čuvarem tradicije, ističući da je govor čuvar narodnog jezika, budilnik narodne svesti, narodnog ponosa i vrlina; škola i utočište svega što je dobro, lepo i uzvišeno. U njegovom slučaju, retorika je stvarala formu u koju se skrivalo biće koje je ovu formu iznedrilo, dok snažna misaona koncentracija i kaskada, predstavljaju mnogo više od pukog čina razbijanja banalnosti trenutka. Njome je terao metež i maglu kroz naš balkanski besmisao, i demonstrirao interpretativnu raznolikost, koja traga za specifičnom odlikom veze s tradicijom, a ona je kod svakog književnika drugačija. U nizu specifičnih i samosvojnih retoričkih narativa i promišljanju svog iskustva, znao se prepustiti meditaciji i poetskoj medijaciji.
Kao nezaboravan umnik i umetnik priče, Ćamil nije bio žustri polemičar, politički orator za mase, već diskretni i tihi mudrac koji nije tako jeftino, brzo i lako prodavao svoje reči. Njegove reči su živele u miru sa tihom jesenjom kišom, lahorom koji se jedva čekao za vitlaj vršidbene pljeve. Svaka njegova reč bila je svetiljka jedne priče, intima i prozor jednog ili više života. Imao je istančan osećaj za opažaj detalja, budući da je njegovo iskustvo bilo pouzdanije i jače od gotove slike, a pogledi na ljude bili su originalni i oštroumni. Za svakog je pronalazio svoju suštinu, svoju meru razumevanja. Stvarao je utisak čarolije koja slušaoce prenosi u neku lepšu dimenziju vremena i prostora.
Iako je nosio hrabrost gorštaka, praznog majčinog brašnjenika i surovost zimskih hladnoća, pre bi se moglo reći da je ravna i pitoma Vojvodina bila njegov zavičaj. Izvoran, spontan i iskren, nikada nije odstupao od svojih vrednosnih i moralnih principa. Svojom prisnošću i toplinom, nosio je ideal očinskog i istinitog. Bio je predan i osetljiv tragalac za istinom o ljudima, događajima i zbivanjima.
Njegove reči, koje su znale zbuniti svemir, dolazile su iz srca i duše. Bile su – jednostavne, razvučene, proste, udvojene, složene, delikatne, suptilne, nežne, trajne, jutarnje, večernje, noćne, dnevne, lenje, britke, uznesene, krilate, nebeske, tvrde, kratke, muške, profesorske, glumačke; reči od nemila i nedraga, mostovi, oluje, tišine, bure i ruševine, vetrovi i spokoji, reči od limskog peska i kamena sa brda Bihora i Šipovice, od sofre do veridbe. Daleko od toga da bude heroj, ali njegova reč je bila promenljiva, stidljiva, nevina, požudna, brbljiva, ćutljiva, troma, melanholična i prijatna, iskrena, puna znanja i dilema; reč koja zavodi, žari i pali, daruje i kažnjava, kroti i divlja, koja nas pomera u meki privid savremene veštine življenja, u dimenziju srozanog života. Koga nije slušao ne može razumeti, još manje osetiti snagu i moć njegovih reči. Slušajući ga dok besedi, činilo mi se da njegov život nije sa njim, da je ispred njega, ili da će tek doći. Teško da ga je nekada reč izdala, prevarila, zavela, da mu je uskratila poverenje i odanost.
Politika, ideologija, pa ni religija, nisu ga tangirali. Okrenut svetlim stranama i radostima života, Ćamil je ono što od davnina nazivamo „filozof čovek“. Propovednik retorike kao religije, koja svakom postojanju i egzistenciji daje smisao. Živeo je spontano i jednostavno; bio je zagledan u lepotu sabaha i jutarnje rose, svakojakog meraka, akšamluka i derta. U potrazi za okeanskom bliskošću, bio je gospodin distance i svega što dospeva od prvog komšije, brata, zemljaka, kolege ili kafanskog stola. Bez čežnje za izvesnošću i žala za blagodetima sutrašnjeg dana, svakodnevnica mu je bila najbliža, prepoznatljivija, presudnija. „Treba putovati daleko, a voleti svoj dom“, govorio je. Njegova magičnost se sastojala u jednostavnosti vrlina antičkih filozofa stoicizma, kroz koju se kristališe suština ljudske mudrosti.
Bio je retorički junak posebnog soja i kova. Njegova reč je otvarala i ona poslednja vrata, koja je u svakoj bajci rizično i po život opasno otvarati. Hipnotisao je otvorenošću, strogom besprekornom lepotom naracije. Njegova raskošna usmena reč, lepa kao nebo, nije samo običan alat; takva beseda nas upotpunjuje, transformiše, resetuje, inspiriše i pomaže da otkrijemo sebe i druge. Neko je rekao da je „reč najveće i najznačajnije čovekovo otkriće“, a Ćamil je posedovao retoričko bogatstvo, u najlepšem smislu te reči, koje će teško neko nadmašiti. Iza svojih re- čenica, mirnih kao u predvečerju rečna maina, niko lepše nije rekonstruisao svoj život, a posebno delove sopstvenog detinjstva i mladosti, od njega. Seleći svoj glas od cvetnih pašnjaka u podnožje Bjelasice, Prokletija ili pored Lima, preko Skoplja, Vranja, Beograda i Sarajeva, on je upisivao svoj glas u čežnjivu nostagiju, snova i priviđenja. U ovom surovom i posrnulom svetu, lepota njegovih reči i njihova raskoš i postojanost, jedre kroz svako vreme i bilo koju stvarnost.
Njegov pogled na svet, jednostavan kao jednostavnost, bio je izražen neobičnim registrom – na verbalno fascinantan način on je pleo svoje uzbudljive svetove, smelo se krećući kroz legende, običaje, šale, anegdote i dosetke. Svaku anegdotu je pričao tako da nikad nisi siguran da li je to stvarni narativ ili njegova fikcija. Elegantan i kad prosipa jednostavne narodne izraze, poslovice i zagonetke. Svojim sagovornicima nije davao razloge za takve narative, ali ih je s blagočestivošću vodio sa sobom kud god bi se obreo. Njegovi monolozi, nalik na molitvu, bili su puni autoironije, simbolike, metafore, metafizike, prefinjene ironije, alegorije, ali i fikcije. Ni sa čim se nije mogla meriti njegova komunikacija sa sagovornicima, makar i da ništa ne kaže, jer je to bila suština posebne slobode i komocije. Kao dobri duh, on je svakoj naraciji verovao, držao do stava i ubeđenja, do izbora i odgovornosti, do osećanja slobode. Umeo je da se našali i na sopstveni račun kad oseti da je opširan ili da zamara. Intelektualno i podsticajno, njegove reči su zavodile, ali i opominjale. Ponekad ih je bilo lakše usvojiti nego utvrditi šta biste sa njima.
Ćamil Sijarić je jedinstvena ličnost u našoj novijoj književnoj i kultur- noj istoriji, i ono najbolje što stanovnici severa Crne Gore mogu svetu da daju na uvid. Bio je veći od vremena, topliji od ljubavi, i čovek izvan i iznad dobrote; on je jedinstvo svoje tajne i svog objašnjenja. Da bi potvrdio svoj ogroman umetnički dar, nije mu bilo potrebno oslanjanje ni na štake izabranog političara, ni na upravničke fotelje u izdavačkim kućama, radiju i televiziji, ni na direktorske kabinete, čak ni na raznorazne književne nagrade, koje jedni drugima dele prolazni serdari i vojvode. Uvek, bio i ostao alternativan i beskompromisan; učtiv, kooperativan, ali nikad saveznik prolaznih vlasti, nikad spreman na trgovinu svojim darom. Ostao svoj, uprkos svim promenama u karakteru i rizicima različitih epoha, i kroz sve političke rasplete, pa i posrnuća u koja svaki narod guraju zamke. Takvi slobodni ljudi nikome ne služe osim svojoj savesti.
Drugačiji od ostalih, neprolazno vredan, kapitalno značajan, Ćamil Sijarić će svojom književnom zaostavštinom udariti pečat za svako vreme i za svaku stvarnost. Po njemu će se jedno doba prepoznavati i pamtiti. Takvog pisca nećemo, sva je prilika, zadugo imati, a njegove reči ostaće naša uzdanica uspravnosti i stoičnosti.
Izvor: Nova Zora
