“Tajna večera” ili “Poslednja večera” (“Ultima Cena”) je delo Leonarda da Vinčija nastalo u periodu renesanse, verovatno od 1494. do 1498. godine. Iako tačna godina nikada nije tačno utvrđena, smatra se da je 1494. da Vinči dobio da naslika delo u dominikanskoj crkvi Santa Marija de la Gracije u Milanu. Slika je trebalo da ukrašava severni zid crkve, a naručilac je bio Lodoviko Sforca, vojvoda od Milana.
Iako možda ne deluje tako, “Tajna večera” je zapravo ogromna i zauzima skoro 40 kvadratnih metara – dimenzije ovog dela su 8,8 sa 4,6 metara.
“Tajna večera” je propadala još za Leonardovog života
Uprkos običaju onog vremena da se freske slikaju na mokrom gipsu, Da Vinči je radio na suvom. Dobio je mnogo bolji rezultat, ali se ispostavilo da postoji problem sa dugovečnošću boja. Delo je počelo da propada odmah po postavljanju u crkvu, još za vreme umetnikovog života.
Takođe, pošto je Sforca naredio da se crkva na brzinu radi, zidari su zidove ispunili šutom koji je zadržavao vlagu. Slikanje je rađeno na tankom spoljašnjem zidu, tako da su se efekti vlage jako osećali, a boja nije uspela da pravilno prianja.
Već 1517. slika je počela da se ljušti, a 1532. Gerolamo Kardano ju je opisao kao “zamućenu i bezbojnu u poređenju sa onim čega se sećam kada sam je video kao dečak“. Do 1556. manje od šezdeset godina nakon što je završena, Đorđo Vazari ju je opisao kao “zbrku mrlja” toliko pokvarenu da su figure bile neprepoznatljive.
Svega 150 godina nakon nastanka naučnici su procenili da sliku ništa ne može da spasi. Osim ovoga, 1652. godine neko je došao na ideju da napravi vrata baš ispod freske pa su ovi radovi uklonili Isusove noge. Veruje se da su Isusove noge bile u položaju koji simbolizuje predstojeće raspeće.
Godine 1768. preko slike je okačena zavesa namenjena njenoj zaštiti, ali je ona umesto toga zadržavala vlagu na površini, i kad god bi se povukla, grebala je boju koja se ljuštila.
A, bilo je tu i drugih nedaća…
Delo je preživelo sve!
Godine 1796. trpezariju manastira su Napoleonovi vojnici koristili kao štalu. Iako je vojskovođa izdao strogu naredbu da se delo ne dira, pošto su vojnici otišli otkriveno je da su apostoli bili gađani glinom, a izgledalo je i da su se osvajači penjali na merdevine u pokušaju da iskopaju oči apostolima.
Posle toga, prostorija je služila za skladištenje sena, a 1800. godine poplava je celu sliku prekrila zelenom plesni. Gete je pisao da je prostorija poplavljena sa dve stope vode.
Slika je preživela bombaški napad saveznika 1943. iako je ostatak manastira bio razoren. Trpezarija je bila pogođena, ali su zaštitne vreće peska postavljene preko sprečile da sliku oštete geleri.
Kako je “Tajna večera” nekada izgledala?
Restauracije slike počele su još tokom 18. veka, pa je i svaki od umetnika kojem je “Tajna večera” bila poverena u nekoj meri “dorađivao” delo.
Prvu restauraciju pokušao je 1726. Mikelanđelo Beloti, koji je popunio nedostajuće delove uljanom bojom, a zatim lakirao celo delo. Ova popravka nije dugo potrajala, pa je pokušana je još jednu restauraciju 1770. godine od strane inače nepoznatog umetnika po imenu Đuzepe Maza. Maza je skinuo Belotijev rad, a zatim je u velikoj meri prefarbao sliku – prepravio je sva lica apostola, osim tri, pre nego što je zaustavljen zbog negodovanja javnosti.
Zbog svega navedenog, izgled slike do kasnih ‘70-ih se jako pogoršao. I, onda su Italijani rešili da nešto urade po tom pitanju! Od 1978. do 1999. počeo je veliki projekat restauracije kako bi se stabilizovala slika i preokrenula šteta uzrokovana prljavštinom i zagađenjem.
Pošto se pokazalo nepraktičnim premestiti sliku u okruženje sa više kontrole, trpezarija je umesto toga pretvorena u zatvoreno okruženje sa kontrolisanom klimom, što je značilo zidanje prozora. Zatim je sprovedena detaljna studija kako bi se utvrdio originalni oblik slike, koristeći naučne testove i originalne slice sačuvane u Kraljevskoj biblioteci u zamku Vindzor.
Međutim, neka područja slike su proglašena nepopravljivima. Oni su ofarbani akvarelom u prigušenim bojama sa namerom da ukažu da nisu originalni radovi, a da pritom ne odvlače pažnju.
Ova restauracija je trajala 21 godinu i 28. maja 1999. slika je ponovo dostupna javnosti. Danas je možete videti ali samo uz prethodnu najavu (nekada i po nekoliko meseci unapred) i pred slikom možete ostati samo 15 minuta.
Izvor: Istorijski Zabavnik
