Пише: Раха Ник-Андиш
Превео: Милош М. Милојевић
Пошао сам у банку да подигнем готовину када је изненадна експлозија потресла зграду. Прозори су се протресли и људи су пали на под. Службеници су викали свима да оду. Напољу, улице су биле прекривене густим, црним димом. Бомба је пала двеста метара даље, уништивши полицијску станицу, која се сурвала на аутобус испуњен путницима. Пешаци на оближњем плочнику су у исти мах убијени. Међу напуштеним колима, поломљеним стаклом и бетоном видео сам лешеве. Мора да их је било педесет. Свугде је било крви. Војници који су били на месту напада наредили су ми да одем.
Углавном не видимо цивиле убијене америчким и израелским бомбама. Са кровова гледамо дим како се уздиже изнад зграда. Интернет је угашен. Нема новинара. Када је бомба погодила полицијску станицу близу банке једноставно сам се задесио у близини.
Возио сам за сервис Снеп (Snapp!) када сам сазнао да је Али Хамнеј убијен у бомбардовању. Многи Иранци су веровали да ће врховни вођа, упркос свом добу, живети вечно. Сви су у почетку били запањени и добро расположени. Људи су викали и трубили сиренама возила. Било је плеса по улицама. Путници на задњем седишту мог аутомобила су се смејали. Када смо прошли поред групе припадника милиције Басиџ смејали су им се. Њихов одговор био је брз и бруталан: разбили су прозор аутомобила својим палицама и ударили су човека на задњем седишту у главу. Одвезао сам што сам брже могао.
Звуци авиона и дронова стално ми одзвањају ушима. Када сам чуо брујање мотоцикла помислио сам да је дрон. Чак и звук лифта док се креће међу спратовима моје зграде наводи ме на помисао да је град бомбардован.
Ескандар Садегхи Борујерди: Иран – Суво и мокро горе заједно
Скоро месец дана од почетка рата, нико не зна колико ће потрајати. Без обзира колико режимских заповедника САД и Израел убију из ваздуха, они ће само бити замењени и режим ће продужити даље. Други пријатељ, Бабек, упоредио је Израел и Америку са козметичарем који уклања длачице обрва. Пажљиво чупка длаку по длаку, све до тренутка када одлучи да избрије целу обрву.
Неки међу мојим пријатељима су присталице рата а неки су огорчено против. Противници говоре о убијању цивила, губитку културног наслеђа и нарушавању животне средине. Присталице верују да не постоји други начин да се смени режим и ослободе људи. Неки од оних који су желели да Американци и Израелци бомбардују Иран променили су мишљење од када је рат започео. Иранци из дијаспоре желе рат али ми који га преживљавамо смо престрављени.
Једине веродостојне персијске вести (вести на језику фарси, прим.прев) пристижу са сателитских канала који раде из Лондона. Када је влада почела да омета фреквенције, платио сам пријемник и прилагодио сам параметре. Државна телевизија говори да режим само ниже победе. Известили су о смрти Хамнеја и Лариџанија дан након сателитских канала.
У мом комшилуку, сваке вечери од девет часова до поноћи, религиозни људи се окупљају на околним крововима и терасама и вичу: „Алах је велики!“ Уколико стојим напољу на мојој тераси могу да их чујем како узвикују: „Смрт Америци! Смрт Израелу!“ Пуштају популарне песме из времена рата са Ираком. Нико не иде напоље да протестује. Превише је опасно.
Разговарао сам са једним пријатељем, школским другом из времена рата са Ираком. Присећали смо се како смо се за време ваздушне опасности скривали у школском подземном склоништу. Сада је потпуно другачије: сви живе у високим стамбеним блоковима и нема сирена за оглашавање опасности. Можемо да видимо авионе и дронове на небу изнад нас. Изгледају необично лепо, упркос разарајућој штети коју наносе.
Кућа мога рођака и његов аутомобил тешко су оштећени од ударног таласа од бомбардовања. Питао је владу за помоћ. Власти су му понудиле зајам који ипак никада неће моћи да отплати. Једна од мојих сестара се са породицом иселила у Дамаванд, у унутрашњост земље, изван Техерана.
Након бомбардовања полицијске станице схватио сам да нема начина да се зна у коликој си опасности. Људи кажу да је Револуционарна гарда превише застрашена да борави у својим зградама и да је почела да се скрива по школама. Боље је остати код куће. Ми можда не знамо ко се где крије али можда Израелци и Американци знају.
Мајка ме је назвала и рекла: „Погледај напоље, погледај у небо.“ Сат раније зачули смо четири или пет експлозија. Погледао сам напоље. Густи дим заклањао је ноћно небо и ваздухом се ширио мирис нафте.
Раха Ник-Андиш је псеудоним аутора који подучава уметност на универзитету у Ирану
Извор: LRB blog
