Можда бављење уметношћу и свим творевинама људског духа које смо наследили од својих предака није једини начин да наша душа преживи у том сенкрупу баналности који називамо: стварност, али за мене је то најузбудљивији начин да сачувамо своју најдубљу људскост и своје људско лице.
Казао је то глумац, режисер, пјесник и професор Радослав Рале Миленковић за “Глас Српске” говорећи о опстанку душе у овим временима пуним изазова. У разговору за наш лист Миленковић је говорио о представи “Лице” коју је режирао у Народном позоришту Републике Српске, према тексту руског писца Алексandра Галина, а која је од 25. децембра на репертоару националног театра. Поред тога, Миленковић води и класу глуме на Академији умјетности у Бањалуци.
ГЛАС: Чини ли нам се да постављање на позоришну сцену дјела “Лице” Алексandра Галина одговара овом тренутку у којем живимо или је просто тематизовање приче о човјеку који губи идентитет пред налетом капитализма, нажалост, актуелно већ годинама, а можда и вијековима прије нас?
МИЛЕНКОВИЋ: Верујем да је у питању овај други разлог, мада он у себи садржи и онај први који сте поменули. Величина и значај једнога дела почива, пре свега, на универзалности идеја с којима нас оно суочава. Галинов комад је, верујем, управо такав и то је један од најважнијих разлога због којег смо га изабрали за рад у Народном позоришту Републике Српске. Захвалан сам и позоришту и свим сарадницима што су то препознали и предано уложили све своје и материјалне и креативне снаге да бисмо данас и овде нашим савременицима испричали ту важну, дубоку и забавну причу.
ГЛАС: Није ли застрашујућа чињеница да године пролазе, а друштво се не мијења, човјек не напредује него све више пада?
МИЛЕНКОВИЋ: Застрашујућа је, наравно, али баш због тога морамо, док нас има, бити храбри и непоткупљиви у разумевању и тумачењу свога времена. Стари људи у шали понекад кажу: биће и горе. А то да ли је у неком тренутку горе или боље можемо проценити накнадно. Но, пре него што се осмелимо да вреднујемо ми морамо, док нас још има, поделити своје осећање тренутка са својим гледаоцима и свим својим талентима и својом марљивошћу настојати да кажемо дубљу истину о себи и свету у коме живимо. Наш напор неће променити свет, било би охоло и неразумно умислити да је то наш задатак. Оно што можемо, међутим, јесте дељење своје запитаности с гледаоцима и суочавање с важним и најважнијим питањима и недостатком коначних одговора на њих.
ГЛАС: Будући да је ријеч о руском писцу Галину морамо се дотаћи тренутне политичке ситуације, односно рата Русије и Украјине, који је узроковао велике проблеме руским умјетницима. Како посматрате дешавања на том пољу и да ли је ово неки вид подршке руским ствараоцима?
МИЛЕНКОВИЋ: Не допада ми се помисао и намера да се у разлоге рада на једном драмском тексту учитају дневно-политички разлози. То, можда, некоме може бити корисно, али је банално и плитко па је стога и недостојно позоришта и његовог смисла. Без обзира на актуелни политички контекст свако свођење бављења уметношћу на било који ниво политичког претворило би наше бављење уметничким у пропагandу. Наш рад на овом делу (које написао Рус) представља вапај и подршку здравом разуму, дубини мисли и неизрецивом таленту којим је комад написан. То што бисмо, на пример, урадили следећу представу по одличном тексту неког британског, француског писца, не би смело да се схвати као подршка политичким или војним активностима тих земаља. Тиме бисмо, пре свега, унаказили своја људска лица која покушавамо да сачувамо.
ГЛАС: Ове године објавили сте збирку пјесама “Повратак у катакомбе”. Је ли повратак поезији водиља за бољу и угоднију свакодневицу?
МИЛЕНКОВИЋ: Не схватам ову књигу коју сте поменули као повратак поезији. Поезија је у мом животу стално присутна. Моја прва сећања везана су за читање… Када је реч о писању и објављивању ту је све много неизвесније. Нити можеш да знаш када ћеш нешто написати, нити када ћеш поверовати да је стиховима боље ако их у књизи чита неко кога не познајеш и никада нећеш сазнати шта је прочитао у њима, шта је разумео, шта осетио…
ГЛАС: На чему тренутно радите?
МИЛЕНКОВИЋ: Током јануара и фебруара не планирам нове представе. Али већ крајем фебруара почеће нови семестар на Академији умјетности у Бањалуци и очекује ме интензиван рад са студентима у класи глуме коју водим у тој школи. Чека нас пролеће са Чеховљевим ликовима.
Сарадња са НПРС
ГЛАС: Како је протекла сарадња с глумцима Народног позоришта Републике Српске, јесте ли задовољни?
МИЛЕНКОВИЋ: Изврсно сам сарађивао и с глумцима и са свим осталим сарадницима с којима сам прошао кроз овај стваралачки процес. Верујем да смо сви разменили не само професионална, већ и уметничка и људска постигнућа. И не само то, верујем и да смо својим несебичним трудом обогатили једни друге и да смо стигли до представе која ће и онима који је играју и онима који је буду гледали, донети много радости.
Извор: Илијана Божић/glassrpske
