Možda bavljenje umetnošću i svim tvorevinama ljudskog duha koje smo nasledili od svojih predaka nije jedini način da naša duša preživi u tom senkrupu banalnosti koji nazivamo: stvarnost, ali za mene je to najuzbudljiviji način da sačuvamo svoju najdublju ljudskost i svoje ljudsko lice.
Kazao je to glumac, režiser, pjesnik i profesor Radoslav Rale Milenković za “Glas Srpske” govoreći o opstanku duše u ovim vremenima punim izazova. U razgovoru za naš list Milenković je govorio o predstavi “Lice” koju je režirao u Narodnom pozorištu Republike Srpske, prema tekstu ruskog pisca Aleksandra Galina, a koja je od 25. decembra na repertoaru nacionalnog teatra. Pored toga, Milenković vodi i klasu glume na Akademiji umjetnosti u Banjaluci.
GLAS: Čini li nam se da postavljanje na pozorišnu scenu djela “Lice” Aleksandra Galina odgovara ovom trenutku u kojem živimo ili je prosto tematizovanje priče o čovjeku koji gubi identitet pred naletom kapitalizma, nažalost, aktuelno već godinama, a možda i vijekovima prije nas?
MILENKOVIĆ: Verujem da je u pitanju ovaj drugi razlog, mada on u sebi sadrži i onaj prvi koji ste pomenuli. Veličina i značaj jednoga dela počiva, pre svega, na univerzalnosti ideja s kojima nas ono suočava. Galinov komad je, verujem, upravo takav i to je jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg smo ga izabrali za rad u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Zahvalan sam i pozorištu i svim saradnicima što su to prepoznali i predano uložili sve svoje i materijalne i kreativne snage da bismo danas i ovde našim savremenicima ispričali tu važnu, duboku i zabavnu priču.
GLAS: Nije li zastrašujuća činjenica da godine prolaze, a društvo se ne mijenja, čovjek ne napreduje nego sve više pada?
MILENKOVIĆ: Zastrašujuća je, naravno, ali baš zbog toga moramo, dok nas ima, biti hrabri i nepotkupljivi u razumevanju i tumačenju svoga vremena. Stari ljudi u šali ponekad kažu: biće i gore. A to da li je u nekom trenutku gore ili bolje možemo proceniti naknadno. No, pre nego što se osmelimo da vrednujemo mi moramo, dok nas još ima, podeliti svoje osećanje trenutka sa svojim gledaocima i svim svojim talentima i svojom marljivošću nastojati da kažemo dublju istinu o sebi i svetu u kome živimo. Naš napor neće promeniti svet, bilo bi oholo i nerazumno umisliti da je to naš zadatak. Ono što možemo, međutim, jeste deljenje svoje zapitanosti s gledaocima i suočavanje s važnim i najvažnijim pitanjima i nedostatkom konačnih odgovora na njih.
GLAS: Budući da je riječ o ruskom piscu Galinu moramo se dotaći trenutne političke situacije, odnosno rata Rusije i Ukrajine, koji je uzrokovao velike probleme ruskim umjetnicima. Kako posmatrate dešavanja na tom polju i da li je ovo neki vid podrške ruskim stvaraocima?
MILENKOVIĆ: Ne dopada mi se pomisao i namera da se u razloge rada na jednom dramskom tekstu učitaju dnevno-politički razlozi. To, možda, nekome može biti korisno, ali je banalno i plitko pa je stoga i nedostojno pozorišta i njegovog smisla. Bez obzira na aktuelni politički kontekst svako svođenje bavljenja umetnošću na bilo koji nivo političkog pretvorilo bi naše bavljenje umetničkim u propagandu. Naš rad na ovom delu (koje napisao Rus) predstavlja vapaj i podršku zdravom razumu, dubini misli i neizrecivom talentu kojim je komad napisan. To što bismo, na primer, uradili sledeću predstavu po odličnom tekstu nekog britanskog, francuskog pisca, ne bi smelo da se shvati kao podrška političkim ili vojnim aktivnostima tih zemalja. Time bismo, pre svega, unakazili svoja ljudska lica koja pokušavamo da sačuvamo.
GLAS: Ove godine objavili ste zbirku pjesama “Povratak u katakombe”. Je li povratak poeziji vodilja za bolju i ugodniju svakodnevicu?
MILENKOVIĆ: Ne shvatam ovu knjigu koju ste pomenuli kao povratak poeziji. Poezija je u mom životu stalno prisutna. Moja prva sećanja vezana su za čitanje… Kada je reč o pisanju i objavljivanju tu je sve mnogo neizvesnije. Niti možeš da znaš kada ćeš nešto napisati, niti kada ćeš poverovati da je stihovima bolje ako ih u knjizi čita neko koga ne poznaješ i nikada nećeš saznati šta je pročitao u njima, šta je razumeo, šta osetio…
GLAS: Na čemu trenutno radite?
MILENKOVIĆ: Tokom januara i februara ne planiram nove predstave. Ali već krajem februara počeće novi semestar na Akademiji umjetnosti u Banjaluci i očekuje me intenzivan rad sa studentima u klasi glume koju vodim u toj školi. Čeka nas proleće sa Čehovljevim likovima.
Saradnja sa NPRS
GLAS: Kako je protekla saradnja s glumcima Narodnog pozorišta Republike Srpske, jeste li zadovoljni?
MILENKOVIĆ: Izvrsno sam sarađivao i s glumcima i sa svim ostalim saradnicima s kojima sam prošao kroz ovaj stvaralački proces. Verujem da smo svi razmenili ne samo profesionalna, već i umetnička i ljudska postignuća. I ne samo to, verujem i da smo svojim nesebičnim trudom obogatili jedni druge i da smo stigli do predstave koja će i onima koji je igraju i onima koji je budu gledali, doneti mnogo radosti.
Izvor: Ilijana Božić/glassrpske
