Piše: Vladimir Dimitrijević
Mladost podvižnika
Sveti Simeon je rođen 1854. godine na Cetinju, u donjokrajskom bratstvu Popovića i dobio je ime Savo. Po ranom upokojenju oca, prešao je da živi kod dede, koji ga je odredio za naslednika velikog imanja. Završio je osnovnu školu u Cetinjskom manastiru. Bio je živo i nestašno dete; imao je običaj da crta i peva uz gusle. Bio je redovan na bogosluženjima, a voleo je da čita Sveto Pismo i učestvuje u litijama. Posle svega je rešio da se odrekne zemaljskih blaga i krene da služi Gospodu Isusu Hristu. Deda Milan, koji je govorio „Hoću da Savo uči dok ne zasuče brke”, blagoslovio ga je da krene u Kijev, gde mladi Savo prvo završava bogosloviju, a zatim i duhovnu akademiju, nadahnjujući se životima i podvizima osnivača i prepodobnih otaca Kijevske Lavre. Ispunio je zaveštanje svoga strica Mihaila, koji mu je rekao: „Savo, ti si pobožan, idi u Kijevo. Tamo ima dosta svetaca u pećinama, pa uči i moli se Bogu”. Mnogo mu je pomagao srbijanski mitropolit Mihailo, koji je u Rusiji bio u izgnanstvu zbog sukoba sa kraljem Milanom Obrenovićem. Pre no što je zamonašen, slušao je predavanja iz filosofije na pariskoj Sorboni, a zatim i predavanja teologije u Ženevi. Tamo pohađa ruski hram i sreće Ruse, Bugare i Srbe, govoreći da „Pravoslavlje veže sve narode u jedno bratstvo”. U Kijevu je zamonašen i rukopoložen u čin jeromonaha, a 1888. godine vraća se na Cetinje, gde mu je određena služba Božjeg služitelja u manastiru Svetog Nikole na Vranjini, a godinu dana kasnije i u manastiru Ostrogu, gde je bio i predavač u tamošnjoj monaškoj školi, koju je utemeljio mitropolit Mitrofan (Ban).
Kao hadžija, putovao je u Svetu Zemlju i na Svetu Goru.
Otkrovenje dajbaba
Kada se 1890. vratio sa pokloničkog putovanja, javio mu se mali čobanin Petko Ivezić i ispričao o čudesnom viđenju koje je imao. Petku, siročetu koje je čuvalo tuđu stoku na mestu današnjeg manastira Dajbabe, javio se jasan miris tamjana, a potom i čovjek „vas u zlatu”, u pratnji dva anđela. Predstavio mu se: „Ja sam sveti. Bio sam vladika ovoga mesta, a đak sam jednoga Svetoga što je živio pre Kosova. Hoću da mi manastir gradiš.” Svetac pokaza Petku katakombu na tom mestu. Petko pođe, kako mu bi rečeno u Ostrog i ispriča ocu Simeonu svoje viđenje. Ovaj podvižnik Gospodnji, shvativši da je viđenje od Boga, po odobrenju mitropolita Mitrofana i knjaza Nikole Petrovića, postupi po kazivanju siročeta, po rečima sveca koji se javio. Sveti Simeon, uz pomoć meštana, poče da kopa na mestu koje mu je Petko pokazao i naiđe na pećinu u obliku krsta, u kojoj su našli i oltarski deo, na kojem je bila časna trpeza. Tako je u decembru 1897. godine, na mestu ranohrišćanske bogomolje, nakon uređivanja pećine i izgradnje konaka, osveštana crkva posvećena prazniku Uspenja Presvete Bogorodice.
„Podzemni dom carice nebeske“
„Podzemni dom Carice Nebeske”, kako je manastir nazvao njegov utemeljitelj, nalazi se na jugoistočnoj padini Dajbabske gore, na obodu zetske ravnice, a na domak Podgorice. Manastirska crkva sakrivena u kamenu, ukrašena je freskopisom prepodobnog starca. U manastiru se nalazi nekoliko ikona naslikanih kistom Oca Simeona, ruska plaštanica iz 11. veka, kao i ikona Bogorodice Jerusalimske.
Crkva se sastoji od tri pećinske prostorije: centralne, u kojoj je oltarski deo i ćivot prepodobnog Simeona, levog paraklisa u ravni centralne pećine i desne u koju se silazi isklesanim stepenicama. Sveti starac koji se javio Petku Iveziću kazao je da je u blizini i njegov grob, koji je sakriven od turskog skrnavljenja. Grob će se sam otkriti onda kada „sve srpsko bude slobodno”. Po svoj prilici, Sveti vladika je prvi zetski episkop Ilarion, učenik Svetog Save, kome se do danas ne zna grobno mesto.
Prozorljivi podvižnik
Još za života oca Simeona, mnogo naroda je dolazilo u Dajbabe. Otac Simeon bio je poznat po svom velikom podvigu i daru prozorljivosti. Svakoga je dočekivao s ljubavlju i duhovnim savetom. Poštovali su ga ne samo Srbi, nego i stranci. Tako dva Francuza koja su, dok je otac Simeon bio u Ostrogu, svraćala u ovu svetinju, beleže: „Sa prirodom blagošću svojih očiju i svoga osmeha, profila sličnog Hristovom, uokvirenog dugim, kovrdžavim uvojcima koji padaju skoro do polovine leđa, otac Simeon je jedna od onih anđeoskih figura, koje čovek uživa da posmatra s divljenjem i koja vam na trenutak zadrži dah svojim izrazom nebeskog blaženstva”. Ruski knez Dimitrije Galicki 1896. piše o njemu: „Otac Simeon je veoma zanimljiva i neobična ličnost, pravi sveti čovek. Boraveći u manastiru Ostrog, podvrgavao je sebe svakom odricanju. Sada gradi sebi ćeliju u kamenju. Upečatljivije ličnosti od oca Simeona nikad nisam sreo. Iz njega sija beskrajna duhovna čistota i jevanđelska smernost, koja čini glavnu odliku našeg oca Jovana Kronštatskog. /…/ Nešto biblijsko i natprirodno zrači iz njegove pojave”. Ruski putopisac Pavle Rovinski beleži: „Veran svojim monaškim zavetima, drži svakodnevno pravilo i strogi post, dosta čita i piše. Narod veruje da je ovo sveti podvižnik, i dovodi bolesnike da im čita molitve”. Ruskinja Marija Jasinska posetila ga je 1940. i zapisala: „Devedeset ljubičastih proleća, žarkih leta, purpurnih jeseni i belih zima, pretvorili su monaha Simeona u mudrog Starca, poznavaoca ljudskih duša”.
Patrijarh Gavrilo Dožić ga je veoma poštovao, i kod njega se ispovedao. Godine 1921. ga je, kao episkop, predložio SA Saboru SPC za hirotoniju, ali starac Simeon je to, zbog svoje smernosti, odbio. Kralj Aleksandar ga je, prilikom posete Crnoj Gori 1925, odlikovao Ordenom Svetog Save. Kada je rekao da taj orden ne zaslužuje, kralj je odgovorio da svakako zaslužuje, jer njegove molitve su potrebne državi i narodu.
Proročke reči
Petnaestak godina pred Drugi svetski rat, prorokovao je: „Braćo, dolaze zla vremena. Dolazi novi rat strašniji od svih koje smo preživeli. Prolivaće se bratska krv, i predaće brat brata i otac sina, i kretaće djeca na roditelje i pobiće ih (Mt. 10, 21). Zato plačem i jecam nad vašim patnjama koje se približavaju. Molim Boga neprestano da me prije toga uzme iz ovog života da ne gledam polivanje bratske krvi. Nadam se da će se Gospod smilovati na mene grešnog”. I vaistinu tako bi.
Upokojio se otac Simeon uoči rata 1941. godine, početkom aprila meseca, ali se posete prepodobnom starcu još više umnožiše, jer je verni narod na njegovom grobu dobijao pomoć i ozdravljenje.
Beseda Sveštenomučenika Joanikija
Godine 1944, sveštenomučenik mitropolit Joanikije (Lipovac) održao je besedu o svetom starcu, rekavši, između ostalog, i ovo: „Braćo i sestre, u životu pokojnog arhimandrita Simeona Popovića, pored ostalih vrlina i osobina, vidimo i dva, kod drugih rijetka simvola.
Najava: Markovdanska litija sa moštima Svetog Simeona Dajbabskog
To su: simvol učenosti i simvol svetosti. Simvol učenosti vidimo, što je on bio rukopoložen, ni od koga manje, nego od jednog učenog i javnosti dobro poznatog episkopa Silvestra, koji je, pored ostalog, napisao i to u nekoliko knjiga, dogmatsko bogoslovlje. Episkop Silvestar, bio je onda magistar bogoslovlja, što je u ono vrijeme, u Rusiji bilo vrlo teško dobiti. Vidjeći u mladom Simeonu jedan veliki intelektualni talenat, imao je želju, da ga sam lično rukopoloži u čin sveštenika, što je i učinio. To je jedan, dok drugi simvol, simvol svetosti, vidimo u tome što je episkop Silvestar, našao za mudro da mladoga Simeona zamonaši, nigdje drugdje, već u jednoj Kijevsko-pečerskoj lavri, kao jednoj od najvećih ondašnjih ruskih svetinja. Po ovome se ogleda, draga braćo i sestre, da se arhimandrit Simeon Popović još od mladosti svoje odlikovao svetošću života svoga. Draga braćo, još u početku naglasio sam da je mladi Simeon, odmah poslije završenog školovanja i primanja svešteničkog čina došao da koristi dragoj Otadžbini Crnoj Gori. Čim je ovamo došao, bio je postavljen za upravitelja manastira Vranjine. Na ovom je položaju ostao pune dvije godine dana, kada je premješten za sabrata manastira Ostroga. Tu u Ostrogu, ostao je o. Simeon osam godina dana, kada je u snu dobio viđenje da ide u selo Dajbabe. I po ovome se čudnom i rijetkom Božjem javljanju o. Simeonu vidi, draga braćo, simvol velike njegove svetosti. Tu je on, kao što sami znate, napravio u jednoj pećini rijetko lijepu crkvicu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Radeći na ovom svetom djelu, on ovdje i ostaje, sve do završetka svoga ovozemaljskoga života.
Braćo i sestre, u životu i radu arhimandrita Simeona Popovića, pored ostalih divnih, imamo i jednu, kod drugih vrlo rijetku vrlinu, a to je: skromnost i smirenost. Zbog svoje velike skromnosti, s jedne strane, a s druge, da bi ispunio Božje naređenje za dovršenje i unapređenje manastira Dajbabe odbio je arhimandrit Simeon da se primi za episkopa kad je bio jednodušno izabran 1921. g. od Svetog Arhijerejskog Sabora.
Zbog svoje velike skromnosti i smirenosti, bio je često puta ismijavan, jer je to onda bila moda. Ali, draga braćo, kako smo radili onako smo i dobili. On nas je redovno poučavao, ne samo riječima, već i životom svojim, kako da upravimo naš život ovdje na zemlji. Nijesmo ga za to slušali, te smo doživjeli ovo što danas preživljujemo. Vjerujte mi, braćo moja, a budite i tvrdo ubijeđeni, da ovo današnje stanje nije ništa drugo, već Božja kazna za naše zle želje, rđave misli, slabi rad i nevaljali život, kojim smo živjeli. No, draga braćo, ako riječi arhimandrita Simeona nijesmo slušali za vrijeme njegovog ovozemaljskog života, neophodno je potrebno, radi spasa našega i sreće naše, da ih poslušamo bar poslije njegove smrti. On nas, isto tako i danas uči. Poručuje nam da živimo onim životom, kojim je on živio, te ćemo tako steći vječno blaženstvo, a u ovom slučaju, to će za njega biti najveća radost koju mu možemo pričiniti.
Vo blaženom uspenii vječni pokoj podažd Gospodi usopšemu rabu Tvojemu arhimandritu Simeonu i sotvori jemu vječnuju pamjat. Amin!”
Reči Oca Justina
Sveti Justin Ćelijski je, posle susreta s njim, pisao: „On – blagodatni zagrljaj; nešto te iz njega grli, i kao da govori: radosti moja! /…/ On misli – ikonama; on oseća ikonski; to je najviši, najuzvišeniji način života: svetiteljski. A to evanđeljski, biblijski pogled na čoveka: kao na lik Božji. /…/ Neki miomir. „Miris Hristov”(Druga Kor. 2, 15) – da, to sam osetio u njegovom manastiru, naročito u njegovom prisustvu. Miris večnosti i bogočovečnosti: to je miris besmrtnosti. Iako je preda mnom bio starac, blagoobrazni starac, osamdesetih godina, ipak – sav je odisao besmrtnošću, jer besmrtnost nosi u sebi. Njegova stara mantija; a iz nje zračila neka sila, i zapljuskivala me čudno, polako. Ne znam: nešto je u meni od radosnog ushićenja plakalo. Je li moguće da mi na Srpskoj zemlji imamo ovakvog podvižnika, Svetitelja, Avu? /…/ Koliko me je zemljotresa prepalo kad mi je počeo pred svima čitati dušu. Prozorljivac i vidilac, čitalac duša ljudskih. /…/ Starac-dete. Obestrašćena ličnost, ocelomudrena. Integralan čovek! Evo čoveka! Koji je već ovde zakoračio putem večnog života”.
U slavu svetoga
Danas se ovom svetom starcu na bogosluženju peva ovako: „Priđite, verni, s pohvalama da proslavimo uspomenu, / časnoga i bogonosnoga oca našega Simeona, / igumana svetouspenjske Bogorodičine obitelji, / podvižnika vremena novog, / svetilnika monahujućim / i pobornika svetlosti i istine večne./ Čistotu života tvoga, prepodobni starče, / pokaza Gospod nama grešnima, / objavljujući te kao zastupnika neprestanog i pokrovitelja nemoćnih, / nastavnika onih koji put uski radi večnosti odabraše / i učitelja vrline i smirenja koje u Carstvo / nepropadljivo vode./ Sa činom prepodobnih u večnosti predstojiš Caru Slave, / Simeone bogonosni, / jer si Ga kao put, istinu i život u zemaljskom bivstvovanju prigrlio, / ostajući do konca dana tvojih veran služenju istini. / Zato te proslavljamo / s pohvalama kao svedoka čudesa Božijih. / Srca naša osnaži u revnosti / da bismo istinski poimali Slavu Božiju / i sa radošću sledili put pravoživlja, starče blagodatni, / jer u tebi prepoznasmo istinskog služitelja oltara Božijeg / u kojem te Gospod preblagi proslavi kao ugodnika Svoga / i uzor nama koji ti sledujemo životom. / Glas Božiji goru Dajbabsku potrese / kada se ispuni vreme / da se čudesno otkrije zaboravljena svetinja i ugodnici Njegovi, / tebe, bogoljubivi starče, izabra Bogomajka / da drevne ruševine u slavi velikoj projaviš, / ustrojavajući obitelj / koja do danas slavi Boga i časnu uspomenu tvoju.
/ Tajne Božije od vekova skrivene projaviše se / kada tebe Duh Sveti osnaži, Simeone / da glas čudesnog javljanja Božijeg u srcu svome kao talant primiš, / njega umnoživši i do konca svoga potrudivši se na delu blaženom / dostojnu platu primaš,/ u večnosti se raduješ /…/Udeonik sveosveštavajućeg Tela Hristovog / postao si za večnost, / slobodu svoju od Boga darovanu / umnožio si blagosloveno, / zato ti i mi, čada tvoja, / sledujemo proslavljajući uspomenu tvoju, / starče prepodobni, / radosno okrepljenje nas nedostojnih”.
Molitvama Svetog Simeona Novog, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin!
Izvor: Iskra
