Kad čovek otvorenim očima sagleda crnogorsku nemaštinu, mora se začuditi dvema stvarima: crkvama i grobljima. Retko je crnogorsko selo bez crkve, a nema ni jednoga groblja zapuštena i zanemarena. Iako male i skromne, sve su te crkvice ukusno ozidane, sve one odaju utisak da ljudi nisu žalili truda da im Božja kuća bude i lepša i uglednija od njihovih vlastitih. Ukupno uzevši čovek nigde po selima i malim gradovima, kakva su obično crnogorska trgovišta, neće videti toliko marljivo ozidanih grobova, često od primorskih i otočkih ploča. Čini mi se da je ovo danak starini, neprekidana veza sa carskim srednjevekovljem. A svakako ni begunci po katunskim kršima nisu svi bili samo sebri i meropsi. Bilo je među njima i odličnika. Valjda…
Bez šale u Podgorici ima šta da se vidi. U njoj i u okolu. Rimska Duklja je na izvanrednom mestu i divna geometrijska šara. I Zeta i Morača i Ribnica su divne tekućice. Vezirov most malo ustupa Švanju kraj Đakovice. Novi grad je umelo zasnovan. Stari opet prepun je slika na međi između nekadanjega Venedika i Stambola. Visoke obale oko Ribnice od okamenjena peska daju bezbroj čudnih pećina. Tamo je ljuta sirotinja podgorička načinila stanove za sebe: nekoliko dasaka na ulazu, jedno malo prozorče i gotov stan! Ali Dajbabe su za mene bile pravo otkriće. Kao da sam otišao u Tivajidu Antonija Velikoga, ili na Sinaj. Po Bogu, da li je ovako nešto mogućno u naše dane?!…
Jednoga hladnoga decembarskoga predvečerja, kad je sunce udaralo u crmničke gore, meni u Duklji napomenuše te čudne Dajbabe. Odmah sam pojurio odatle putem koji od Podgorice vodi za Plavnicu, i posle četiri kilometra vožnje, kola se počeše peti uz krše vijugavom stazom, dobro očišćenom i izvedenom, desno od jezera i polja plavničkoga. Ispod suroga krša u kamenjaru, gdegde prošaranom mladim kiparisima, maslinom i kojim hrastićem, pojavi se lice Dajbaba, sa arkadama i dva zvonika. Sunce je baš bilo na zahodu i ja se okrenuh put jezera, diveći se njegovoj lepoti i pogledu odavde. Oko crkve su svega dve zgradice: jedna za goste, a druga za isposnika i osnivača ovoga čudnoga manastira. Iz te kuće se pojavi smireni, omalen kaluđer sa velikim arhimandritskim krstom na prsima i rasom umašćenom masnim bojama.
– Ja sam arhimandrit Simeon Popović – Jabučanin i molim šta želite?
– Da vidim vašu crkvu, vašu zadužbinu, oče.
– Ako se ne šalite, neka vas Bog blagoslovi!
– Ne, oče, ja sam ovamo došao kao saradnik „Politike“.
– O, to mi je baš prijatno: a ja sam njen revnosan čitalac.
Kroz jedna mala vrata na sredini trema, prosto probivena na steni, arhimandrit me povede kroz jedan svećama osvetljen hodnik, kroz koji smo se negde i penjali preko uklesanih stepenica, dok ne uđosmo u crkvu, pravu crkvicu u kamenu sa oltarom i drugim po propisu. Iz pripratice i desno i levo vode vrlo kratki hodnici u druge crkvice, da bi celokupna crkva bila u vidu krsta. I sve je to u steni kao katakombe i još ovaj starac i levo i desno neprekidno dubi hladni kamen, da bi mu crkva postala veća. Sve su prostorije živopisane po jednoj ranije utvrđenoj osnovi. To sve radi sam arhimandrit, doduše, dosta samoučki, ali predano i s voljom. Sad počinje da radi i na platnu i pokazao mi je posle u svojoj radionici jednu priličnu „Bogorodicu“.
Neobičan je, dakle, i ovaj manastir i njegov osnivač, koji ga tako i nazivlje. O njegovu postanku on je izdao jednu knjižicu i ovako tamo kaže:
„Rodom sam sa Cetinja, Popović po familiji. Svršio sam u Rusiji Duhovnu akademiju i po svršetku nauke kao imućniji po ondašnjemu Cetinjanin, pošao sam u Francusku radi poznavanja tadašnjeg zapadnog svijeta.“ (U razgovoru mi reče da je tad bio i oženjen.)
„Ali ni njegova (zapadna) moda, ni slava svjetskog čoveka nije mi bila po duhu. Zato se vratim ponovo u Rusiju i primim kaluđerski čin 1887. U manastiru Ostrogu dođe mi jedno čobanče po imenu Petko, rodom iz Zete, iz sela Dajbabe, i ispriča svoje viđenje 1890. koje je imao na javi. Čuvao, reče, brave na brijegu kod grobova gdje su sad ladovi manastirski, – i osetio miris tamnjana i vidio na jednoj veljoj ploči čovjeka sva u zlatu, a oko njega dvoje djece. „Hoću da mi manastir gradiš.“ – „Ja sam, oče, siromah!“ – odgovori Petko. „Nećemo bogatih; trebaće s početka malo crkvice.“ Stoga se riješih, nastavlja arhimandrit, da svoje imanje i trud posvetim tome mjestu, smatrajući da sam na to samim Bogom prizvan, jer svaki čovjek prima od Boga neki put spasenju.“
Kralj Nikola i cetinjski mitropolit odobrili su mu nameru, te je 6. decembra 1895. došao u Dajbabe na ovaj pusti kamenjar, gde je bila samo drača i nekoliko starinskih grobova, i od seljana ga otkupio. Pošto je podigao nešto krova od dasaka 1896. godine, njemu se „javilo“ gde će crkvu započeti. Od glavice do grobova pružale se crne stene. Pozvao je radnike i oni su minama širili katakombu celo leto. Taj posao još traje. Čim arhimandrit skupi što novca, on se daje na građevine i dubi kamen. Ne dopušta ništa da mu se besplatno podigne. Pogodio je jednoga momka, sa kojim i danju i noću sam radi. Izgleda čak da je i ovoga seljaka pridobio za svoju neobičnu nameru, te ga predano sluša.
O Dajbabama se u Crnoj Gori mnogo govori. Ovakva pojava danas je neobična. Ljudima je i do šale i do raznih tumačenja. Arhimandrit je iz čuvene porodice Jabučana i imao je gorkih časova. Napustio je karijeru koju mu je kuća određivala još dok je bio oženjen, ostavio je nastojateljstva jednoga tako čuvenoga i bogatoga manastira kao što je Ostrog, prevario nade rodbine i Cetinja da bude barem mitronosac. I došao u ovaj pusti kamenjar da razbija njegove podzemne stene i gradi crkvu onako kako se danas nigde ne gradi. Svet hoće da vidi ili ono oholo crnogorsko licemerstvo, ili manijaštvo.
Međutim arhimandrit Popović je vrlo obrazovan, normalan i dobar čovek. Ali duboko religiozan. Onako kako je za nas neshvatljivo i kako se moglo videti samo nekad po ruskim pustinjama i isposnicama. Tamo je bilo ljudi ne od ovoga sveta. Doduše dvojakih: jedni poluludi, mahniti svetitelji, prožeti mržnjom prema „poganoj“ zemlji i ljudima, i drugi duboko sveti u duši, vanredno snishodljivi i humani. Ja sam jednom sreo jednoga ovakoga kaluđera koji mi je gotovo u ditirambima govorio o Edisonu i Markoniju, a Šekspira (koga je Tolstoj napadao) nazvao „najvećim našim jerarhom!“… Ja sam i sa isposnikom sa Dajbaba poduže razgovarao.
Objašnjavao mi je svoj podvig. On propoveda hrišćansku pobožnost i čovečnost. On ima svoj svet, onaj mali grubi seljački svet, gladan i hleba i vere. To su pravoslavni i muhamedanci i katolici. Sve ih podjednako prima, blagosilja i molitvi, ohrabri i umiri. Nikoga verski ne zavodeći, nikoga ne odvajajući, pokazujući mu samo put k jedinom Bogu, izvoru svih vera i ispovedanja. Dolaze mu ispreko jezera i s malisorskih gora Arbanasi i Arbanaškinje. Pa su ga zato posetili i njihovi župnici. I videvši sve, umireno su se vratili nazad.
-Ne smejte mi se, gospodine, i recite, „Politici“ da je moj rad i verski i čovečanski i nacionalan: mirim ljude, koje vekovi zavađaju i koje države ne mogu da izmire. Eto dokazujem ovde na ovom kršu ovoj divotnoj, drevnoj okolini, da mi Srbi nismo ni bezbožni, ni nečovečni, ni isključivi, ni tako fanatični…
Zanimljive su Dajbabe, na lepom mestu u staroj Zeti i jedna retkost u našoj zemlji. Podgorica bi imala svakojaki račun da ih bolje reklamira, a da im se manje smeje. Ne zaboravite, molim, da su Jabučani pravoslavci od Badnjega večera vladike Danila. Zar to nije prilično zanimljivo?…
Grigorije Božović
Dajbabe
Politika, 29. mart 1928, str. 7.
(Iz zbirke pripovedaka „Po Crnoj Gori“)
Izvor: Fejsbuk stranica Manastir Brnjak
