Piše: Davor Džalto
(ili kako su stvari ponekad jednostavne)
Posle velikog protesta građana Srbije održanog na Vidovdan 2025, na beogradskom trgu Slavija, režim Aleksandra Vučića je ušao u novu fazu represivnosti, koja preti da preraste u otvorenu diktaturu. Režim je opak, spreman na sve kako bi ugušio građanski bunt i ostao na vlasti, pa koliko traje da traje. Oko toga ne treba imati nikakvih iluzija.
Prostor za kompleksnost se sužava, režim gura društvo u jednostavnu polarizaciju – za i protiv režima, što se prevodi u – za i protiv nasilja. U takvoj situaciji, kada su s jedne strane pobunjeni građani, koji se zalažu za slobodu i dostojanstvo, i jedan poludeli nasilnički režim, sklon autoritarnosti, prostor za nijanse (a pogotovu za ”neutralnost”) polako iščezava. To nije dobro, štaviše potencijalno je veoma o
Ovo stavlja sve značajnije društvene aktere, i pojedince i institucije, pred jednostavan izbor: stati na stranu jednog nelegitimnog režima, koji je kako izgleda spreman na svaku vrstu nasilja zarad opstanka na vlasti, ili mu se suprotstaviti, kako i koliko ko može. Ne zato što su svi protivnici režima ”anđeli” – ima među njima i oportunista, kriminalaca, nasilnika, profitera… – već zato što u režimu i među onima koji ga podržavaju nema drugih osim kriminalaca, profitera, ucenjenih beskičmenjaka, fašista i ludaka.
Davor Džalto: Franjo, episkop rimski koji ”ništa nije uradio”
To je izbor pred kojim sada stoje sve državne institucije, vojska, policija, sudstvo… ali je to izbor pred kojim stoje i druge (relativno) uticajne društvene institucije i njihovi predstavnici, poput SANU, ili SPC.
Više niko ne može koristiti argument kako se ima ostati neutralan zbog tobožnje ”brige za državu” – jer u sadašnjoj situaciji najveća pretnja za društvo i za državu dolazi upravo od trenutnog režima. Samo poslednje bitange, bez trunke stida i savesti, mogu biti za režim iz, tobož, ”patriotskih razloga”.
Takođe se ne može koristiti ni argument – osim kao pokazatelj krajnjeg beščašća – da pojedine institucije i njihovi predstavnici moraju ostati ”iznad” svih podela u društvu, pri čemu se neprekidno ponavlja kako su upravo te institucije od prvorazrednog nacionalnog značaja, zadužene da brinu o dobrobiti naroda u celini, očuvanju njegovog identiteta i itd.
Patrijarh Porfirije je, ne tako davno, govorio da se Crkva bavi politikom ”u izvornom smislu, politikom kao načinom života, brigom za opšte dobro zajednice”. Ako je to tako, evo prilike da pokaže brigu za opšte dobro zajednice, i da stavi na dnevni red sednice Sinoda usvajanje saopštenja kojim bi se jasno i nedvosmisleno osudilo nasilje režima prema građanima Srbije (od kojih se, ako je na to potrebno podsećati, najveći broj izjašnjava kao pravoslavni vernici).
Ili, još bolje, da se takvo saopštenje usaglasi u konsultaciji sa svim drugim episkopima, kako bi imalo još veću težinu. U protivnom, njegove reči više neće vredeti ništa, a ćutanje se neće moći drugačije tumačiti nego kao implicitna podrška nasilju i ludilu.
Nota bene: ako su nekome u vrhu SPC simpatične autoritarne metode Vučićevog režima, i ako neko podržava režim zato što i sam praktikuje (ili pokušava da praktikuje) autoritarnost (koja se, naravno, maskira u tobožnju brigu za ”narod” i ”crkvu”), onda taj neko, ili ti neki, ne bi trebalo da se iznenada ako i njihov mali brod, koji su vezali za Vučićev veliki brod (pun para), potone kada diktator u nastajanju padne sa vlasti.
Prenemaganja predstavnika režima i njima lojalnih (anti) intelektualaca, o tobožnjem napadu na ustavni poredak ili ”obojenoj revoluciji”, ne označavaju ništa drugo nego put u autoritarnost, u ukidanje kakvog-takvog legitimnog poretka, gde se vladajuća garnitura poistovećuje sa državom, a svaki verbalni napad na njih se poistovećuje sa napadom na državu.
Praviti se da je stanje redovno, kad nije, pozivati se na neka visoka načela i pravila ponašanja koja treba da važe za demonstrante i sve protivnike režima, dok se režim, neprekidno, već više od deset godina, služi svim mogućim manipulacijama, lažima, pritiscima, pomerajući granice ludila u javnoj sferi – je u najmanju ruku nečasno.
Izvor: Autograf
