Preveo: Miloš Milojević
Tokom više decenija, životni standard je rastao većini Izraelaca – sve do 7. oktobra lani
Niko ne može reći sa potpunim pouzdanjem koje će biti dugoročne posledice rata u Gazi i sporednih sukoba na Zapadnoj Obali i na granici sa Libanom po Izrael. Ali već danas, može se sa sigurnošću pretpostaviti da rat označava kraj dvadesetogodišnje epohe mira (po izraelskim standardima) i prosperiteta (po bilo čijim standardima) i povratak na stanje militarizovanije države i društva što je Izrael bio tokom prvih pola veka svog postojanja.
Za posmatrače sa strane, čije su se predstave obrazovale uglavnom kada su sporadični sukobi sa Hamasom, Hezbolahom i Iranom dospevale na novinske naslovne strane ideja da bi zemlja mogla postati militarizovanija deluje malo verovatno. Tokom prethodne dve decenije, ona je vodila ne manje od pet ratova i bila je uključena u opsežni rat u potaji protiv Irana. Udeo njenog vojnog budžeta u bruto domaćem proizvodu je među najvišima na svetu. Nekih 69 odsto mladih muškaraca i 56 odsto mladih žena (ne računajući ultraortodoksne Jevreje i izraelske Arape koji su izuzeti) regrutuju se u vojnu službu svake godine. Ulice i šoping molovi prenatrpani su uniformisanim vojnicima i veliki broj civila nosi automatsko naoružanje.
Ali pre 7. oktobra, Izraelci su praktično ostavili iza sebe ideju da su u stanju stalnog rata, nešto što su njihovi roditelji i babe i dede podrazumevali. Ratovi koje je Izrael vodio bili su kratki. Nanosili su malo ili nimalo štete po ekonomiju ili infrastrukturu, i broj žrtava je bio mali, zahvaljujući znatnim delom protivraketnom sistemu Gvozdena kupola (Iron Dome). Palestinsko pitanje ostalo je nerazrešeno, ali postajalo je sve manje relevantno. Nije bilo snažnijeg podsticaja da se obnove pregovori; umesto toga, govorilo se o „smanjivanju sukoba“ poboljšavanjem života Palestinca koji su pod izraelskom vlašću kojima se ne bi dala država.
Ništa od ovoga nije bilo u potpunosti iluzorno. Avramovim sporazumima (Abraham Accords) iz 2020. godine normalizovane su izraelske veze sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim arapskim državama. Pre 7. oktobra, Saudijska Arabija se izgleda pomicala prema sličnom dogovoru. Izrael je sa dobrodošlicom dočekan u regionalne ekonomske inicijative kao što su grupa Aj2Ju2 koju čine Indija, Izrael, Ujedinjeni Arapski Emirati i Sjedinjene Američke Države; Istočnomediteranski gasni forum u koji su uključeni Kipar, Egipat, Francuska, Grčka, Izrael, Italija, Jordan i Palestina i Indijsko-bliskoistočno-evropski ekonomski koridor, koji je obznanjen u nedelji uoči sedmooktobarskih napada. Razgovori u Izraelu i zalivskim državama o novom Bliskom istoku – koji je manje usredsređen na sukobljavanja a više na ekonomski razvoj – nisu delovali neuverljivo.
Sve ovo imalo je neposredan uticaj na izraelsku vojsku. Vojna potrošnja opadala je postojano sa 15,6 odsto bruto domaćeg proizvoda 1991. godine, uoči postizanja sporazuma u Oslu, do 4,5 odsto 2022. godine – što je i dalje više u odnosu na svetske standarde. Odbrana nije samo postala lakše breme po novčanike Izraelaca već je zahtevala i manje njihovog vremena: ukupan broj dana koje su rezervisti provodili u vojsci opao je sa 10 miliona 1985. godine na 4 miliona 2000. i svega 2 miliona 2018, prema navodima Jerusalimskog instituta za strategiju i sugurnost. Udeo mladih ljudi koji ne pripadaju zajednici ultraortodoksnih Jevreja a koji su dobijali izuzeće od vojne službe je postojano rastao. Podrška obaveznom služenju vojnog roka – središnje mesto izraelskog društvenog ugovora – opala je na ispod 50 odsto 2021, prema istraživanju javnog mnjenja Izraleskog demokratskog instituta, što je znatna promena u sklonostima Izraelaca. Izraelske odbrambene snage sve više su se oslanjale na tehnologiju i vazduhoplovne snage u odnosu na tenkove i pešadiju za odvraćanje neprijatelja.
Umanjeno vojno breme i sve snažnije uverenje da je Izreael miran i bezbedan te da može brzo da se povrati posle ratnih perioda dalo je ogroman zamajac ekonomiji. I zaista, jedan od razloga zbog čega je odbrambeno finansijsko breme toliko olakšano jeste što je ekonomija rasla mnogo brže od vojne potrošnje. Trideset godina pre Sedmog oktobra bile su godine „nacije start-apova“ . Izrael je usvojio model start-apova iz kalifornijske Silicijumske doline sa ogromnim entuzijazmom stvarajući visokotehnološkog džina. U ovom sektoru stvoren je veliki broj dobro plaćenih poslova, privučene su milijarde dolara stranih investicija i ostvaren je trgovinski suficit bez presedana. Bogatstvo se razlilo širom izraelskog društva i omogućilo je vladi da umanji stope oporezivanja na nivo nešto ispod proseka za države Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.
Fajnenšel tajms: „Nema posla“ – napad Hamasa pogodio je izraelsku ekonomiju
Izrael narednih godina, ako ne i duže, izgledaće sasvim drugačije. Kako bi se pokrili troškovi rata u Gazi vojni izdaci će porasti za blizu 80 odsto ove godine (kada se uključi i američka pomoć), ili oko 70 milijardi šekela. Ova brojka ostaje predmet rasprava ali čak i poslovično štedljivo Ministarstvo finansija prihvata da će morati da porastu za barem 20 milijardi šekela godišnje. Kako bi ovo bilo plaćeno vlada je odlučila da sreže druge segmente potrošnje i da poveća ovogodišnji budžetski deficit na 6,6 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ovaj nivo je neodrživ, stoga ukoliko vojna potrošnja ostane na visokom nivou tokom sledećih nekoliko godina, Izrael će na krajju morati da preokrene dugoročni trend smanjivanja poreza.
Oštar rast vojne potrošnje deluje neizbežno, čak i ukoliko se primiri sukob sa Hamasom ili postane sukob niskog intenziteta tokom narednih nekoliko godina. Napad Hamasa 7. oktobra prošle godine naučio je izraelsku vojsku da tehnologija ima svoja ograničenja (Hamas je sa lakoćom savladao odbranu duž granice između Izraela i Gaze) i da ništa ne može da zameni prisustvo kompenih snaga na terenu. Vojna služba će stoga biti produžena na pune tri godine u odnosu na sadašnje dve godine i osam meseci, i rezervisti će biti mnogo češće pozivani. Mnogim rezervistima koji su prethodnih nedelja poslati kući iz Gaze rečeno je da će uskoro biti ponovo pozvani.
Rat je takođe naučio izraelske donosioce odluka još jednu važnu lekciju. Naime da budući sukobi prete da se oduže te da tokom njih dođe do iscrpljivanja rezervi municije po zapanjujućoj stopi. Bez američkog vazduškog mosta, Izrael ne bi imao dovoljno provijanta da održi ofanzivu u Gazi zbog nedostatka domaćih proizvodnih kapaciteta. Izrael će sada u izvesnoj meri morati da se odrekne usredsređenosti na odbrambenu elektroniku i sajber ratovanje kako bi proizveo više bombi i druge municije niskog tehnološkog nivoa kao i da potroši dosta novca na veće rezerve naoružanja. Premijer Benjamin Netanjahu rekao je svom kabinetu da će zatražiti odobravanje odluke za znatno proširenje izraelske vojne industrije.
Ove odluke će neizbežno odjekivati širom ekonomije. Viši porezi će prirodno odvratiti poslovni razvoj i rast i, na kraju, umanjiti ekonomski rast. Izrael je tokom mnogih godina uživao neobično snažan kreditni rejting zahvaljujući stabilnim javnim finansijama, ali manje mirno i sigurno nacionalno bezbednosno okruženje, podići će letvicu rizika za svetske investitore da ulažu novac u Izrael. Na početku rata između Izraela i Hamasa, agencije za procenu kreditnog rejtinga Es end pi, Modi i Fič oglasile su negativnim izraelske kreditne mogućnosti.
Napetije bezbednosno okruženje ima duboke posledice i po izraelski start-ap sektor, koji pribavlja polovinu ili više svog kapitala iz inostrastva i veoma se oslanja na pretežno mladu i mušku radnu snagu koja je sada pozvana na vojnu službu. Inženjeri i preduzimači mogu lako da se presele u inostrastvo ukoliko smatraju da uslovi u Izraelu postaju sve nepovoljniji. Bezbednosne brige mogu čak negativno uticati na poslovičnu otpornost izraelskog poslovanja – sposobnosti da se nosi sa terorom i raketnim napadima te da ispunjava porudžbine klijenata. Ova otpornost bila je delimično zasnovana na preovlađujućem samopouzdanju da je Izrael dobro branjen i da se pomalo ali sigurno kreće ka mirnijem dobu i prihvatanju u regionu. Sada, sve više i više Izraelaca sagledava da se njihova zemlja kreće u obrnutom smeru.
Poslednji put kada je Izrael pretrpeo tako kataklizmatičan udarac na svoje vojno samopouzdanje bilo je tokom Arapsko-izraelskog rata 1973. godine. To je dovelo do naglog rasta vojne potrošnje i deset ili nešto više godina koje istoričari označavaju kao „izgubljene godine“ izraelske ekonomije. Šok pretrpljen 2023. godine ni izbliza nije toliko žestok, i uticaj će po svoj prilici biti manji. Ekonomija je nekoliko puta veća, za razliku od 1973. godine ne deluje da se svetska ekonomija kreće u pravcu recesije, što bi učinilo izraelski oporavak mnogo težim, i Izrael na raspolaganju ima svoju energetsku i odbrambenu industriju na koje može da se osloni. Vojna industrija će po svoj prilici rasti zbog povećane domaće i svetske potražnje (ovo potonje zbog rata u Ukrajini), dok izraelska gasna industrija očekuje bujanje potražnje iz Egipta i Evrope. Nove istraživačke licence izdate su nedugo nakon što je otpočeo rat u Gazi i mogle bi da vode povećanoj proizvodnji.
Ipak, povratak na stari, militarizovaniji Izrael neće biti lako. Rat je razbuktao rast patriotizma i veću spremnost mladih ne samo da služe u vojsci nego i da dobrovoljno obavljaju borbene dužnosti. Ali ovo raspoloženje ne mora dugo da potraje. Netanjahu je i dalje ličnost koja polarizuje društvo i zemlja je duboko podeljena o pitanjima oko kojih se sporila dugo pre napada 7. oktobra, uključujući vladin kontroverzni program sudske reforme. Neki pripadnici mlađe generacije koji su odrasli u eri povećanog materijalnog blagostanja sigurno će sa negodovanjem gledati na mogućnosti viših poraza i većih obaveza prema državi. Najpametnijim i najuspešnijim među njima na raspolaganju će biti mogućnost da odu iz zemlje. Što znači da bi odliv mozgova mogao biti jedna od štetnih posledica koju će Izrael pretrpeti zbog rata.
Autor je urednik ekonomske rubrike i kolumnista engleskojezičnog izdanja izraelskih novina Harec kao i autor knjige Israel’s Technology Economy
Izvor: Foreign Policy
