Пише: Сенка Чоловић Шумић
У организацији ЈУ Музеји и галерије Никшић, у Градској кући, предавање на тему „Свети Петар Цетињски (Петар И Петровић Његош)“ као историјска личност, одржао је др Васиљ Јововић.
У име ЈУ Музеји и галерије Никшић уводном ријечју обратила се Марина Кораћ, кустос-историћар, која је навела да је Свети Петар Цетињски по многима највећа личност у историји Црне Горе. Рођен 1747. године, на трон црногорских владика одабран на општецрногорском збору 1784. године, хиротонисан у Сремским Карловцима, Владика Василије га одредио за неследника, препознавши код свог синовца врлине и способности које га препоручују за будућег владара, вриједног сваке пажње и поштовања.
„Доласком на владичанску столицу Петар I, отворио је нову епоху у развоју међуплеменских односа у Црној Гори. Како би измирио закрвљена братства и племена, непрестано је путовао од села до села и од племена до племена, молио и преклињао да се измире, проклињао непослушне и издајнике, и за годину и по дана, колико је непрекидно ишао кроз народ, успио је да измири велики број завађених братстава. Напоран и тежак владичин рад на измирењу братстава и племена, прекратио је међу њима даљу крвну освету која је трајала за читаве двије генерације прије тога“, казала је Кораћ, указавши на 1796. годину када је одржан општецрногорски збор, на ком су се Црногорци заклели да ће један другом бити помоћ уколико би непријатељ напао њихову браћу Брђане.
„Ова заклетва је имала шест тачака и позната је под именом Стега, а претпоставља се да је аутор највећег дијела Стеге сам Петар I. Побједа црногорске војске, предвођене Петром I на Мартинићима и Крусима 1796. године била је сјајан војнички успјех над моћним скадарским пашом и уопште до тада највећа црногорска побједа над Турцима. Након ових славних битака Митрополит је кренуо у остваривање идеје о успостављању органа државне власти и доношењу закона. Да би допринио бржем решавању спорова и личној и имовинској сигурности у Црној Гори, одлучио је да установи суд и донесе законе по којим ће се праведно судити“, навела је Марина Кораћ.
Др Васиљ Јововић је истакао да је Петар I Петровић Његош несумњиво највећа историјска личност Црне Горе и једна од највећих личности у историји ширих српских етничких простора. Својим укупним духовним, националним и стваралачким дометима он је, по мишљењу Јововића, знатно превазилазио границе Црне Горе и улазио у заједницу европских државотворних и културних великана свог времена.
Јововић је дао слику сложених историјских, политичких, друштвених околности у којима је живио и владао Црном Гором Свети Петар Цетињски, а у свом веома садржајном излагању акценат је ставио на сурову стварност тадашњег времена, у којој је међу црногорским племенима владала закрвљеност, крвна освета, сиромаштво, отимачина, убиства. Владика је мирио завађена племена, учвршћивао јединство, доносила се на општецрногорском збору „Стега“, славиле побједе на Мартинићима и Крусима; ујединио је Црну Гору и Брда, прославио се побједом над Наполеоном, први увео писане законе, тежио стварању „славено-серпске државе“.
„Та српска национална и државна идеја, мисао о освети Косова, обнови Душановог царства прожимала је биће свих Црногораца тог времена. И Петар I Петровић са својим стваралачким бићем, као владар, као духовни вођа, као владика, и као писац и бесједник, залагао се за исте идеале, конкретно за српско национално ослобођење и уједињење у јединствену српску националну државу. Борио се за стварање српске државе у њеним историјским и етничким границама. О томе нам казују његове Посланице упућене Карађорђу и његовим устаницима и велика војна помоћ која је том приликом пружена, затим ратовања на просторима Херцеговине, припајања, па и уједињење Боке Которске са Црном Гором, значи, његови стварни политички акти које је вршио“, рекао је Јововић, констатујући да његов план о формирању славено-серпског царства, односно идеја о обнови средњовјековне српске државе, који није наишао на одобрење у Петрограду. „О његовом култу, можда, најбоље говори Капела коју је његов наследник Петар II Петровић Његош подигао на Ловћену и посветио је Петру I, кога је канонизовао за Светитеља. Можда је данас главно питање, управо, питање Капеле на Ловћену, завјетни дар Петра II, посвећена његовом претходнику Петру I баш из свих тих разлога, не само очувања династичког питања Петровића, него и тог великог плана, идеје свесрпског уједињења на којем је радио владика Петар током цијелог живота“, оцијенио је др Васиљ Јововић.
Извор: RTNK
