Пише: Бранко Перић
Политичка криза у Босни и Херцеговини (БиХ) се не стишава. Из међународне заједнице, у коју се још увијек очајнички гледа, стижу већ виђене и помало досадне изјаве подршке “дејтонској цјеловитости и стабилности”. Нико протагонисте наше кризе не позива у Брисел, нико не долази да о кризи разговара с нама. Чини се да су европски политички мозгови у стању тешке менталне конфузије, због чега нама поручују да сами распетљавамо гордијев чвор у који су нас свезали својом тридесетогодишњом подршком. А ми, невични да се бринемо о себи, не чинимо апсолутно ништа. Чекамо хапшење Додика, Стевандића и Вишковића, у варљивој нади да ће хапшење ријешити нашу политичку кризу.
Сада је готово извјесно да хапшења неће бити. Ефикасног правосудног реаговања нема. Оно се зауставило на одустанку од принудног довођења због процјене да би то био ризик високог нивоа. А привођење је било једино законито реаговање. Као што видимо, Додик није напустио своје боравиште и не крије се. Обавља своје предсједничке активности, путује по РС, одлази у Београд и Израел. По свему би се могло закључити да је негдје донесена политичка одлука да се Милорад Додик неће хапсити.
Ваљало би ову тезу, још увијек магловиту и једну од многих, пажљиво размотрити.
Милорад Додик ужурбано РАДИ! Другим ријечима, он успоставља фактичку ситуацију коју би једног дана нека глобална моћ могла признати са образложењем да је дејтонска БиХ саму себе сахранила! И нико такву аргументацију неће моћи одбацити као политичку лудост. Тридесет година “имплементације Дејтонског споразуме” заиста је потрошено у разградњи и обесмишљавању мировног споразума, стварању култа високог представника, међусобном оспоравања, производњи мржње и бесконачним опструкцијама и блокадама. Посебна прича је ко је за то крив. Око тога ће се Бошњаци, Срби и Хрвати свађати наредних тридесет година.
Додикови потези су направили политичку пометњу из које се не назире излаз. Он је изашао из политичког кола, али није за собом затворио врата. Остао је коалициони партнер са два снажна политичка адута: два министра у Савјету министара и контролним пакетом у Вијећу народа. Без његових посланика и министара БиХ је осуђена да тапка у мјесту. Овако, функционише, како-тако. Он ће остати фактор функционалности и бирати када ће и шта подржавати, а шта блокирати. Стање је катастрофично и готово неподношљиво, али је политички резон логичан – боље ишта него ништа! Политичко успоравање ће трајати до момента када ће се нефункционална дејтонска БиХ наћи на столу глобалних моћника који ће морати одредити њену будућност. Каква ће она бити, може се само нагађати.
Не треба ламентовати над ситуацијом, без обзира колико она била забрињавајућа. У тридесетогодишњој дејтонској политичкој пракси се кристализовала историјска нужност. Посљедице такве праксе су неминовне.
Додик вјерује да има политичку предност јер политички дјелује. Остале коалиционе политике су у фази “зимског сна”. Додик има за то више разлога. Цијена његове слободе је огромна и она ће сваким даном све више расти. Због тога је спреман за сваку врсту политичке трговине. Већ је послао понуду ономе који то најбоље разумије (Трампу!) и она износу сто милијарди долара у ријетким минералима. Зар Трамп није међународно право и правду одавно свео на Мендељејев периодични система?
Занимљиво је да је Додиков, Стевандићев и Вишковићев случај у рукама тужилаца који су награђивани од стране америчке амбасаде и који имају искуство у политичкоправосудним пројектима (случај “Новалић и др”. и случај “Мемић”). Медији су већ оптужили тужиоца Дубравка Чампару за неоправдано задржавање Додикове потјернице? Уосталом, у Тужилаштву БиХ више од десет година стоје на чекању истраге против Додика и Стевандића, а да за то нема објашњења. (Требало би видјети који тужиоци и по чијим наредбама су поступали у овим предметима).
Хапшење тројице највиших функционера ентитетске власти због напада на уставни поредак је политички деликатна ствар јер доводи у питање основе дејтонског споразума. Правосудно реаговање је само посљедица политичке кризе. Политичка криза има своје дубље коријене и шири аспект одговорности. Могло би се догодити да у политичкој историји и овај судски случај буде квалификован као пуцањ у само срце Дејтонског споразума.
Претпоставимо да хапшење Додика прође без жртава “у људству и материјалу”. Хоће ли то ријешити политичку кризу? Послије хапшења Додика, слиједи расписивање избора за предсједника Републике. Умјесто жртвованог предсједника могао би доћи нови Додик и услиједити страначко постројавање које смо имали. Ако хапшење не успије, а иза неуспјеха остану људске жртве, ствари се могу вишеструко искомпликовати. Тада се унутрашња криза прелијева на државни ниво, губи се повјерење у државне институције, траже се кривци и одговорност. Хаос на супротној страни иде у прилог политици и идејама Милорада Додика!
Док се чека хапшење Додика, напетост се ублажава наративом да Додика нико не подржава. Овакво закључивање је погрешно. Додика подржавају Руси, Кинези и пријатељ Орбан на исти начин као што остатак свијета подржава “тројку” и Драгана Човића – куртоазно и начелно! Важније од тога ко Додика подржава, а ко не, јесте чињеница да се Додик не зауставља у свом науму! Он ужурбано ради: припрема устав РС, припрема и објављује законе и доноси правилнике који ступају на снагу (о избору чланова ВСТС РС!). Истина, недостаје му очекивана унутрашња подршка, али он не бира средства да оствари циљ. Лош одазив српских функционера да напусте државне институције, које су стављене ван снаге у РС, рјешава пријетњом да ће донијети закон да им се конфискује имовина, као драконску мјеру непослушности. Можемо се смијати окрутним пријетњама и шегачити са политичким бесмислом саме помисли на историјске рецидиве партијских диктатура, али политички бесмисао је постао планетарна стварност. Нису ли и многе Трампове изјаве и идеје политичко шарлатанство и бесмисао? А тек политички бесмисао европских прича о рату, залихама за преживљавање и пакетима прве помоћи? Бесмисао је нова политичка парадигма. Политичка моћ креира смисао и обликује свијет будућности.
Суткиња Врховног суда РС Љиљана Бошњак Глизијан, чланица Високог судског и тужилачког вијећа БиХ од 2023. године, најавила је оставку “из личних разлога”. Суткиња Бошњак Глизијан је рођена у Лакташима. Тамо, вјероватно, има имовину и тамо живи њена ужа и шира родбина. Њени “лични разлози” су да јој родбина мирно спава и да се имовина сачува од напада страначких фаланги. Може ли јој се нешто приговорити? Људи се понашају рационално, не желе животне ризике. Не желе да изазивају судбину. Зар недавно није у Требињу запаљен аутомобил народног посланика Небојше Вукановића, а у Рогатици начелника општине Синише Јанковића? Ко зна читати “знакове поред пута”, јасно му је куда ствари иду. Поље личне несигурности се шири и води у политичку и општу неизвјесност.
Знају ли политичари да би свако одлагање рјешавања настале кризе могло водити најгорем сценарију? А најгори сценарио расплета кризе наступиће ако судије и тужиоци из РС крену да слиједили своју колегиницу Бошњак Глизијан. Њихов одлазак из ВСТВ БиХ, макар то било из “личних разлога”, означиће крај институције ВСТВ БиХ. Она ће, просто, постати потпуно нефункционална! За наставак рада без чланова из РС, биће потребан нови закон. Посланици Вијећа народа из Додиковог СНСД-а такав закон неће подржати. Колико ће се чекати нови закон и како до њега доћи?
Нормални људи вјерују да постоје ствари које нису могуће, али у политичком расулу све постаје могуће. Кад год су политике производиле много ничега, морало је наступити расуло! То смо већ видјели. И поново нам се догађа исто! Наше политике би морале кренути са дијалогом без обзира што се свима чини да се са “рушиоцима уставног поретка и бјегунцима” не разговара. Теза да се нема с ким разговарати је сулуда политичка теза. У политици ништа не може замијенити разговор. И послије рата се мора разговарати!
Дакле, треба дјеловати разумно, осмишљено и одлучно. Оклијевање иде на руку силама деструкције и (само)изолације. Видимо да се политички приоритети пребацују на ниво државне власти како би се створила нова коалиција. Да ли из тога треба закључити да је Милорад Додик отписан? Тешко би се могло рећи! Додик јесте изгубио маневарски простор због кривичног поступка који још није правоснажно окончан и нове истраге, али то не значи да се нема с ким разговарати.
Било би разумно да Додик формира преговарачки тим и партнерима на државном нивоу понуди свој план рјешавања кризе. Нека полазна основа и формат за дијалог морају постојати. Исто важи и за дојучерашње Додикове коалиционе партнере на државном нивоу. Треба размијенити идеје и предлоге. Ствари се неће рјешавати саме од себе нити ће их донијети неко други. Треба избјегавати заоштравање и показати да постоји здрав политички разум!
Не смије се заборавити да процеси који су отворени носе инерцију ширења и продубљавања. Потребно их је зауставити и спријечити посљедице разградње док не буде касно? Ако ништа друго, бар сачинити процјене штета које ће имати економија, тржиште, запослени, јавни сектор, ентитети и држава. Шта са међународним обавезама, кредитима, гаранцијама? Шта ако услиједе међународне санкције? Народ треба да зна куда га могу одвести политике удаљавања и продубљивања кризе. О томе треба да се чује глас најшире јавности. Зашто се не оглашавају струка и наука? Зашто ћуте привредници, интелектуалци, студент и млади? Зашто се не оглашавају вјерске заједнице? Гдје су академици, писци, глумци и новинари? Можда нас је њихово учешће у политичким превирањима разочарало, али су могли нешто да науче!?
Оно што је данас свима јасно јесте да су међународне интервенционистичке политике и домаће политике континуираног оспоравања биле погрешне. Оне су разарале друштвено ткиво, шириле мржњу и гасиле наду у будућност заједништва, слоге и повјерења. То се мора промијенити. Можда од тога треба почети?
Пролази мјесец дана од настанка кризе, а ми не знамо шта чекамо. И шта нас чека.
Можда Милорад Додик зна!?
Извор: Istraga.ba
