Пише: Вук Вуковић
Капитализам производи кривицу, унутрашњи глас који нам понавља како смо – безвриједни, неспособни, дакле, недовољно кадри сопствени живот узети у своје руке, постати, коначно, одговорни, савладати тај примарни страх о којем је говорио Фројд. – Колико се капитализам лажно позива на психоанализу, можда тачно онолико колико Кафка оптужује Оца/Закон да је усљед њиховог изостанка остао несмјестив. У коначном, то би значило: без забрана, њему је кастриран ужитак.
На плану брачног живота (етичке димензије о којој је у Или-Или исцрпно писао Кјеркегор), писац Процеса такође не стоји ништа боље: он је, као у сопственој краткој причи, стари момак који упражњава посве самачки живот, усљед којег му преостаје само да другу страну (или – странку) затрпава писмима пуним унутрашњих препрека и јадиковки, међутим, у њима се може открити да настоји освојити позицију господара, или онога који једино може уживати премјештајући се на страну објекта (сцену у којој то имамо тако комично представљено, наћи ћемо у филму Горки мјесец, кад Оскар глуми свињу, али ипак недовољно увјерљиво да би га љубавница Мими за то садистички казнила).
Кад се сусретнемо са проблемом у којем пребива питање, да ли се уговор заснован између капиталисте и радника, дакле, може упоредити са “уговором на којем почива садомазохистички договор” (Делез), онда треба наставити даље, и поставити ово питање: и поред тога што новац стоји као непремостива дистанца између – оног који анализира и анализанда – будући да се из тога рађа и развија, оформљује дискурс, ипак је неки облик ужитка присутан. Зар поменути филм не иде ретроспективно, што ће рећи да Оскар који је завршио у инвалидским колицима, због чега га Мими узима у “заштиту” како би га све вријеме психички тортурисала, ужитак не проналази да животну причу детаљно исприча странцу Најџелу, током новогодишње ноћи у којој ће, пошто на крају затекне Мими нагу у кревету са Фионом, у бродској кабини, у њу испалити два хица и потом убити себе?
Постоји прича да је гроф Лав Толстој, богати велепосједник, у млађим данима јашући својим огромним посједом, набасао на сељаке који су радили за његову породицу, и кад је угледао у каквом су стању и на којем су нивоу – интелектуалном, духовном, наравно и прије свега физичком – потпуно се скрхао и једноставно им дао да земљу коју обрађују, узму у своје власништво, на шта су они остали до краја збуњени. Зашто? Иако несвјесни, сељаци/радници као да су тим гестом у којем се емитовало запрепаштење, великом писцу хтјели поставити питање: али, зар се у социјалистичкој једнакости не губи оно највише, ужитак који једино постоји између господара-роба? (У крајњој инстанци, будући да ово јесте апсолутно најсубверзивнији потез, у којем се господар лишава своје фантазматске улоге која постоји само у очима потлачених, да ли је тада отпочео крај односа између Толстоја и Цркве коју више себи није могао представљати за ауторитет?)
Према томе, ако је, дакле, Кафка свој joyissance црпио из мистичког бирократског, свијести недокучивог апарата Закона у којем је био само шраф, утолико прије је Толстој свој ужитак пронашао у одрицању да буде господар неуким сељацима, међутим, није се лишио ускратити Цркву да буде господар над њим.
Капитализам и криза фалоцентризма
У савременом капитализму, устаљена подјела на ‘мушкарца господара и жену аналитичарку’ је промијењена, будући да жена више није та која само рађа и ради, већ је прије свега суверено и крајње независно ушла у сферу инвестирања у властиту идеју, постала предузетница, свакако и она која управља капиталом. Доводили то, дакле, прије у шкрипац мушки ужитак добијен из улоге господара, или оно што Фројд назива “мушки ум”?
Филм Сливер приказује перверзну потребу за контролом, у којој, дубље гледа, видимо мушкарца који престаје бити препознат као фигура господара-означитеља.
Ствари бисмо могли да подијелимо на три дијела, дакле, 1) Зикс би да загосподари фантазмом љубавнице Карлин што напросто није могуће, у настојању да добије одговор зашто је њена жеља, 2) уколико би требало да је господар, то у његовом случају бива замјењено пасивном/кастрираном улогом посматрача који уображава како има апсолутну контролу над свиме, 3) сазнањем да је све вријеме била надзирана, Карлин фантазам се руши, јер није био у релацији са господаром.
Са успоном дискурса универзитета версус дискурс хистерика, намјесто механичке уланчане производње, добијамо знање, које подједнако позива мушкарца као и жену. То нам говори следеће: сâм начин производње пролази кроз знање, које је апсолутно само и једино уколико је подијељено на мушко/женско. (У немалом броју врло на глобалном тржишту утицајних компанија, нека од важнијих мјеста данас заузимају жене, обзиром на необориву чињеницу да су неупоредиво одговорније и савјесније према ономе што им се даје у задатак.)
Ок, али, онда остаје упитно како капитализам генерише стање кривице? Тако што је господар као ишчезавајућа фигура посредника, потпуно предао своје ингеренције нечем апстрактном или, рецимо тако, великом Другом. Отуд се губе основне координате, субјект пролази кроз крајње недефинисан процес конституисања, јер, уколико сада на главној сцени имамо дискурс аналитичара, раније смо у тоталитарним системима имали чист дискурс господара (утолико прије неки ортодоксни љевичари и даље имају жал за тим временима, и даље остајући привржени учењу према којем само регулисано друштво даје правог појединца, и обратно).
Вук Вуковић: Окупацијом универзитета против рата: Надјачати покорност
Но, теза према којој је господарева позиција још отуђенија од оних над којим управља, исправно је гледиште утолико прије што мора моћи одржати симболичку димензију која му се додаје, имагинарно кроз којег га себи представљамо, и реално као немогућ сусрет са њим (дакле, самом влашћу).
У вези с реченим, па није ли управо и баш Кафка био тај писац који је открио да је господар замијењен бескрајном бирократијом, у једној архитектури изукрштаних ходника од којих нити један не води до тражене канцеларије? (Роман Замак тако укида вријеме (ноћ), и мјесто (село), како бисмо пратили К. који непрестано бива спријечен од праља, учитељица, са двојицом малоумних сарадника доспјети до Клама (старца који дријема у столици), како би коначно добио одговор, да ли је он тај тражени и ангажовани геометар? – Ако у Процесу изостаје закон, у Замку нема господара-означитеља.)
Кастрација забрана
Чувену Лаканову фразу – Лудак није само просјак који мисли да је краљ, него и краљ који мисли да је краљ – изврће филм Лудило краља Џорџа, у којем је краљ доиста луд, и самим тим тако нешто категорично кроз нападе лудила одбија, усљед чега цијела земља бива у дубокој кризи. Јер, на престолу имати лудог краља производи дубоку дезоријентацију народа, тим више што је монарх надузвишена фигура, она која самој земљи даје ауру нечег готово мистичног, изабраног, што опстаје захваљујући континуитету заснованом на строгом поштовању традиције.
Међутим, пошто је сâм капитализам шизофрен, у то стање увлачи и краља (фигуру која представља браник супротстављен крајњој провали капитализма), самим тим и земљу која би да умјесто тупавих капиталиста, олигарха и корупционаша, има прије свега стару, анонимну аристократију која је сама по себи нешто што отјеловљује смисао.
Извор: Вијести
