Једина стварна жртва југославенског периода била је југославенска књижевност, изјавио је аутор недавно објављене књиге “Књижевна република Југославија” Борис Постников у емисији Виде ТВ Завидавање бy Ладо Томичић, која је доступна на овој повезници.
С Постниковом, коментатором тједника Новости и уредником подлистка Културне Новости, Томичић је разговарао о његовом уредничком и списатељском раду, али највише о теми његове посљедње књиге, “Књижевна република Југославија”, која је изазвала идеолошке нападе што се уклапају у националистичку фобију од Југославије и јавни притисак да се о бившој држави престане говорити.
Постников је, међутим, “насупрот жртвословним причама националних књижевности”, истакнуо “занимљив парадокс” који му је послужио “као улазна врата у књигу”: да је “једина стварна жртва југославенског периода била – југославенска књижевност”. Југославенско раздобље, наиме, било је “период процвата националних књижевности”: 1945. кодифицира се македонски језик, крајем 60-тих година бошњачка књижевност, крајем осамдесетих година формира се “монтенегристика” као грана знанственог истраживања… “Након полемика шездесетих, једина књижевност која је била заборављена, прешућена, избрисана, била је југославенска, што је занимљив парадокс”, устврдио је Постников.
Успркос томе, до данас опстају аргументи, врло слични у свим постјугославенским књижевностима, према којима се свака од њих представља највећом жртвом Југославије. “Такви аргументи истодобно дају и оправдање и циљ: били смо тлачени, сад се боримо за слободу. У Хрватској је то стална прича, иста у свакој конзервативнијој повијести књижевности. Срби говоре слично, па чак и Бошњаци, чија је књижевност конституирана крајем шездесетих. Кажу: ‘Да, конституирана је, али нисмо имали институт за истраживање…’”
Постников је објаснио како се поједностављени развој још од прве Југославије може приказати као постепено напуштање идеје заједничког идентитета у корист побједе националних наратива. “Аргументи националних књижевности исти су као аргументи оних којима се мој приступ не свиђа: ‘под кринком југославенске књижевности потурате великосрпску хегемонију’, ‘желите обновити Југославију’, ‘измишљате што не постоји’, ‘селективно бирате примјере’… Жао ми је не знају много људи који негативно говоре о мојим аргументима, јер да знају, видјели би да су њихови аргументи формирани у Југославији, да не говоре ништа ново и да су – постјугославенски”, иронизирао је Постников.
На Томичићево је питање коментирао и критику његове књиге политологиње Мирјана Касаповић. “Проблем Касаповић је у томе што пише о стварима о којима не зна ништа. Није упућена у књижевну теорију и методологију проучавања књижевности, па зато ваљда и инзистира да је мој језик неразумљив и да се разбацујем стручним појмовима, што је зачуђујући антиинтелектуализам за некога тко је имао свеучилишну каријеру”, казао је додајући како за Касаповић “има разумијевања”, јер јој је “срушио оно што је тврдила прије неколико мјесеци” у својој књизи “Збогом постјугославенству!”.
“Прича о Југославији није завршена – Мирјана Касаповић је припомогла да се настави”, казао је, оспоравајући тврдње Касаповић о наводним издашним потпорама којима Министарство културе финанцира писце које Постников сврстава у “књижевну републику Југославију”. Тај новац не добивају писци, него издавачи, а и није их бирало хрватско Министарство културе, него су страни издавачи “тражили Јерговића а не Аралице”, па аргументи Касаповић “само потврђују то што пишем”, казао је.
“Нити тврдим да су писци о којима пишем потпуно одвојени од институционалне потпоре, напротив, нити је тај тип ситних потпора успоредив с чињеницом да је Дубравка Угрешић морала бјежати из Хрватске, да је Предраг Матвејевић налазио метке у сандучићу па такођер морао отићи, да су неки добивали отказе, да је Даша Дрндић с Трећег програма Радио Београда морала отићи у Канаду, или с тим да је лијева власт у Хрватској нападала људе зато што успостављају везе са Србима”, аргументирао је Постников.
“Књижевну републику Југославију” Постников замишља као “енклаву Свјетске књижевне републике”, као “наднационални простор у којем судјелују искључиво анационални или антинационалистички аутори, медији, критичари и уредници, људи који представљају мањину у матичним постјугославенским државама, али оно што их издваја јест да су углавном интернационално пуно признатији од националних или националистичких писаца”.
Истодобно, у Хрватској запажа “велик јавни притисак“ да се о Југославији не говори, или да се говори искључиво негативно. “О томе свједочи већ и чињеница да се дигла велика прашина око књиге која има ‘хард-цоре’ теоријске дијелове, и у којој цизелирам стручне термине социологије књижевности”, казао је Постников, којему је бављење Југославијом “прије свега питање слободе”. “Зашећерена некритичка југоносталгија је само наличје југофобије, југоалергије. Ако Југославију потпуно отпишеш, или ‘памтиш само лијепе дане’, слабо ћеш моћи научити из тог периода, а Југославија је, мимо позитивних и негативних ставова, врло занимљива држава”, казао је Постников у разговору у којем су тема били, међу осталима, Пасцале Цасанова, Пиерре Боурдиеу, Миљенко Јерговић, Иван Аралица, Светислав Басара, Светозар Петровић, Игор Мандић, Станко Ласић, Данило Киш, Иво Андрић, Анте Томић, Славенка Дракулић, Дубравка Ораић Толић, али и Никола Грмоја, Томислав Карамарко и Нино Распудић…
Извор: Портал Новости
