Пише: Жарко Марковић
Прије 47 година, прецизније 25. јануара 1978. преминуо је Скендер Куленовић, књижевник и академик, прозаиста и пјесник, драмски писац и учесник НОБ-а. дјело „рудара језика“, како га је својевремено описао Данило Киш, и „апсолутног Крајишника у језику“, како је о Скендеру говорио Радомир Константиновић, за вријеме његовог живота често је бивало запостављено, стављано у други план, дијелом захваљујући и њему самом јер је често посезао за паузама у писању, али дијелом и због чудног понашања критичара који нису видјели његов опус даље од „Стојанке мајке Кнежопољке“. С друге стране, за такав однос према њему донекле је крив и Скендеров карактер који у комунистичком систему није могао да отрпи голим оком видљиву неправду. На крају је Куленовић ипак добио мјесто које заслужује у књижевности некадашње Босне и Херцеговине, као и цијеле бивше Југославије.
Рођен је 2. септембра 1910. године у Босанском Петровцу, у многобројној породици Салиха и Ханифе. Била је то беговска фамилија, добростојећа и угледна у Крајини. Основну школу завршава у Босанском Петровцу, у годинама након Првог свјетског рата, када нове краљевске власти прве заједничке државе јужних Словена спроводе аграрну реформу због које долази до наглог осиромашења његове породице. Због свега Куленовићи прелазе у Травник, родни град његове мајке, гђе завршава гимназију. У том периоду објављује и прву збирку сонета „Оцвале примуле“. Сонети ће остати његов „трејдмарк“ током цијелог живота.
Након гимназије уписује студије права у Загребу гђе се прикључује Комунистичкој партији. На студијима почиње интензивније да се бави писањем, а заједно са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће часопис Путоказ у којем објављује и прву приповијетку „Ноћ у везирском граду“. Одлучује да се потпуно посвети књижевности и напушта факултет, а у том расположењу дочекује и почетак Другог свјетског рата на нашим просторима. Прикључује се партизанском одреду у Босанској крајини и остаје активан учесник НОБ-а све до краја рата. Истовремено се интензивно бави књижевним, али и новинарским радом. Учествује у покретању листова Глас (данашњи Глас Српске) и Ослобођење (који и данас излази у Сарајеву), а у тим годинама пише и објављује своја најпознатија дјела „Стојанка мајка Кнежопољка“ и „На прави пут сам ти, мајко, изишо“.
Скендер Куленовић имао је два брата, Музафера и Мухамеда. Поменута тешка животна ситуација у којој се нашла породица утицала је на њихов животни пут, па је Мухамед завршио ликовну академију у Кракову, а Музафер право у Београду. С почетком рата и они су се обрели у Босни и оба су изгубили животе што је, такође, у великој мјери утицало на Скендеров карактер, али и касније писање.
Након рата наставља са умјетничким ангажманом и постаје директор драме у сарајевском позоришту. Из тог периода датира чувена претпремијера његове прве драме „дјелидба“ са које су, усред извођења представе, изашли сви локални комунистички званичници, незадовољни начином приказивања тадашњег друштва. Премијера никад није одржана, а тек неколико деценија касније тај комад је поново постављен.
„Скендер је бирао увијек најтврђу ријеч, увијек из најдубљих језичких слојева, увијек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она ријеч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу“, писао је о Скендеру Данило Киш који је, уз поменутог Константиновића, свакако највише цијенио Куленовићево дјело.
Био је ожењен Вером Црвенчанин, која је била прва жена редитељ у бившој Југославији. Детаље из пишчевог живота открила је након његове смрти у књизи „Скендерова трајања“. О фамозној претпремијери „дјелидбе“ прије 15-ак година је изјавила: „На премијери излази Родољуб Чолаковић, тресне вратима демонстративно, за њим излазе сви остали нижи чиновници и остаје полупразна сала и глумци на сцени и писац у ложи који гледа суноврат представе. Глумци су издржали до краја, публика која се није освртала на излазак званичника остала је у гледалишту и добили су изванредан аплауз. После тога следи изјава једног моћника, Ђуре Пуцара, који каже Скендеру сутрадан: Да нисам знао да си ти то писао, ја бих помислио да је то писао државни непријатељ.“
Вера је открила да се Куленовић, након Другог свјетског рата у документима изјашњавао као – Србин. „Он то није јавно говорио јер није себи тиме правио репутацију српског писца. А да га нису ни српски ни босански ни било који други званичници вукли на све стране, то је опет прича за себе. Битно је да је Скендер остао веран себи“, говорила је Вера Црвенчанин Куленовић.
Извор: П-Портал
