Big Sur, Kalifornija,
28. jun 1948.
Dragi moj Kurcio Malaparte,
Prijatno me je iznenadilo što ste mi poslali primerak knjige Volga se rađa u Evropi, sa svojeručno potpisanom posvetom. Već imam primerak Kaputta, koji nažalost još nisam pročitao. Čudnim slučajem dobio sam, skoro u istom trenutku kada i vašu, poslednju Sandrarovu knjigu Bourlinguer, gde vidim da vam je posvetio jedno poglavlje. Sada sam tačno na sredini vaše knjige i teško mi je da je odložim. Ne poznajem nijednog ratnog dopisnika koji piše na engleskom, a koji ima vaš poetski pristup. Amerikanac po imenu Stil napisao je nekoliko dobrih stvari, ali u suštini ostaje samo dopisnik. Vaši odlomci o uklanjanju leševa ruskih vojnika, kao i sve što pišete o pejzažu, klimi, atmosferi na bojnim poljima ostavili su na mene snažan utisak.
Pročitao sam s velikim zanimanjem vaš predgovor, koji bi trebalo da bude od posebne koristi za američke političare, ali koji će verovatno biti prenebregnut, ili loše protumačen. Neobično je što pišete da će u sledećm sukobu Amerika moći da igra samo drugorazrednu ulogu. Prema nedavnom mišljenju jednog francuskog tumača Nostradamusa (Ruir), to je upravo ono što je Nostradamus predvideo.
Prema tom tumačenju, Rusija će samo napredovati, kao Hitler, da bi se domogla čitave Evrope, praktično bez ikakvog napora. U trenutku kada mi budemo odlučili da se borimo, biće prekasno, jer će nas paralisati naša unutrašnja previranja. Sledi jedno lepo predviđanje – barem za Evropu – te vam ostavljam zadovoljstvo da ga sami otkrijete. Znate da se ne zanimam za politiku, tvrdnja koja će vas naterati na podsmeh. I ja sam morao da se nasmešim kada sam stigao do početka vaše finske avanture. Tu ste me podsetili na Kestlera, uvek željnog iskustva da bi potkrepio svoja predosećanja. Pisac uvek pobeđuje mislioca i teoretičara. Vaše stranice svedoče o vašem dubokom čovekoljublju, uprkos drugom gotovo „teološkom“ zanimanju za politiku, tehniku itd. Čitajući ono što pišete o ratu u Rusiji, imam utisak da sam se vratio u nekadašnje vreme; stvarno ste uhvatili skriveno značenje tih svetskih ratova koji tek što su počeli. Pitam se jeste li dovoljno pažnje poklonili jednom aspektu koji proističe iz prirode ovih sukoba, prošlih, današnjih i onih koji tek dolaze, barem dok Amerika bude tu, to jest naša promenljiva politika prema ratu. Oduvek sam gajio uverenje, možda naivno, da možemo da izbegnemo te globalne ratove, ako bi ostatak sveta jasno razumeo gde smo, koju liniju akcije želimo da sledimo i tako dalje. Dvaput smo imali sreće čekajući do poslednjeg trenutka. Ali ovde opet ne znamo na koju kartu da igramo. Malo toga je učinjeno uprkos svim tiradama o našim velikim pripremama osim ako ne postoji neki tajni plan, što me kao ideja užasava. Čini mi se da evropski militaristi reaguju na nestalnost našeg ponašanja. Poslednji sam koji veruje da dobra vojna priprema nužno znači i pobedu. Ali s druge strane, verujem da naš nepokolebljiv moralni stav može zaustaviti sukob. Jedina nacija koja danas izgleda ima definisanu i, pretpostavljam, moralnu politiku jeste Rusija. A mi je ovde samo kritikujemo ili žalimo.
Kao da ne dopuštamo mogućnost da ona može biti realna i iskrena. Ne uspevamo da bez oklevanja shvatimo zašto Rusi tako postupaju. Pre svega mislim na javno mnjenje što, kao što znate, nikad ne znači bozna šta. Jedino je izvesno da naši političari i državnici uglavnom nemaju anticipativniju viziju od masa. Mi smo za republikansku kandidaturu upravo nominovali čoveka skoro pođednako slabog kalibra kao što je i naš sadašnji predsednik (a republikanci će ovog puta sigurno odneti pobedu!) Da sam Evropljanin, na ovu bih situaciju gledao sa strahom i zaprepašćenjem. Republikanci neće imati da ponude ništa drugo osim pometnje, grešaka i haosa.
Vi govorite o demokratskim snagama u Evropi i drugde. Voleo bih da znam gde su one. Stara Grčka je napravila na stotine demokratskih eksperimenata, barem nam tako kažu istoričari. Za mene je to reč bez ikakvog smisla sve dok i poslednji čovek ne bude uvažen, sve dok ne budemo promenili čitav sistem obrazovanja, etike, morala, zasnovan na strahu i oskudici, praznoverju i zatucanosti, tradiciji i običajima. Ne znam ni za jednu partiju čiji program u prvi plan stavlja taj cilj, a vi? Postoji strašna rečenica u jednoj od Balzakovih knjiga koju sam tridesetih godina, kada sam živeo u Parizu, koristio kao zaglavlje na svojim pismima: „Evropa će verovati samo onome ko je bude pregazio.“ To je bilo napisano pre stotinak godina. Naravno, sovjetska metafizika je evropska, a ne azijska i Amerika je samo jedna ublažena projekcija Evrope. Svakako, Azija se takođe evropeizuje, ili amerikanizuje, što je gore. A rezultat? Možda je Nostradamus u pravu, barem što se tiče Rusije, Špengler takođe. Nije li upravo Špengler predvideo da će Rusija budućnosti biti Rusija Dostojevskog? Danas to izgleda neverovatno, zar ne? Ali kao što kaže Biblija, „oholost dolazi pred pad“. Ja verujem da čitav civilizovani svet ubrzano priprema svoje uništenje. Morali bismo, čini mi se, da sa dubokim zanimanjem prostudiramo razloge zbog kojih današnje različite nacije i sile ne mogu postupati drugačije od onoga kako postupaju. Morali bismo te znake nemoći čitati kao što meteorolozi čitaju svoje. A onda zasnivati svoje nade na činjenici da su klima i tlo trajniji od vremenskih promena, što uvek moramo imati na pameti. Izvinite zbog ovog nehotice dugačkog pisma. Neka svedoči o intelektualnom podsticaju koji vaša knjiga od početka do kraja izaziva.
Iskreno vaš,
Henri Miler
Izvor: Pulse.rs
