Možda pod svodovima lobanje ničeg nema osim slika? Ali otkad to slike ujedaju? Žive slike, je li? Nije nego! Bilo kako bilo, ostaju ti reči. Određene, nezamenljive, maternje tvoje reči. One su ti jedino mogućno otelotvorenje celokupne stvarnosti i s jedne i s druge strane čela. Ponavljaš ih u sebi, hraniš ih svojom krvlju i svojim snom, da odole dahu prostora i zubu vremena.
Beskraj oko sebe gledaš. U njemu ti nije sve dostižno. Beskraj u sebi vidiš čim oči zaklopiš. U njemu ti ništa nije nedostižno. Zidovi slepoočnica zauvek su te podelili među sobom, a ti nikad i nikako nećeš da živih podeljen, jer si nedeljiv deo svega. I na sve imaš puno pravo. Ne možeš ostati večno zatvoren u sebi, ne možeš, takođe, ni za trenutak napustiti sebe. Otkad za sebe znaš, isto pitanje: kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja, između onog sablasnog u sebi i onog okrutnog oko sebe? Kako se održati na tankoj kožuri života? Da, to: kako, iz dana u dan, iz noći u noć, vezati kraj s krajem? Kako? Ti to radiš rečima. To je tvoj posao, ili bar misliš da jeste. Reči, brda reči, sunce od njih ne vidiš više, reke reči, puna su ti usta, pune uši. Šta tu vazda reči?
Ko da je kome do reči stalo. Prostije bi bilo rascopati sebi glavu. Pa ako u njoj nečeg ima, neka to iziđe na svetlo dana, neka se pokaže pred očima sveta. Drugačije bi ti onda. A ako u toj prokletoj glavi zaista ničega nema, utoliko bolje: znači da je sve to bila samo jedna teška opsena. Samo bi ti još to trebalo: da ispadneš opsenar. Možda pod svodovima lobanje ničeg nema osim slika? Ali otkad to slike ujedaju? Žive slike, je li? Nije nego! Bilo kako bilo, ostaju ti reči. Određene, nezamenljive, maternje tvoje reči. One su ti jedino mogućno otelotvorenje celokupne stvarnosti i s jedne i s druge strane čela. Ponavljaš ih u sebi, hraniš ih svojom krvlju i svojim snom, da odole dahu prostora i zubu vremena. Da budu kakve nikad nisu bile dosad, kakve sada treba da budu. I tu nema boga!
Ili će ti reči biti neponovive kao što je neponoviv tvoj život, taj trenutak tek u sudbini tvoga naroda, ili traži drugi posao. Cediš tako reči, jednu po jednu, kroz zube i u njima suočavaš i spajaš svoj unutrašnji beskraj sa spoljnim. Spajaš ih napolju, ali po zakonima koji ne znaju za nemoguće i koji vladaju unutra u tebi. Radiš to tako zato što drugačije ne umeš, radiš to života svoga radi, koji samo u jednom jedinstvenom i zato jedino stvarnom svetu može opstati. Radiš to bezazleno kao da si prvi čovek koji je ugledao svet, radiš to bezobzirno kao da si poslednji čovek koji će gledati svet. U tome se sastoji tvoja odgovornost pred narodom bez kojega ni tebe ni divnog jezika, kojim imaš sreće da se služiš, ne bi bilo.
Vasko Popa
