Биг Сур, Калифорнија,
28. јун 1948.
Драги мој Курцио Малапарте,
Пријатно ме је изненадило што сте ми послали примерак књиге Волга се рађа у Европи, са својеручно потписаном посветом. Већ имам примерак Капутта, који нажалост још нисам прочитао. Чудним случајем добио сам, скоро у истом тренутку када и вашу, последњу Сандрарову књигу Боурлингуер, где видим да вам је посветио једно поглавље. Сада сам тачно на средини ваше књиге и тешко ми је да је одложим. Не познајем ниједног ратног дописника који пише на енглеском, а који има ваш поетски приступ. Американац по имену Стил написао је неколико добрих ствари, али у суштини остаје само дописник. Ваши одломци о уклањању лешева руских војника, као и све што пишете о пејзажу, клими, атмосфери на бојним пољима оставили су на мене снажан утисак.
Прочитао сам с великим занимањем ваш предговор, који би требало да буде од посебне користи за америчке политичаре, али који ће вероватно бити пренебрегнут, или лоше протумачен. Необично је што пишете да ће у следећм сукобу Америка моћи да игра само другоразредну улогу. Према недавном мишљењу једног француског тумача Нострадамуса (Руир), то је управо оно што је Нострадамус предвидео.
Према том тумачењу, Русија ће само напредовати, као Хитлер, да би се домогла читаве Европе, практично без икаквог напора. У тренутку када ми будемо одлучили да се боримо, биће прекасно, јер ће нас паралисати наша унутрашња превирања. Следи једно лепо предвиђање – барем за Европу – те вам остављам задовољство да га сами откријете. Знате да се не занимам за политику, тврдња која ће вас натерати на подсмех. И ја сам морао да се насмешим када сам стигао до почетка ваше финске авантуре. Ту сте ме подсетили на Кестлера, увек жељног искуства да би поткрепио своја предосећања. Писац увек побеђује мислиоца и теоретичара. Ваше странице сведоче о вашем дубоком човекољубљу, упркос другом готово „теолошком“ занимању за политику, технику итд. Читајући оно што пишете о рату у Русији, имам утисак да сам се вратио у некадашње време; стварно сте ухватили скривено значење тих светских ратова који тек што су почели. Питам се јесте ли довољно пажње поклонили једном аспекту који проистиче из природе ових сукоба, прошлих, данашњих и оних који тек долазе, барем док Америка буде ту, то јест наша променљива политика према рату. Одувек сам гајио уверење, можда наивно, да можемо да избегнемо те глобалне ратове, ако би остатак света јасно разумео где смо, коју линију акције желимо да следимо и тако даље. Двапут смо имали среће чекајући до последњег тренутка. Али овде опет не знамо на коју карту да играмо. Мало тога је учињено упркос свим тирадама о нашим великим припремама осим ако не постоји неки тајни план, што ме као идеја ужасава. Чини ми се да европски милитаристи реагују на несталност нашег понашања. Последњи сам који верује да добра војна припрема нужно значи и победу. Али с друге стране, верујем да наш непоколебљив морални став може зауставити сукоб. Једина нација која данас изгледа има дефинисану и, претпостављам, моралну политику јесте Русија. А ми је овде само критикујемо или жалимо.
Као да не допуштамо могућност да она може бити реална и искрена. Не успевамо да без оклевања схватимо зашто Руси тако поступају. Пре свега мислим на јавно мњење што, као што знате, никад не значи бозна шта. Једино је извесно да наши политичари и државници углавном немају антиципативнију визију од маса. Ми смо за републиканску кандидатуру управо номиновали човека скоро пођеднако слабог калибра као што је и наш садашњи председник (а републиканци ће овог пута сигурно однети победу!) Да сам Европљанин, на ову бих ситуацију гледао са страхом и запрепашћењем. Републиканци неће имати да понуде ништа друго осим пометње, грешака и хаоса.
Ви говорите о демократским снагама у Европи и другде. Волео бих да знам где су оне. Стара Грчка је направила на стотине демократских експеримената, барем нам тако кажу историчари. За мене је то реч без икаквог смисла све док и последњи човек не буде уважен, све док не будемо променили читав систем образовања, етике, морала, заснован на страху и оскудици, празноверју и затуцаности, традицији и обичајима. Не знам ни за једну партију чији програм у први план ставља тај циљ, а ви? Постоји страшна реченица у једној од Балзакових књига коју сам тридесетих година, када сам живео у Паризу, користио као заглавље на својим писмима: „Европа ће веровати само ономе ко је буде прегазио.“ То је било написано пре стотинак година. Наравно, совјетска метафизика је европска, а не азијска и Америка је само једна ублажена пројекција Европе. Свакако, Азија се такође европеизује, или американизује, што је горе. А резултат? Можда је Нострадамус у праву, барем што се тиче Русије, Шпенглер такође. Није ли управо Шпенглер предвидео да ће Русија будућности бити Русија Достојевског? Данас то изгледа невероватно, зар не? Али као што каже Библија, „охолост долази пред пад“. Ја верујем да читав цивилизовани свет убрзано припрема своје уништење. Морали бисмо, чини ми се, да са дубоким занимањем простудирамо разлоге због којих данашње различите нације и силе не могу поступати другачије од онога како поступају. Морали бисмо те знаке немоћи читати као што метеоролози читају своје. А онда заснивати своје наде на чињеници да су клима и тло трајнији од временских промена, што увек морамо имати на памети. Извините због овог нехотице дугачког писма. Нека сведочи о интелектуалном подстицају који ваша књига од почетка до краја изазива.
Искрено ваш,
Хенри Милер
Извор: Pulse.rs
