Ubistvo Saifa al-Islama Gadafija, najpoznatijeg sina Muamera Gadafija u Zintanu, ponovo je u centar pažnje vratilo porodicu koja je decenijama bila sinonim za libijsku državu. Atentat je izvršen u večernjim satima kada su četvorica maskiranih i naoružanih napadača upala u njegovu rezidenciju, koja je funkcionisala kao zatvoreni bezbednosni kompleks. Vest o njegovoj smrti potvrdili su članovi njegovog pravnog i političkog tima. U saopštenju se navodi da je Saif al-Islam pokušao da pruži otpor i da je došlo do kratkog fizičkog sukoba, nakon čega je ubijen vatrenim oružjem.
Petnaest godina nakon sloma režima, sudbine Gadafijeve dece izgledaju kao mapa posleratnog haosa: smrt na frontu i u bombardovanjima, pritvori bez epiloga, azili, egzili i povremeni povratci u javnost koji više liče na simboliku nego na realnu politiku.
Muamer Gadafi imao je osmoro dece – sedam sinova i jednu ćerku – kao i usvojenu ćerku čija je biografija do danas ostala predmet sporova. Redosled, u porodici opsednutoj hijerarhijom, uvek je imao značenje: ne samo kao privatna činjenica, već i kao politička poruka.
Muhamed, najstariji sin i povučena strana režima
Muhamed Gadafi (rođen 1970) je prvi i najstariji sin (iz prvog braka Muamera Gadafija). U poređenju sa braćom bio je najpovučeniji, ali je imao važnu ekonomsku i infrastrukturnu ulogu: vodio je državnu poštansko-telekomunikacionu strukturu i, u jednom periodu, bio povezan i sa upravljanjem fudbalskim sistemom.
U danima početka pobune 2011. godine, upravo su telekomunikacije postale političko pitanje: režim je prekidao komunikacione veze zemlje sa spoljnim svetom. Muhamed je u avgustu 2011. predao Tripoli pobunjenicima, kratko bio u kućnom pritvoru, pa pobegao. Ubrzo je, zajedno sa delom porodice, otišao u Alžir, a od 2012. živi u Omanu, gde ima azil. Prema dostupnim podacima, i dalje je tamo.
Saif al-Islam – naslednik koji to nikada nije postao
Saif al-Islam Gadafi (1972–2026) je bio drugi sin i decenijama najvažniji politički projekat porodice. U međunarodnim krugovima dugo je negovao imidž reformatora: školovan u inostranstvu, fluentan na engleskom, posredovao u osetljivim kontaktima režima sa Zapadom i učestvovao u velikim dogovorima koji su Libiju vraćali u međunarodne tokove. U februaru 2011. godine, međutim, njegov javni nastup označio je prelom: otvoreno se stavio u službu režima u trenutku kada je protest prerastao u rat, što je njegovu reputaciju nepovratno promenilo. Nakon pada Tripolija uhvaćen je u novembru 2011. i godinama držan u Zintanu; u Libiji je bio osuđen na smrtnu kaznu, a Međunarodni krivični sud ga je tražio zbog optužbi za zločine protiv čovečnosti. Pušten je 2017. na osnovu amnestije, a 2021. je pokušao povratak kroz kandidaturu na izborima koji su potom upali u ćorsokak.
Prema saopštenjima njegovog političkog tima i izveštajima više međunarodnih medija, ubijen je u Zintanu kada su naoružani napadači upali u njegov dom i onesposobili nadzorne kamere; istraga je najavljena, a motivi se u ovom trenutku javno ne znaju.
Dva braka Muamera Gadafija
Muamer Gadafi se prvi put oženio neposredno nakon dolaska na vlast 1969. godine. Njegova prva supruga bila je Fatiha Nuri Halid, učiteljica po profesiji. Brak je trajao kratko, svega oko godinu dana, i završen je razvodom već 1970.
Iz tog braka rođen je Muhamed Gadafi, najstariji sin libijskog lidera. Za razliku od kasnije porodice, Fatiha Nuri se nikada nije pojavljivala u javnosti kao politička figura niti je imala ikakvu vidljivu ulogu u režimu. Nakon razvoda potpuno se povukla iz javnog života i ostala van krugova moći koji su se formirali oko Gadafija. Prema dostupnim podacima, preminula je 2018. godine.
Drugi i daleko značajniji brak Muamera Gadafija bio je sa Safijom Farkaš, ženom koja je decenijama obavljala ulogu prve dame Libije i ostala uz njega sve do sloma režima 2011. godine. Venčali su se 1970, a njihov brak trajao je više od četiri decenije.
Safija Farkaš je po zvaničnoj verziji rođena u Bejdi, na istoku Libije, i bila je medicinska sestra. O njenom poreklu postoje i alternativne teorije, prema kojima je rođena u Mostaru pod imenom Sofija Farkaš, ali te tvrdnje nikada nisu zvanično potvrđene i ostale su u domenu spekulacija.
Sa Muamerom Gadafijem imala je sedmoro biološke dece i bila centralna figura porodičnog kruga koji je pratio vlast. Iako se retko javno oglašavala, smatrana je ženom od velikog uticaja „iz senke“. U međunarodnim izveštajima pominjana je u vezi sa značajnom imovinom, uključujući zlato i poslovne interese, zbog čega se nakon 2011. našla pod sankcijama Ujedinjenih nacija.
Tokom građanskog rata ostala je uz porodicu u Tripoliju, da bi u avgustu 2011. sa delom dece pobegla u Alžir, a potom dobila azil u Omanu. Godinama kasnije, u okviru pokušaja političkog pomirenja u Libiji, dozvoljen joj je povratak u zemlju, ali bez ikakve formalne uloge. Prema poslednjim dostupnim informacijama, danas živi van Libije, uglavnom u Egiptu.
Sadi – fudbal, sila i godine pritvora
Sadi Al Gadafi (rođen 1973) je treći sin i verovatno najekscentričniji član porodice. Bio je profesionalni fudbaler, igrao u Libiji, a kratko i u Italiji (Peruđa, Udineze; Sampdorija bez zvaničnog nastupa). Važio je za primer kako je režimski uticaj mogao da gura karijeru mimo realnih sportskih merila. Paralelno je bio kapiten reprezentacije, predsednik fudbalskih struktura i javna figura pop kulture u autoritarnom ključu.
Tokom 2011. bio je komandant specijalnih snaga i učesnik rata. Posle sloma režima pobegao je u Niger, dobio azil, ali je 2014. izručen Libiji. Suočio se sa optužbama za nasilje i ubistvo sportskog funkcionera, a tokom pritvora pojavljivali su se i navodi o zlostavljanju. Na kraju je oslobođen optužbi za ubistvo 2018, uz sporedne kazne zbog alkohola. Pušten je 2021. i, prema izveštajima, otišao u Tursku, gde i danas živi.
Mutasim – bezbednosni aparat i kraj u Sirti
Mutasim Gadafi (1974–2011) je bio četvrti sin i jedna od ključnih figura bezbednosnog aparata. Obavljao je funkciju savetnika za nacionalnu bezbednost i bio u unutrašnjem krugu režima. U pojedinim fazama smatran je potencijalnim naslednikom i rivalom Saifa al-Islama, pri čemu su se porodičke ambicije prelamale kroz strukture sile.
Zarobljen je tokom završnih borbi 2011. i ubijen istog dana kada i njegov otac, čime je simbolično zatvoren jedan krug režimske elite.
Hanibal – skandali i otmica
Hanibal Gadafi (rođen 1976) je peti sin (iz braka Muamera Gadafija i Safije Farkaš). Godinama je punio stupce hronike u evropskim medijima zbog privatnih incidenata, a nakon 2011. njegova priča prelazi u sferu geopolitike i prava. U decembru 2015. otet je, potom se našao u rukama libanskih vlasti i godinama bio u pritvoru u Libanu zbog slučaja nestanka šiitskog imama Muse Sadra (1978).
Iako je u vreme tog događaja bio dete, pravna saga se razvijala sporo, uz ozbiljne kritike organizacija za ljudska prava. Krajem 2025. libanski sud je doneo odluku o puštanju uz kauciju, koja je potom smanjena; njegov izlazak iz pritvora predstavljen je i kao impuls za otopljavanje libijsko-libanskih odnosa.
Saif al-Arab – smrt u bombardovanju
Saif al-Arab Gadafi (1982–2011) je bio šesti sin, uglavnom van politike, školovan u inostranstvu i poznat kao povučeniji član porodice. Poginuo je u vazdušnom napadu tokom 2011, zajedno sa članovima porodice. Njegova smrt je tada postala deo propagandnog rata: režim je događaj koristio kao dokaz „spoljnog rata protiv Libije“, dok je druga strana insistirala na vojnoj logici intervencije.
Kamis – elitna brigada i ratna reputacija
Kamis Gadafi (1983–2011) je bio sedmi i najmlađi sin i komandant elitne brigade lojalne režimu, često opisivane kao jedna od najtvrđih udarnih pesnica tokom sukoba. Njegova smrt 2011. godinama je bila obavijena kontradiktornim tvrdnjama i propagandnim maglama, ali se u većini izvora vodi da je poginuo u završnoj fazi borbi te godine.
Ajša – „meko lice“ režima i izložba u Moskvi
Ajša Gadafi je jedina ćerka Muamera Gadafija i, dugo, najprepoznatljivija ženska figura porodice. Školovana u Francuskoj, sa karijerom koja je spajala pravo, međunarodne kontakte i javne nastupe, godinama je predstavljana kao „meko lice“ režima – naročito kroz teme ženskih prava i humanitarnog angažmana. Rat 2011. za nju je bio porodična katastrofa: izgubila je braću, oca i muža, a u izbeglištvu je dobila četvrto dete. Nakon pada Tripolija porodica je otišla u Alžir, a zatim u Oman, gde je Ajša godinama živela povučeno, uz navode da je azil vezan za uslov neumešanosti u politiku. Evropske pravne instance su 2021. ukidale pojedine mere koje su je pogađale, uz obrazloženja da ne učestvuje u političkom životu Libije.
Posle duge tišine, Ajša je ponovo privukla pažnju kada je u Moskvi otvorila izložbu svojih radova posvećenih ocu, u ruskom državnom muzeju, što je protumačeno kao povratak u javni prostor – ne kroz politiku, već kroz simboliku sećanja.
Hana – usvojena ćerka i „biografija u sporu“
Posebno poglavlje je Hana Gadafi, usvojena ćerka čija je priča decenijama bila deo režimskog mita. Prema ranijoj verziji, Hana je navodno stradala kao beba u američkom bombardovanju 1986. Međutim, posle 2011. pojavili su se dokumenti i svedočenja koji su doveli u pitanje tu verziju: po jednoj teoriji Hana je preživela i kasnije živela kao lekarka; po drugoj, moguće je da je posle 1986. usvojeno drugo dete koje je dobilo isto ime, u „čast“ prvog.
Zbog nedostatka konačne, zvanično potvrđene verzije, Hana ostaje primer kako se porodična istorija u autoritarnim režimima pretvara u političku priču, a politička priča – u nerešivu biografiju.
Živi arhiv propasti režima
Sudbine dece Muamera Gadafija nisu samo porodična hronika već i sažeta istorija Libije posle 2011. godine. Njihovi životi, rasuti između frontova, pritvora, azila i povremenih pokušaja povratka u javnost, prate put države koja se nikada nije u potpunosti sastavila posle sloma autoritarnog poretka. Tamo gde je nekada postojala koncentrisana moć, ostali su fragmenti, rivalstva i nerazjašnjene odgovornosti.
Ubistvo Saifa al-Islama u Zintanu dodatno je potvrdilo da u Libiji ni simboli nisu bezbedni. Čovek koji je godinama figurirao kao mogući naslednik, potom kao zarobljenik, pa kao kandidat bez izbora, završio je kao još jedna nerešena epizoda u zemlji u kojoj pravni i politički poredak nikada nisu uspostavljeni do kraja. Njegova smrt ne zatvara poglavlje Gadafijevih, već pokazuje koliko je ono i dalje otvoreno.
Porodica koja je decenijama bila sinonim za državu danas funkcioniše kao njena senka: razuđena, bez centra i bez stvarne moći, ali i dalje prisutna u kolektivnoj svesti, regionalnim odnosima i političkim kalkulacijama. U tom smislu, Gadafijeva deca nisu samo naslednici jednog režima, već i živi arhiv njegove propasti.
Izvor: NIN
