Убиство Саифа ал-Ислама Гадафија, најпознатијег сина Муамера Гадафија у Зинтану, поново је у центар пажње вратило породицу која је деценијама била синоним за либијску државу. Атентат је извршен у вечерњим сатима када су четворица маскираних и наоружаних нападача упала у његову резиденцију, која је функционисала као затворени безбедносни комплекс. Вест о његовој смрти потврдили су чланови његовог правног и политичког тима. У саопштењу се наводи да је Саиф ал-Ислам покушао да пружи отпор и да је дошло до кратког физичког сукоба, након чега је убијен ватреним оружјем.
Петнаест година након слома режима, судбине Гадафијеве деце изгледају као мапа послератног хаоса: смрт на фронту и у бомбардовањима, притвори без епилога, азили, егзили и повремени повратци у јавност који више личе на симболику него на реалну политику.
Муамер Гадафи имао је осморо деце – седам синова и једну ћерку – као и усвојену ћерку чија је биографија до данас остала предмет спорова. Редослед, у породици опседнутој хијерархијом, увек је имао значење: не само као приватна чињеница, већ и као политичка порука.
Мухамед, најстарији син и повучена страна режима
Мухамед Гадафи (рођен 1970) је први и најстарији син (из првог брака Муамера Гадафија). У поређењу са браћом био је најповученији, али је имао важну економску и инфраструктурну улогу: водио је државну поштанско-телекомуникациону структуру и, у једном периоду, био повезан и са управљањем фудбалским системом.
У данима почетка побуне 2011. године, управо су телекомуникације постале политичко питање: режим је прекидао комуникационе везе земље са спољним светом. Мухамед је у августу 2011. предао Триполи побуњеницима, кратко био у кућном притвору, па побегао. Убрзо је, заједно са делом породице, отишао у Алжир, а од 2012. живи у Оману, где има азил. Према доступним подацима, и даље је тамо.
Саиф ал-Ислам – наследник који то никада није постао
Саиф ал-Ислам Гадафи (1972–2026) је био други син и деценијама најважнији политички пројекат породице. У међународним круговима дуго је неговао имиџ реформатора: школован у иностранству, флуентан на енглеском, посредовао у осетљивим контактима режима са Западом и учествовао у великим договорима који су Либију враћали у међународне токове. У фебруару 2011. године, међутим, његов јавни наступ означио је прелом: отворено се ставио у службу режима у тренутку када је протест прерастао у рат, што је његову репутацију неповратно променило. Након пада Триполија ухваћен је у новембру 2011. и годинама држан у Зинтану; у Либији је био осуђен на смртну казну, а Међународни кривични суд га је тражио због оптужби за злочине против човечности. Пуштен је 2017. на основу амнестије, а 2021. је покушао повратак кроз кандидатуру на изборима који су потом упали у ћорсокак.
Према саопштењима његовог политичког тима и извештајима више међународних медија, убијен је у Зинтану када су наоружани нападачи упали у његов дом и онеспособили надзорне камере; истрага је најављена, а мотиви се у овом тренутку јавно не знају.
Два брака Муамера Гадафија
Муамер Гадафи се први пут оженио непосредно након доласка на власт 1969. године. Његова прва супруга била је Фатиха Нури Халид, учитељица по професији. Брак је трајао кратко, свега око годину дана, и завршен је разводом већ 1970.
Из тог брака рођен је Мухамед Гадафи, најстарији син либијског лидера. За разлику од касније породице, Фатиха Нури се никада није појављивала у јавности као политичка фигура нити је имала икакву видљиву улогу у режиму. Након развода потпуно се повукла из јавног живота и остала ван кругова моћи који су се формирали око Гадафија. Према доступним подацима, преминула је 2018. године.
Други и далеко значајнији брак Муамера Гадафија био је са Сафијом Фаркаш, женом која је деценијама обављала улогу прве даме Либије и остала уз њега све до слома режима 2011. године. Венчали су се 1970, а њихов брак трајао је више од четири деценије.
Сафија Фаркаш је по званичној верзији рођена у Бејди, на истоку Либије, и била је медицинска сестра. О њеном пореклу постоје и алтернативне теорије, према којима је рођена у Мостару под именом Софија Фаркаш, али те тврдње никада нису званично потврђене и остале су у домену спекулација.
Са Муамером Гадафијем имала је седморо биолошке деце и била централна фигура породичног круга који је пратио власт. Иако се ретко јавно оглашавала, сматрана је женом од великог утицаја „из сенке“. У међународним извештајима помињана је у вези са значајном имовином, укључујући злато и пословне интересе, због чега се након 2011. нашла под санкцијама Уједињених нација.
Током грађанског рата остала је уз породицу у Триполију, да би у августу 2011. са делом деце побегла у Алжир, а потом добила азил у Оману. Годинама касније, у оквиру покушаја политичког помирења у Либији, дозвољен јој је повратак у земљу, али без икакве формалне улоге. Према последњим доступним информацијама, данас живи ван Либије, углавном у Египту.
Сади – фудбал, сила и године притвора
Сади Ал Гадафи (рођен 1973) је трећи син и вероватно најексцентричнији члан породице. Био је професионални фудбалер, играо у Либији, а кратко и у Италији (Перуђа, Удинезе; Сампдорија без званичног наступа). Важио је за пример како је режимски утицај могао да гура каријеру мимо реалних спортских мерила. Паралелно је био капитен репрезентације, председник фудбалских структура и јавна фигура поп културе у ауторитарном кључу.
Током 2011. био је командант специјалних снага и учесник рата. После слома режима побегао је у Нигер, добио азил, али је 2014. изручен Либији. Суочио се са оптужбама за насиље и убиство спортског функционера, а током притвора појављивали су се и наводи о злостављању. На крају је ослобођен оптужби за убиство 2018, уз споредне казне због алкохола. Пуштен је 2021. и, према извештајима, отишао у Турску, где и данас живи.
Мутасим – безбедносни апарат и крај у Сирти
Мутасим Гадафи (1974–2011) је био четврти син и једна од кључних фигура безбедносног апарата. Обављао је функцију саветника за националну безбедност и био у унутрашњем кругу режима. У појединим фазама сматран је потенцијалним наследником и ривалом Саифа ал-Ислама, при чему су се породичке амбиције преламале кроз структуре силе.
Заробљен је током завршних борби 2011. и убијен истог дана када и његов отац, чиме је симболично затворен један круг режимске елите.
Ханибал – скандали и отмица
Ханибал Гадафи (рођен 1976) је пети син (из брака Муамера Гадафија и Сафије Фаркаш). Годинама је пунио ступце хронике у европским медијима због приватних инцидената, а након 2011. његова прича прелази у сферу геополитике и права. У децембру 2015. отет је, потом се нашао у рукама либанских власти и годинама био у притвору у Либану због случаја нестанка шиитског имама Мусе Садра (1978).
Иако је у време тог догађаја био дете, правна сага се развијала споро, уз озбиљне критике организација за људска права. Крајем 2025. либански суд је донео одлуку о пуштању уз кауцију, која је потом смањена; његов излазак из притвора представљен је и као импулс за отопљавање либијско-либанских односа.
Саиф ал-Араб – смрт у бомбардовању
Саиф ал-Араб Гадафи (1982–2011) је био шести син, углавном ван политике, школован у иностранству и познат као повученији члан породице. Погинуо је у ваздушном нападу током 2011, заједно са члановима породице. Његова смрт је тада постала део пропагандног рата: режим је догађај користио као доказ „спољног рата против Либије“, док је друга страна инсистирала на војној логици интервенције.
Камис – елитна бригада и ратна репутација
Камис Гадафи (1983–2011) је био седми и најмлађи син и командант елитне бригаде лојалне режиму, често описиване као једна од најтврђих ударних песница током сукоба. Његова смрт 2011. годинама је била обавијена контрадикторним тврдњама и пропагандним маглама, али се у већини извора води да је погинуо у завршној фази борби те године.
Ајша – „меко лице“ режима и изложба у Москви
Ајша Гадафи је једина ћерка Муамера Гадафија и, дуго, најпрепознатљивија женска фигура породице. Школована у Француској, са каријером која је спајала право, међународне контакте и јавне наступе, годинама је представљана као „меко лице“ режима – нарочито кроз теме женских права и хуманитарног ангажмана. Рат 2011. за њу је био породична катастрофа: изгубила је браћу, оца и мужа, а у избеглиштву је добила четврто дете. Након пада Триполија породица је отишла у Алжир, а затим у Оман, где је Ајша годинама живела повучено, уз наводе да је азил везан за услов неумешаности у политику. Европске правне инстанце су 2021. укидале поједине мере које су је погађале, уз образложења да не учествује у политичком животу Либије.
После дуге тишине, Ајша је поново привукла пажњу када је у Москви отворила изложбу својих радова посвећених оцу, у руском државном музеју, што је протумачено као повратак у јавни простор – не кроз политику, већ кроз симболику сећања.
Хана – усвојена ћерка и „биографија у спору“
Посебно поглавље је Хана Гадафи, усвојена ћерка чија је прича деценијама била део режимског мита. Према ранијој верзији, Хана је наводно страдала као беба у америчком бомбардовању 1986. Међутим, после 2011. појавили су се документи и сведочења који су довели у питање ту верзију: по једној теорији Хана је преживела и касније живела као лекарка; по другој, могуће је да је после 1986. усвојено друго дете које је добило исто име, у „част“ првог.
Због недостатка коначне, званично потврђене верзије, Хана остаје пример како се породична историја у ауторитарним режимима претвара у политичку причу, а политичка прича – у нерешиву биографију.
Живи архив пропасти режима
Судбине деце Муамера Гадафија нису само породична хроника већ и сажета историја Либије после 2011. године. Њихови животи, расути између фронтова, притвора, азила и повремених покушаја повратка у јавност, прате пут државе која се никада није у потпуности саставила после слома ауторитарног поретка. Тамо где је некада постојала концентрисана моћ, остали су фрагменти, ривалства и неразјашњене одговорности.
Убиство Саифа ал-Ислама у Зинтану додатно је потврдило да у Либији ни симболи нису безбедни. Човек који је годинама фигурирао као могући наследник, потом као заробљеник, па као кандидат без избора, завршио је као још једна нерешена епизода у земљи у којој правни и политички поредак никада нису успостављени до краја. Његова смрт не затвара поглавље Гадафијевих, већ показује колико је оно и даље отворено.
Породица која је деценијама била синоним за државу данас функционише као њена сенка: разуђена, без центра и без стварне моћи, али и даље присутна у колективној свести, регионалним односима и политичким калкулацијама. У том смислу, Гадафијева деца нису само наследници једног режима, већ и живи архив његове пропасти.
Извор: НИН
